INTERVJU: TOMISLAV PETERNEK

Nikad nisam zeleo da fotografijom ismejem ili ponizim bilo koga. Kada si, recimo, nekoliko sati u Skupstini i ako si sklon da vrebas, uvek mozes uhvatiti nekog u nereprezentativnoj pozi. Ta vrsta profesionalne promocije me nikada nije interesovala. Sve sto sam radio bilo je usmereno da se i novinska fotografija prizna i tretira kao umetnicka fotografija

Nedavno je Tomislav Peternek dobio nagradu za zivotno delo "Nacionalnog centra za fotografiju".

Suvoparnost cinjenica (nekih):

Tomislav Peternek je umetnik koji je imao preko 130 kolektivnih i oko trideset samostalnih izlozbi sirom sveta, o kome studenti istorije umetnosti pisu diplomske radove, koji je dobio sve najvaznije esnafske nagrade, kome su predsednici drzava dolazili na otvaranje izlozbi, koji svakodnevno, skoro 45 godina svedoci o vremenu i ljudima... (i u NIN-u od 1971. pa do penzionisanja 1992).

Objektivnost kriticara (Miodrag B. Protic):

"... Osobinama fotografa-esejiste, fotografa-reportera i najzad, fotografa-umetnika, Peternek je postao vazan cinilac nase modernosti, a njegove fotografije - vazan iskaz sredine i sveta u kome zivimo."

Subjektivnost kolege:

Iza svega toga je poletna, vedra, zanimljiva i znatizeljna licnost. Znamo se godinama... Atelje na Novom Beogradu, najsavremeniji uredjaji, fotografije, dokumentacija, sve pedantno slozeno... I naravno, lula.

Govori glasno, gestikulira, ne drzi ga mesto... Nezgodno mu je bez njegovoe "lajke" u rukama.

"Tomo, sta da te pitam? I feljton bi bio nedovoljan da se sve o tebi napise", kazem mu na pocetku razgovora.

"Napravi price o slikama, ne o konkretnim fotografijama, vec price o nekim dogadjajima ili ljudima koje sam slikao, a za koje mislis da su najzanimljiviji. Kao Tarantino."

Ni manje, ni vise.

I to je jedna od bitnih karakteristika Tomislava Peterneka - drugacije i do maksimuma.

Verujte iskusnom (Credite experto), kako rece Vergilije.

Dakle,

Prva prica: Lipanjska gibanja Nema studije, knjige koja obradjuje dogadjaj iz 1968. a da nije ilustrovana tvojim slikama. Medjutim, malo se zna o izlozbi slika studentskih demonstracija koju si priredio, vrlo originalno, u Domu omladine u Beogradu?

- Bio sam tada u "Borbi", tacnije u listu "Sport i svet". Niko nije pokazivao nikakvo interesovanje da se te slike objave. Samo su mi "Susreti" objavili jednu jedinu fotografiju.

Sa zenom reditelja Vuka Babica, glumicom Snezanom Niksic i upravnikom Doma omladine Milojem Popovicem dogovorio sam se da izlozbu postavim u foajeu Doma omladine. Tu je bilo "metarskih slika" - kako policija gazi po glavama, kako bije studente...

Scenario otvaranja izlozbe bio je ovakav: Kada smo postavili slike, svaku smo prekrili, kao nekim zastorom, pakpapirom... U foajeu su bila pogasena svetla, potpuni mrak. Odlucili smo da niko ne govori. Ni studenti, ni profesori, ni politicari... Miloje, Snezana i ja smo se popeli gore, na sprat i cekali... Ljudi dolaze, ne znaju o cemu se radi, kruze onako zbunjeni. Svi su pomislili da je izlozba zabranjena, ali nisu odlazili.

Posle nekog vremena upale se svetla i Miloje, Snezana i ja pocnemo polako da silazimo niz stepenice. Snezana je imala neke cipele sa metalnom stiklicom i u potpunoj tisini koja je delovala gotovo sablasno samo su se culi udarci njenih metalnih potpetica o mermer.

Snezana zatim prilazi jednoj po jednoj fotografiji i snaznim zamahom cepa, odnosno kida pakpapir.

Bilo je vrlo impresivno.

Medjutim, posle nekoliko dana od otvaranja stigla je "sugestija" iz Gradskog komiteta da bi bilo dobro da se izlozba zatvori.

Tako je i bilo.

Druga prica: Josip Broz Tito Slikao si i Tita, po pozivu. Ali, mnogo je interesantnije kako si uspeo da udjes u "plavi voz" i fotografises kovceg koji je vozen iz Ljubljane u Beograd posle njegove smrti.

- Tita sam slikao kao i svi jugoslovenski fotoreporteri - sa distance, iz grupe.

Medjutim, ne secam se koje je to godine bilo, mislim godinu dana pred njegovu smrt, pozvao me je Blazo Mandic, marsalov sef kabineta, da ga slikam.

Dosao sam u Beli dvor i cekao dok je Tito davao intervju za neki radio. Bilo je podne, nezgodno za slikanje, a pored toga nisam smeo da upotrebljavam blic.

Pre toga, pred Skupstinom, sa blicem ga je slikao kolega Stevan Kragujevic iz "Politike" i blic je tada udario u oci Titu i Jovanka je jedva uspela da ga zadrzi da ne padne niz skupstinske stepenice.

Dakle, blic vise nije mogao da se koristi.

Izlazimo van i dolazimo do stepenica.

Kazem mu da cu ovde da ga fotografisem. Samo je trebalo jos da mi padne niz stepenice. Medjutim, on kaze da ce sici.

Skida naocare, pa ih stavlja, gundja nesto: ovako vidim, ovako ne vidim... Idemo pored zive ograde i on odjednom kaze: ovde je dobro za slikanje. Vidim da je iza njega kapela... Ali, cutim i slikam.

U jednom trenutku mi prilazi i kaze: kakav je to fotoaparat? Odgovorim, "xazeblad".

Te godine je osoblje marsalata poklonilo Titu isti takav aparat.

Mesecima se govorilo da je Tito tesko bolestan i da moze svakog casa umreti. Steva Stanic i ja smo tri meseca u Ljubljani cekali da on umre. Svako jutro smo isli kod Marjana Rozica da cujemo "zdravstveni bilten". A Slava Djukic, koji je tada bio glavni urednik NIN-a, stalno zove i pita: "Stevo, dokle ce to, bre, da traje? Hoce li taj ili nece?"

Cak smo imali i popust u hotelu.

Jednog dana, posle tolikog cekanja, odlucili smo da se vratimo u Beograd. I, naravno, Tito tada umre.

Brzo se vratimo i ja sam imao srecu da dobijem propusnicu koja mi je omogucavala da pratim kolonu kroz ceo grad. Stignemo do stanice, unesu kovceg u vagon i iz njegove pratnje nam kazu da sacekamo "dok ga ucvrste" zbog iznenadnih kocenja, kako sanduk ne bi krenuo tamo-vamo.

U jednom trenutku vidim da su vrata na pretposlednjem vagonu otvorena. Zapalim tompus i polako udjem u taj vagon. Znao sam da je u poslednjem vagonu radio-stanica, a da su dva vagona ispred tog, bila namenjena gardi.

Stao sam kraj prozora, niko nista ne pita i voz krene. Redjaju se stanice za stanicom, narod place...

Kada smo bili pred Zagrebom, ulazi Blazo Mandic i zaprepasti se kad me ugleda. Medjutim, nije pravio nikakve probleme vec me odvede u salon-vagon i kaze: "Evo, stari tek sto je umro, a vec imamo slepog putnika."

Dali su mi pice i dozvolili da udjem i slikam u vagonu u kome se nalazio kovceg. Tako je nastala ona cuvena fotografija koju je NIN objavio na koricama kada je Tito umro.

Treca prica: "Moj teca" Bruno Krajski Kada ste ti i Hari Stajner vodili razgovor sa austrijskim kancelarom Brunom Krajskim, doslo je skoro do incidenta kada je Hari rekao: "Evo, Toma nasao tecu."

-To je vrlo zanimljivo. Sadasnji ambasador Austrije u Beogradu Volfgang Petric mu je bio sef kabineta. Kada je razgovor zavrsen zamolim Petrica da Harija, Bruna i mene zajedno fotografise.

Dok je Petric slikao, Krajski i Stajner su caskali. Hari mu u jednom trenutku kaze da sam ja Ceh. Krajski se okrene prema meni i pita me odakle. Odgovorim da su moji iz Gore kod Karlovih Vari. Onda on vec vrlo zainteresovan pita: koje mesto? Kazem Graslice. A onda on grune: moj deda je imao tamo pilanu.

Stajner tada poluglasno kaze: Toma nasao tecu.

Gospodin Krajski me pita sta je rekao Stajner? Ja u nebranom grozdju, kako to da prevedem. Na kraju Krajski pita Petrica i Petric mu kaze.

Bilo je veselo.

To sam iskoristio, nekoliko godina kasnije, kada je u Becu bilo potpisivanje SALT-a 2. Odem kod Petrica i kazem da hocu da se vidim sa "mojim tecom" kako bih dobio ekskluzivno mesto za fotografisanje, kao sto su dobile sve velike agencije.

Petric nije mogao da veruje svojim usima. Kaze da to ne dolazi u obzir. Odmah odgovorim: dobro, cekacu tecu. Videci da sam uporan, Petric me zamoli da odem i da ce mi on to srediti. Tako je i bilo.

Kada je pocela konferencija, udjem u salu, a Bruno Krajski svojoj zeni pokazuje na mene prstom, verovatno joj govoreci: onaj misli da sam mu ja teca.

Medjutim, ja pridjem, poljubim gospodju Krajski u ruku, kazem kancelaru da sam mu zahvalan i odem.

Bitno je da se posao uradi dobro.

Cetvrta prica: Slobodan Milosevic Moze se reci da si ti jedan od retkih fotografa kome su i predsednici dolazili na otvaranje izlozbi. Slobodan Milosevic je bio na otvaranju tvoje izlozbe. Fotografisao si ga vrlo cesto. Cak su se salili na tvoj racun da si dvorski fotograf?

- Uopste nije tacno da sam bio Milosevicev licni fotograf. Da me je pozvao, verovatno bih prihvatio.

Milosevic je izuzetna licnost i tacno je da je bio na izlozbi. Kada je dosao na izlozbu, odmah su mu pritrcali organizatori da mu kazu kako ce posle otvaranja u susednoj prostoriji biti koktel. Kratko je odgovorio: "Ovde sam privatno kod Tome Peterneka, nemam vremena za koktele." U njegovoj bivsoj kuci, u Tolstojevoj 33, visilo je petnaestak tvojih fotografija koje si nacinio u SAD?

- Ne, tacno deset.

Sto ne kazes da smo tada zajedno to videli kada si vodio razgovor za NIN sa Mirom Markovic? Da onda i pomenemo kako si na opste cudjenje legao na tepih i iz zablje perspektive slikao Milosevica.

- To je kao i svaka druga perspektiva dobra za fotografisanje. Necu, javno, reci zasto sam i iz te perspektive slikao Milosevica.

Sto se tice mojih fotografija u njegovoj kuci to je potpuno normalno. Znaci da covek ima ukusa.

Peta prica: Kraljicin muz Skoro je ostala nepoznata prica, osim za redakcijske kolege, kako je muz kraljice Elizabete, Filip, hteo da te "udavi", posle Titove sahrane?

- Jao, to je bilo strasno.

Odemo kolega Stajner i ja u englesku rezidenciju da uradimo intervju za NIN. Kako smo usli u hol odmah su nas zamolili da izadjemo. Jer, Njegovo velicanstvo mora prvo da sidje i saceka nas u sedecoj pozi.

Mi ponovo udjemo, Hari mu pruzi ruku da se rukuju, a ja krenem da fotografisem. Medjutim, on odjednom skoci, uhvati me za vrat i krene skoro da me davi. Svasta mi je rekao.

Hari mu objasni da mi uvek slikamo rukovanje. Onda se on okrene i ponovo se rukuje sa Harijem. Burazeru, slikao sam mu nefotogenicniju stranu lica.

Kada je video da se nisam uplasio, da sam opet vise puta slikao, zamolio me je da napustim prostoriju.

Epilog: Profesija fotograf Ti si jedan od retkih fotoreportera ako ne i jedini koji je ne samo fotografisao za NIN, vec i pisao.

- Vidis, ja nikad nisam zeleo da fotografijom ismejem ili ponizim bilo koga. Kada si, recimo, nekoliko sati u Skupstini i ako si sklon da vrebas, uvek mozes uhvatiti nekog u nereprezentativnoj pozi. Ta vrsta profesionalne promocije me nikada nije interesovala.

Pisuci za NIN, jednostavno sam zeleo da i na taj nacin pokazem da mi fotoreporteri nismo samo "skljocala".

I ova nagrada "Nacionalnog centra za fotografiju" - koju godinama sponzorise "Medicum", distributer "Kodaka" za Jugoslaviju - kao i sve sto sam radio, bilo je usmereno da se i novinska fotografija prizna i tretira kao umetnicka fotografija.

Po mom misljenju, postoje samo lose i dobre fotografije.

LUKA MICETA