2515, mart 11 1999

INTERVJU: JOVAN CIRILOV

JA SAM JERETIK

"Kao vecina dece nerado sam slusao oceve ratne price. Ipak sam jednu zapamtio. Putuje moj otac za vreme Prvog svetskog kao vojnik po Ukrajini. I upusti se u razgovor sa nekim civilom. Rec po rec, u prijatnom caskanju, upitaju jedno drugog kako se zovu:

- Cirilov, rece moj otac.

- Kirilov, rece civil.

Mog oca Milivoja veoma je impresionirala igra slucaja da u dalekom svetu sretne maltene svog prezimenjaka. U to vreme kao desetogodisnji decak, iako nisam jos citao roman "Zli dusi" Dostojevskog, u kome je Kirilov jedna od glavnih licnosti, slutio sam da to kod Rusa i nije bas tako retka familija. Tek ovih dana sam slucajno nasao i potvrdu o tome u jednoj knjizi o ruskim prezimenima. Prezime Kirilov je pocetkom ovog veka bilo u Sankt-Peterburgu po ucestalosti na 88. mestu.

Prezimena Kirilov, u Rusa i Bugara, i Cirilov u Srba poticu od grckog kirios - gospodar, gospodin, gospod, a odnose se na Hrista. Ime Kiril ili Ciril nastalo je u ranom hriscanstvu. Najpoznatije licnosti sa tim imenom su sveci Kiril Jerusalimski iz IV veka i Kiril Aleksandrijski iz V veka nase ere, i, naravno, nama dobro poznati Cirilo (IX vek) sa bratom Metodijem, koji su, kao prvi propovednici hriscanstva medju Slovenima, rodonacelnici slovenske pismenosti. A ko ne zna Sterijinog kir-Janju, sto ce reci gospodina Janju!

Cesto me ljudi, zbog mog prezimena na -ov, pitaju da li sam Bugarin. A vecina srpskih vojvodjanskih prezimena zavrsavaju se na -ov i -in. To su tipicni patronimi, to jest, prezimena koja su nastala od licnih imena oceva. Negde sam procitao da je Marija Terezija u XVIII veku naredila da vojvodjanski Srbi moraju da uzmu nova stalna prezimena po ocu. Naime, medju vojvodjanskim Srbima bilo je veoma malo prezimena, vecinom Petrovica i Jovanovica. Kako je bilo beskrajno mnogo stanovnika koji su imali ista imena i prezimena, nije bila mogucna dobra vojna evidencija, bilo je mnogo dezertera. I zato su, po vladarkinoj naredbi, gotovo preko noci nastali od sinova Laze - Lazini, od Sime - Simini, a od Cirila - Cirilovi. Jedna moja rodjaka tvrdi da su Cirilovi Krajinci ruske tradicije, koji su u Banat dosli u doba baroka. Kako je moja porodicna slava Sv. Andrija Prvozvani, a on je po predanju prvi propovedao hriscanstvo u Rusa, to bi moglo da bude i tacno", napisao je Cirilov, za ovaj intervju, o svom prezimenu. Kazali ste da ste odrasli u okruzenju gde je dominiralo srednjoevropsko filistarstvo i da vas je uznemirila secesija. Medjutim, fascinacija vam biva i ostaje moderna umetnost?

- Prvi put sam cuo rec futurizam od moje majke. Naime, majka je jednom prilikom rekla da je njena krojacica poslala svoju ikonu da je u Budimpesti "preprave" na futuristicki nacin. Otisao sam da to cudo vidim i znam da sam bio razocaran.

Pre rata sam cuo da postoji moderna poezija, drugacija od realisticne, drugacija od Zmaja, Rakica... Takodje, video sam i neke reprodukcije Pikasa, Braka...

Vec kao student, pa i u gimnaziji, bio sam potpuno opsednut modernom umetnoscu. Otkud ta sklonsot, taj intelektualni imperativ za "dekadentnim" u vremenu ljutog realizma i proletkulta?

- Intuitivno sam osecao da je to nesto drugo, bolje, pravo. Istovremeno, bila je to moja svesna orijentacija. S druge strane, to je bilo nesto jereticno, samim tim i zanimljivije. Postajete dramaturg Jugoslovenskog dramskog pozorista u vreme neprikosnovenog i svemocnog Velibora Gligorica. Vi modernista, on realista. On u "Savremeniku", vi u "Delu"?

- To je bilo vrlo interesantno. Sastanci "Savremenika" odrzavali su se u JDP-u kod Gligorica. Imao sam kancelariju koja je bila blizu njegove i mogao sam da gledam kako dolaze Kos, Lalic, Kostic... Uveliko sam vec pisao za "Delo", sto je bilo primeceno, kada mi je Kos jednom prilikom rekao da bih mogao da pisem za "Savremenik", jer slicno mislimo.

To bas i nije bio kompliment za mladog modernistu?

- Da, ali mi je prijalo. Velibor Gligoric, treba to da kazem, bio je izuzetna licnost. Nikada kod njega nisam osetio ni najmanju nijansu nekog otpora zbog toga sto pisem u "Delu". On nije bio socrealista, vec je bio pristalica onoga sto se danas naziva stvarnosna proza.

Inace, mi smo se razvijali od socijalistickog realizma, preko socijalistickog antirealizma do antisocijalistickog realizma. Odlazite u Atelje 212 1967. godine. Tamo su Kis, Mihiz, Aca Popovic, Muharem Pervic, Mira Trailovic... Nije bilo boljeg mesta za razbarusenog modernistu?

- Ta atmosfera je bila najlepsa atmosfera koju sam ikada doziveo u nekoj sredini. To je bila raznolika intelektualna sredina gde je dominirao beogradski duh. Intelektualnu dimenziju diktirali su Mihiz i Kis sa svojom boemskom notom. Mira je unosila svetski rafinman... Borki Pavicevic i meni, kao mladim dramaturzima, nije bilo tesko da se uklopimo u tako izuzetnu sredinu.

Mihiz je bio zasluzan sto je okupio oko sebe domace dramske pisce, a Mira i ja sto smo cuvali kontinuitet Ateljea sa svetskom dramaturgijom. Te godine osnovan je i BITEF. Uzdrmali ste intelektualni Beograd?

- To je bilo vreme kada se Jugoslavija otvarala prema svetu. Nastajanje nesvrstanog pokreta?

- BITEF je u svakom slucaju posledica spoljnopolitickog pitanja. Mira je uvek imala smisla da oseti novo vreme. Ali, bila je i dobro informisana?

- To sigurno. Ona je, da tako kazem, osetila da Beograd treba da ima nesto internacionalno. Ona je smislila da to treba da bude festival novih pozorisnih tendencija. Tu je veliku i pozitivnu ulogu odigrao Milan Vukos koji je u to vreme bio potpredsednik grada zaduzen za kulturu. Kada se on saglasio, Mira je krenula u akciju. Tako je pocela jedna velika svetska pozorisna avantura. Idete kod Grotovskog. Posecujete "Living teatar", prevodite "Kosu" - koju ste gledali na Brodveju - i izvodite je u Ateljeu, dolaze Krejca, Ronkoni, Bruk, Stajn, Beograd docekuje Godoa a i licno Beketa, Joneska... "Metafizicki dendi" Ricard Sekner sludjuje Beograd "seksualnim hepeningom". Avangarda kao "promena zivota" (Rembo)?

- Ja sam sve to dozivljavao potpuno prirodno. To je bio svet kome sam pripadao a, s druge strane, oni u to vreme nisu bili ono sto su danas, sem mozda "livingovaca". Grotovski je bio mladji od mene. Prema tome, oni nisu bili autoriteti za nas, vec smo ih voleli i postovali onoliko koliko su zaista vredeli. A vredeli su. Osecaj da ste u izuzetnoj kulturnoj misiji?

- Apsolutno. Temperatura je bila povisena, znali smo da radimo nesto znacajno. Sada dolaze na BITEF zbog tridesettrogodisnjeg autoriteta koji imamo, a onda su dolazili jer nisu imali kud. Beograd je bio jedna od najvaznijih svetskih pozorisnih destinacija. Sezdesetih godina pojavili su se raznovrsni prevratnici i pobunjenici, ali i dogadjaji koji su obelezili XX vek: Berlin je prve godine sezdesetih podeljen na dva dela, SAD intervenisu u Vijetnamu, Nikita Hruscov podnosi ostavku, izbija kulturna revolucija u Kini, ubijeni su Kenedi i Martin Luter King, dolazi do studentskog bunta. Rokenrol i "Bitlsi" krecu u osvajanje sveta, enformel, pop-art, konceptualizam, ambijetalno pozoriste, pozoriste gerile... Bili smo tu?

- Apsolutno se osecalo da se nesto veliko i novo radja u nasoj civilizaciji. "Bitlsi" su uneli revoluciju u muziku i ponasanje, u nastup, izgled. Kako je taj Grinidz Vilidz izgledao... To je nesto sto se ne moze ponoviti. To se dogodilo u XX veku i tesko da ce se nesto novo i drugacije roditi. Kako je u Beogradu uspelo "presadjivanje" "Kose", u sredini potpuno drugacijoj od americke?

- Ne, mi tada nismo bili potpuno drugacija sredina. Kod nas je omladina veoma brzo dosla pod uticaj svetskih tokova i ona se vrlo brzo pocela tako ponasati. Kod Amerikanaca je to bio vulkan, a kod nas elementi koji su ukazivali da se ta "epidemija" nece moci zaustaviti. Bili smo deo sveta.

Doduse, treba da priznam da sam mislio da nasi glumci to nece moci da igraju. Medjutim, Mira je bila rezolutna: mi to mozemo. Miro, govorio sam joj, to nece imati ko da igra. A ona kaze: imace, ici cemo od diskoteke do diskoteke i one koji dobro igraju cemo angazovati. Tako je bilo. Fantastican uspeh smo postigli. Odrasli ste i razvijali se kao dramaturg i intelektualac u socijalistickoj zemlji. Kako je na vas delovalo to cudo zvano "Living teatar"?

- To za mene nije bilo cudo. A za Beograd?

- Za Beograd je to bio sok. I Grotovski, i Sekner sa svojim seksualnim hepeningom. To je bilo strasno. Partijska javnost, ideoloski carinici?

- Nasoj politickoj strukturi je to strahovito odgovaralo. Sada cu kazati jednu jereticku misao: BITEF su prvo prihvatili politicari, jer im je bilo potrebno da pokazu kako je Jugoslavija zemlja koja se otvara.

Mnogi glumci, za razliku od reditelja recimo, ni do danas nisu prihvatili BITEF. Nije nas prihvatila ni zuta stampa kojoj smo bili fantastican povod da sve sto je novo i revolucionarno u oblasti pozorista bezocno ismeva. To traje vise od trideset godina, od samog pocetka BITEF_a?

- Da, i sa apsolutno istom argumentacijom. Zelim da kazem da su nas intelektualci listom podrzali i prihvatili, narocito oni koji u sebi takodje nose jereticko. Prvi je bio profesor Vladimir Stamenkovic, on nas je cak gurao i u ekstremno novo svojim misljenjima. No, BITEF je sve preziveo. Kakav bi bio rezime, bilans?

- Ukratko, mi i dalje postojimo kao izuzetno visoko, u svetskim razmerama, rangiran pozorisni festival. I u ovim godinama totalne blokade kod nas su gostovale najvece svetske vrednosti i imena. Da pomenem samo Martalera, Fokina... Skoro ce 45 godina kako ste neprekidno u pozoristu. Pisali ste i romane, drame, pesme, scenarija, sastavljali recnike, prevodili... Sta ste pre svega - dramaturg, pisac, pesnik, prevodilac... ili prosto pozorisni covek?

- To je najteze pitanje koje mi se moze postaviti. Ne umem sebe da definisem. Medjutim, pomogli ste mi vasim pitanjem. Da, ja sam, pre svega, pozorisni covek. Sve sto radim na ovaj ili onaj nacin zavrsi u pozoristu. Ako pozoriste, kako kaze Arto, stavlja zivot pod znak pitanja, dovodeci ga na ivicu katastrofe, sta je onda sa pozoristem gde je zivot odavno presao ivicu katastrofe?

- Preko te velike misli, nazalost, dolazimo do potpuno banalnih stvari da su glumci danas apsolutno na ivici egzistencijalnog minimuma, da nikada pozoriste nije imalo tako malo sredstava da realizuje svoje predstave i da je pozoriste prvi put ugrozeno u svojoj osnovi. Ovo su poslednji trzaji pozorista. Sta je sa drzavom ? Sta je sa drustvom?

- Ne znam. Drzava je strahovito osiromasila zbog svojih politickih gresaka i onda joj je pozoriste poslednja briga. Cini se da vlast usmerava svoju snagu i svoju finansijsku moc u kretenizaciju drustva, u pinkizaciju, u palmizaciju, minimaksovizaciju i negovanje ukusa koji formiraju latinoamericke vizuelne pomije?

- U velikim krizama uvek kultura tone, sto se kod nas konkretno svelo na stanje koje ste vi pravilno definisali. Milan Dedinac vam je svojevremeno kazao da je za vreme upravljanja pozoristem igrana samo jedna predstava po apsolutno njegovom ukusu: "Sluskinje" Zana Zenea, a da je sve ostalo bilo "sluzba narodu". Kakav je vas skor?

- Moj skor je znatno bolji. Imao sam vise srece, mozda i hrabrosti... Na BITEF-u nije izostalo nista sto je u svetu bilo moralno smelo, erotski, formalno, pa i polticki. Vise od deset godina pisete "Rec nedelje" u NIN-u. U tom zaista neverovatnom brevijaru nema reci (skracenice) BITEF i nema reci Mira koja ide sa prezimenom Trailovic. Doduse, postoji rec Mira ali se odnosi na zenu koja se preziva Markovic. Zar nikada nije bilo povoda, ili je rec o cinjenici da su obucaru cipele uvek pocepane?

- Pisem dve kolumne nedeljno, jedna je "Rec nedelje" u NIN-u a druga "Pozoristarije" u "Politici". U ovoj drugoj kolumni cesto sam pisao o Miri Trailovic, mislim da joj je vise tu mesto. Eto tako. To je mali diplomatski odgovor.

LUKA MICETA



Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.