NEDELJNIK

SILA I BOG

Svakako je u utorak po podne (23. februar) u Rambujeu najneprijatnije bilo Medlin Olbrajt. Sto bi rekao pesnik: "Sramota je takvome junaku, dzilitnut se, ne domasit: cilja."

A svojski se trudila nasa bivsa sugradjanka. Sladostrasno je mahala "tomahavcima" iznad srpskih glava; pa je potanko pripovedala kako su je kao malu u Beogradu cupkali na kolenu, pevali joj srpske pesmice te bajku zavrsavala secanjem od koga bi svako srpsko ponosito srce prepuklo, jer je njen tata govorio da se nije rodio kao Ceh, da bi voleo da je Srbin; a onda opet red bombi; Albance je (javno) nezno, majcinski gotovo, ubedjivala samo da potpisu jer ce im, inace, Amerikanci uskratiti podrsku i preseci dotok pomoci (oruzja i opreme, valjda); onda bi u TV-kadar kao lezerno usetao Dzems Rubin, kome je valjda neostvarena zelja da zaigra u nekom holivudskom akcionom filmu, te se cudio o kakvom to bombardovanju, zaboga, govore novinari; gospodja Olbrajt je onda pozvala i generala Veslija Klarka...

Ipak, ova "igra izvanredna" donela je mrsav rezultat. Pojednostavljeno receno: ovo je poraz posrednika. Amerike, pre svih. Ali, ne, ne treba da mi dizemo ruke. Odlucujuci je bio "kos" Albanaca. Albansko "ne" nas je spaslo bombardovanja. I, ne budimo naivna deca. Kakvo podsecanje velike sile na moral, kakvo upozoravanje njih "skorojevica" da je to nasa "sveta zemlja" - pa Medlinina (i Kukova) vojska svakodnevno bombarduje (a da to vise nije ni TV-vest) oko Bagdada gde su Vavilon i Ur, kraj iz koga su, kako biblijska pripovest veli i Adam i Eva, i Avram i Sara. Valja priznati da je pred tim likovima sveti knez Lazar samo potomak, kao i mi sami.

I definitivno, Medlinin poraz nije nikakva pobeda Srba. Pored tvrdoglavosti nasih Albanaca ima tu i onog razmimoilazenja, zasad diskretnog Evropa-Amerika-Rusija, o cemu cemo citati u memoarima ucesnika za dve-tri godine. A sukob je verovatno bio oko metoda: da li da nam prvo saspu zube u grlo a onda posalju trupe ili da se srafi polako i oprezno pa da nam se da sansa da i mi postupamo "k'o civilizovani ljudi".

Zato nema mesta ushicenosti i aplauzima. Medlin Olbrajt i kolege ce odmah (i pre 15. marta) krenuti jos silovitije. Analiticari vec ocenjuju da je ovo "biti ili ne biti" americkog drzavnog sekretara. Sta, dakle, nama preostaje?

Novog kosovskog boja - biti ne moze. Mala je ovo zemlja da bi mogla i izaci na megdan "Amerikancima izelicama". Prevelik je NATO da se o tome moze i razmisljati. Ako predsednik Milosevic i pregovaracka delegacija uspeju da one momke (i devojke) ispod NATO-slemova presvuku u neke OEBS-uniforme, te vrate u igru UN (koje su vec bivale klinicki mrtve) mozemo racunati da je utakmica odigrana "u visokom ritmu" i da su nase "htele trojke". Jer, 28 hiljada NATO vojnika vec se nedeljama sprema da udje u "mirovni bilans" vojne alijanse koja ce uskoro "svecano i radno" proslaviti pedesetogodisnjicu. Ako im potpuno pokvarimo slavlje, verovatno ce zaboraviti one najave o "postepenom ukidanju sankcija".

Strani izvestaci su primetili da su Srbi u rambujeovskoj partiji "za infarkt" strasne pretnje primali budisticki mirno. Kao da je Medlin Olbrajt umesto reci "bombe" izgovarala reci "bombone". Prosto je objasnjenje, to traje godinama i odrvenili smo.

Zato su to Srbi mirnije podnosili i od komsija-kibicera Bugara, Rumuna, Makedonaca. Jos je i rodoljub iz beogradskog zooloskog vrta Vuk Bojovic odustao da novorodjenim kamilama daje imena po lokalnim bogatasima-sponzorima (jedan mladunac je nedavno dobio ime "Bogoljub", po B. Karicu), te je ono kamilce rodjeno 22. februara krstio u "Rambuje". A nama smesno.

Snaga Srba u sezoni izglednih bombardovanja nece moci, cak i kad bi neko hteo, da se pretvori u veliku mobilizaciju. Uzalud TV-reporteri presrecu opustene gradjane i uzalud se na partijskim mitinzima podize tenzija. Ovo nije vreme za "bolje rat, nego pakt"! Nema te energije. Uz to idu i cinjenice. Racionalno gledano na Kosovu je, uostalom, suverenitet i Srbije i SRJ, jos sporazumom Holbruk-Milosevic u nekoj meri ogranicen. Zatim, cak i kad bi se Rambuje pretvorio u Medlinin poraz, ne bi se mnogo toga promenilo u odnosu velike sile prema nama. Tokove "novog svetskog poretka" i strateske interese jedine supersile ne moze ukinuti ni odlazak ni ostanak jedne licnosti. (To sto je otisao izvikani "srbomrzac" Klaus Kinkel i dosao simpaticni Joska Fiser nije promenilo nemacki pristup. Lider "zelenih" samo pazljivije bira reci da nam saopsti nemacke stavove.)

Dakle, pitanje je menja li sta u nasim zivotima jos ograniceniji suverenitet ove drzave. Da, verovatno. Ali na to se i pristaje sto status kvo, to pokazuje visedecenijsko iskustvo, nije odrziv. Ostaje da se bira izmedju ogranicenog suvereniteta i ogranicenog ali permanentnog oruzanog sukoba.

Oni koji uredjuju danasnji svet su odlucili. To Srbi ne mogu ignorisati. Toliko svi znaju. I predsednik i onaj seljak sto je onako nadahnuto govorio na SPS-mitingu. Sila (ni) boga ne moli, a Srbe nece sigurno.

Slobodan Reljic