NEDELJNIK

ODLOZENA TRAGEDIJA

U iscekivanju isplate tek prvog dela novembarske penzije, Milan Djuric, lider nezavisnog sindikata penzionera Srbije otkriva jos jednu zaveru kontinuiteta: "Penzionerima se za ovu godinu spremaju nove podvale." Niko se nije preterano uzbudio jer je rvanje sa svakodnevnim podvalama postalo sastavni deo nasih zivota. "Ono cega se najvise plasimo, uvek se dogodi", pisao je Cezare Paveze.

Pretpostavku da ce penzije za tekucu godinu biti nize i neredovnije niko od nadleznih nije prokomentarisao. Oduzimajuci tezinu ne samo zivotu, vec i smrti, establisment hladnokrvno demonstrira da ne prima nikakve poruke. Sumnjive seanse kolektivne terapije odavno vise nisu na ceni, posle njih je promukli narod potonuo u najdublju apatiju. Vise nikom ne pada na pamet da simulira svoje ucesce u dogadjajima, osim mozda sacici gladnih penzionisanih entuzijasta koji ce ponovo na ulice kada se vreme prolepsa. Ali, u apatiji sve je isto, ono sto jeste i st bi moglo da bude.

Zbog cega, medjutim, strucnjaci tvrde da je reforma penzionog sistema ne samo hitna vec i od presudnog znacaja?

Odgovor je jasan. Strucnjaci sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu procenjuju da ce u Srbiji do 2010. godine ziveti preko dva miliona penzionera. Samo Beogradom ce 2011. godine setati osamsto hiljada staraca a svaki mladi zaposleni Beogradjanin (inace, vrsta u izumiranju), izdrzavace sedam penzionera! Statisticari su se zaneli, pa izracunali da ce u januaru 2011. godine, ako se zadrzi sadasnji tempo isplate penzija (a broj korisnika ostane isti najstariji primiti junsku penziju iz 2008. godine.

Skoro u svim evropskim zemljama na jednog zaposlenog dolazi sve veci broj penzionera. Kod nas su prilike zastrasujuce. Ovde su masovna prevremena penzionisanja, u nadi da ce se tako resiti problem viska zaposlenih. To opet sve vise ugrozava penzijski fond, a i ostatak zaposlenih. Ako bi drzava odlucila da se racionalno ponasa, realna stopa nezaposlenosti iznosila bi 50 odsto. Zato, preduzeca drasticno ignorisu obavezu placanja doprinosa za penziono osiguranje.

Kad se ispod svega podvuce crta, drzava je penzionerima ukupno duzna (od maja 1994. do 30. septembra prosle godine), bez kamata, 5 343 607 786 dinara, a s kamatama gotovo osam milijardi!

U vreme izbora (septembar 1997. godine) za isplatu jedne cele mesecne penzije u Srbiji bilo je potrebno 373 miliona DEM. Sredinom '98. godine trebalo je 230 miliona DEM, a ovog februara samo 163 miliona DEM. To znaci da je prosecna penzija prosle godine po realnoj kupovnoj moci upola niza od one isplacene pretprosle godine. Izvesno je da ce ove godine situacija biti jos gora.

Danas prosecan Jugosloven dnevno zaradi za 250 grama hleba, 83 grama mesa, 2,8 grama cokolade i jedno jaje. Penzioneri su prinudjeni da se odreknu i mesa i cokolade. Svi su zabrinuti za opstanak. Strucnjaci tvrde da dve trecine penzionera danas zive u bedi i siromastvu, gladuju, pothranjeni su i umiru pre vremena jer nemaju novca za sve skuplje lekove.

Ako vlada krije prave namere, Jovan Krkobabic, predsednik Saveza penzionera Srbije to ne cini. On je pred 1. maj prosle godine penzionerima preporucio: "Cercil je svojevremeno Englezima obecao krv, znoj i suze, a ja danas mogu da kazem da penzioneri u Srbiji moraju stisnuti zube i pomoci ovoj zemlji da se uzdigne." Cercil pre pet decenija, a Krkobabic pre godinu!

Ipak, poslednje dve godine osvezili su upravo penzioneri, odolevajuci autizmu, trendu koji je zahvatio ostale slojeve drustva. Protestovali su sirom Srbije, ne pristajuci vise da cute i trpe. Bas oni koji su do tada predstavljali glavni oslonac rezimu, ispoljili su vitalnost i nemirenje sa sudbinom. Mnogi su krv, znoj i suze vec darovali zemlji... Zemlja im nije darovala nista.

Vlada mora da krene u sveobuhvatne reforme. Reforma samo penzionog sistema je neizvodljiva. Sto se vise bude odugovlacilo, gradjani ce placati vecu cenu.

Preziveli humanisti ce mudro zakljuciti kako bi zivot morao da prestane da bude "odlozena tragedija", problem "kako preziveti sledecih pet minuta".

Ko se jos seca slucaja sirotog Stevana Mucalova, penzionera iz Beograda, koji je pre sest godina umro od posledice pada posle dusmanskog guranja ispred jedne od ekspozitura tada cuvene "Dafiment banke"?

Niko osim njegove najblize rodbine i prijatelja, ako ih je uopste imao. Slika njegove smrti, medjutim, savrseno odslikava brutalizaciju naseg svakodnevnog zivota.

Marijana Milosavljevic