STUDENTI I POLITIKA

IDEOLOSKI ZAMOR

Da li su studenti politicki faktor i mogu li oni, na politickoj sceni Srbije ili van nje, postici ocigledne politicke ciljeve

Rekao drug Tito da su studenti u pravu. Antologijska recenica iz filma "Varljivo leto '68" danas se sasvim sigurno ne moze pripisati prvom coveku sadasnje Jugoslavije. Od 1992. godine vecina studenata, u Beogradu posebno, postala je trn u oku vlasti. Trn koji je izmedju 1996. i 1997. godine stasao u kaktus. Trenutno se, kazu razocarani demonstranti, moze uporediti jedino sa ladolezom.

Posle dugih zimskih setnji u kolonama razdraganih akademaca, beskrajno sarmantnih parola i akcija tada najbolje diskoteke, u Kolarcevoj ulici, ostali su propusteni ispiti, poneka izgubljena skolska godina i ona cuvena, uvek pateticna, gorcina. Ali, ostao je fenomen, ostali su i studenti kao, ipak, donekle politicki (ili parapoliticki) faktor srpske politicke scene.

"Nema sanse da ja ponovo izadjem na ulicu. Smrzavala sam se nekoliko meseci, za sta", pita se Maja, apsolvent Fakulteta politickih nauka: "Na stranu sto je upravo Zakon o univerzitetu mnogo veci povod za demonstracije studenata, nego kradja izbornih rezultata."

Da li studenti treba da budu u politici i kolike su sanse da iz odredjene politicke borbe izadju bar ne kao ovce, bez kompromitovanja i vezivanja za politicke partije koje manje-vise sve u Srbiji imaju inkriminisani dosije?

Cedomir Antic, jedan od najvidjenijih ucesnika (niko od njih ne voli da ga zovu liderom) Studentskog protesta 1996/97. godine i doskorasnji portparol Demokratske stranke, smatra da je taj protest uspeo. Svi ce reci da se tuzno zavrsio - svadjama, masnicama i raspravama oko podele imovine, uglavnom mobilnih telefona. Jos se ne zna ni gde je poklon iz Nemacke, deo Berlinskog zida cija je vrednost procenjena na 80 hiljada nemackih maraka. Ali, kaze Antic, svaki kraj je pomalo tuzan. I Bizmarkov je bio.

Studentskom politickom klubu (SPK), formiranom aprila 1997, mnogi zameraju sto se za nesto manje od godinu dana kao kolektivan clan udomio u Demokratskoj stranci. Tako su, vele, javno priznali da su od samog pocetka protesta zapravo artikulisali stavove Zorana Djindjica, te da je pridev "studentski" bio samo mimikrija. Krenula je izlizana prica o manipulaciji. "Ako se ja, nakon upale pluca, tuca, ispastanja tudjih gresaka ne osecam izmanipulisanim, niko nema pravo da se oseca tako." Plate u stranci Ceda se odrekao.

Antic dodaje da je SPK svojevremeno jedini shvatio sustinu problema u Srbiji. Pokusali su da formiraju stranku, imali su cak deset odbora u Republici. Medjutim, pokazalo se da nema ni moci ni snage da se stvori nova partija. Jedino da se poprave stare. "Studentski politicki klub je jedino kroz DS mogao uspesno da nastavi politicku borbu za promene u Srbiji. Smatram da nam je to sto smo znali sta hocemo za svoju zemlju bila najbolja osobina, a pristupanjem DS-u nismo izgubili nista." On misli da je sama pojava studenata u politickom zivotu posledica slabosti politickih snaga u Srbiji. Slabosti ne samo rezima, vec i opozicije. Zato je, smatra, potonji studentski protest uspeo, jer se od svih drugih razlikuje po tome sto je imao veoma jasne zahteve. Najzad, jedna od posledica je sto je medju studentima ostala volja za politickom borbom. "Plisana revolucija" nije donela tu tekovinu. "Mi smo ulazili u mrkli mrak, u neprozirnu tminu, ali smo moralno blistali i takvi cemo uvek biti."

Prema njegovim recima, studentske organizacije mogu biti politicke ili sindikalne. Zato je besmisleno politicki oblik odvajati od politicke borbe koja u Srbiji traje. "Najstrasnija greska je gajiti jedan parsifalski sindrom prema kome je nedostatak politickog programa pozitivna osobina koju mladost moze sama po sebi da nadoknadi." Izuzetno se plasi zabluda frisko rodjenih studentskih organizacija za koje nije vazno sta se zeli i kakva ce buducnost biti, vec da je presudno ujedinjenje svih protivnika rezima. Mada razume umor od ideologija buduci da su ideologije Srbiji donele velike zrtve, Ceda je kategorican u stavu da se bez politickog programa, tacnije jasnih vizija jednostavno ne moze. Uz to, ne treba smetnuti s uma snagu novih ideja i novih ljudi, "sveze krvi". Nije dobro da se uvek pojavljuju isti likovi, ako nista drugo zbog predavanja i ispita (razume se, ukoliko imaju nameru da zavrse fakultet).

Studentska organizacija "Otpor" nastala je prosle jeseni, ocigledno kao sublimat svih mini-protesta na kojima su novinari maltene na prste mogli da izbroje prisutne. Ukljucujuci i penzionere i policajce.

Do sada su kako-tako uspeli da odrze protestno raspolozenje na Filoloskom i Elektrotehnickom fakultetu (samo tamo jer, podsecaju, kad brod tone prvo se krpe najvece rupe), "ispesnicili" su nekoliko gradova u Srbiji, odlezali deset dana u zatvoru zbog pisanja grafita, rucali u restoranu Skupstine Srbije. Majica "Otpora" cak je dodirnula i Madonu. Na dodeli "MTV anjards", nije davno bilo, nosio je nagradjeni Veran Matic.

Nema ih mnogo, ali kao da vise nisu fantomska organizacija kako se u pocetku cinilo. Imaju svoju pres-sluzbu, marketing, koordinatore za odrzavanje tribina. Bez obzira na prvi utisak, Vukasin Petrovic, aktivista "Otpora", kaze da ih se na svakom skupu nadje izmedju 300 i 500. Takodje, clanstvo zvanicno ne postoji, organizovani su horizontalno. Nemaju predsednika, savetnika ili knjigovodju. Prihvatili su se dogovornog metoda, izglasavanja nema, odluke se donose konsenzusom.

Veruju da studenti ne mogu da budu apoliticni.

Odlucili su se za pesnicu, simbol njihovog protesta, zato sto na saku, pet prstiju gledaju kao na podeljene gradjane Srbije koji treba da se ujedine i, valjda, "udare". Zasto onda pesnica asocira na levicu? "Socrealizam uvek pali, podrazumeva se, s te estetske strane. Dzaba pop-art."

Simboliku na stranu, Vukasin i njegovi prijatelji iz "Otpora" primecuju da je u poslednjih mesec dana medju studentima mnogo vise energije, a oni gotovo svakodnevno otvaraju nove regionalne centre u unutrasnjosti. Granaju se, kaze. U oko 30 gradova podeljeni su sabloni pesnice, a u Cacku su se ljudi sami organizovali, skinuli je sa Interneta.

Odakle novac za bedzeve, majice, sablone i ostalo? Vukasin tvrdi da ni od jedne stranke ne dobijaju novac, niti da ih je bilo koja stranka "vrbovala": "Ima puno ljudi zeljnih promena, mnogo malih i velikih privrednika koji nas finansijski pomazu. Sto vise vreme prolazi, 'Otpor' ce biti nezavisniji. Ako nas nisu skembali u prvih 15 dana, nece ni sad."

U ovom stadijumu, pod ovakvim okolnostima, ne racunaju na eksploziju nezadovoljstva kakva se mogla videti pre dva leta. Strah i apatija su evidentni i oni ce prevashodno raditi na njihovom razbijanju. Sistem je poznat: tiha voda breg roni. Stalno im stizu pisma podrske, najvise iz Amerike.

Medju njihovim aktivistima, nastavlja Vukasin, ima clanova i Demokratske stranke, Socijaldemokratske unije, Demokratske stranke Srbije... Ali, za razliku od proslog protesta, studenti u "Otporu" sada ocekuju da ce se njima pojedinacno prikljucivati ljudi iz partija. Nude im pogodnosti kao sto je nepostojanje birokratije, kraci put od ideje do realizacije. "I sam 'Otpor' je vise ideja nego organizacija. Zato bi spajanje sa nekom od stranaka bilo kao da se te stranke ujedinjuju s vazduhom." Crna Gora ih je odlicno prihvatila, a "medijski nas u Beogradu bolje prate nego prosli protest". Bile su ovo prednosti.

"Cini mi se da su oni vise medijski pokret, nego stvaran. Mislim da je potrebno uraditi nesto novo, nesto sto nije vec vidjeno '97. Mozda bi 'Otpor' trebalo organizovati na svakom fakultetu posebno, da ne bude posle sitnih lidera i neizmirenih racuna", predlaze Zoran, student Filozofskog fakulteta. "U svakom slucaju, podrzavam 'Otpor', ali ne verujem da mogu nesto ozbiljnije da urade."

Osim Studentskog protesta 1996/97. godine, nekoliko organizacija rodjenih iz njega (sada su uglavnom u "Otporu"), Studentskog politickog kluba, svakako ne treba zaboraviti na Savez studenata Beograda. Darko Brankovic, savetnik predsednika tog saveza, kaze da je imidz te organizacije koja, eto, ima i vertikalnu strukturu, ali i obezbedjenje na vratima ("kao i sve javne ustanove"), sve bolji. Bez obzira sto znatan deo javnosti i dalje veruje da je ta studentska organizacija samo vladina prisipetlja. Uz Studentsku levicu odvaznog Nemanje Djordjevica.

U prvoj tacki Statuta SSB, medjutim, pise da je Savez nevladina, nestranacka, neprofitabilna i interesna organizacija. Istina, u prostorijama Balkanske 4/3 nema materijalizovane politike. Studenti s Ekonomskog fakulteta piju kafu, gledaju TV, u jednoj sobi je ikona svetog Save, u kancelariji predsednika Karadjordjev portret. Normalno, i srpska i jugoslovenska zastava. Od septembra prosle godine, predsednik je student-postdiplomac Drasko Gostiljac. Njegovom nepopularnom prethodniku Milutinu Djordjevicu istekao je mandat.

"Nemamo finansijera. Sve sto radimo, radimo na tri principa: kroz projekte, donacije i pomoc radi ukljucivanja u rad drugih organa kako bismo mi obavili svoj deo posla." Sa Ministarstvom prosvete, objasnjavaju, imaju izvanrednu saradnju, svaki njihov zahtev je saslusan, ozbiljno shvacen, nikada im nisu rekli ne. "Mi nikada necemo odustati od interesa studenata kao i opstenacionalnih interesa, to jest patriotizma. Svi oni koji se pojavljuju ili su se pojavljivali i studentsku energiju koristili za dnevnopoliticke ciljeve otisli su i odlaze sa studentske scene, a SSB je jos tu", naglasava Brankovic. SSB je, dakle, neunistiv.

Pojedinacno, svim studentima dozvoljena je politicka opredeljenost, kao kolektivu - nikako. Za akademsko organizovanje pogubno je svako uvlacenje u politiku i sve sto se ne tice studentskog standarda "koji je", usput, "odlican". Brankovic do sada nije sreo, kaze, studenta koji se posle protesta '96/97. ne oseca izigranim, ubedjen je da je bivsi rektor Dusan Velickovic uradio mnogo za studente i zalaze se za autonomiju Univerziteta u Beogradu, ali ne i za anarhiju. O tome smo dosta slusali maja prosle godine.

"Ne verujem da danas bilo koji protest moze da uspe. Nemamo mi jos tu svest. I ovi novi ('Otpor') samo gledaju kako da sto vise budu na televiziji. Mali predsednici", rekao nam je Milos sa Masinskog fakulteta.

Vremenu ostaje da potvrdi da li zaista svakom studentskom protestu nedostaje "samo" korak do uspeha (obicno se taj "korak" pokazuje pucketanjem vrskova kaziprsta i palca). Ili su sve studentske demonstracije osudjene na neuspeh? Na kraju, sta je uspeh za masu?

ANA VUCKOVIC