NEDELJNIK

U poslednjim mesecima prosle i u prvim mesecima ove godine pojavile su se, na srpskom jeziku, dve knjige koje su (koje bi) morale ohladiti borbenu retoriku pogresno orijentisanog patriotizma u Srbiji. Rec je o onoj retorici koju su njeni praoci Mao Cedung i Moamer Gadafi sveli na recenicu: Mi hocemo mir, ali da bismo imali mir mi moramo ratovati.

Sledbenici velikih logicara nisu, razume se, propustali priliku da na svoj nacin formulisu potrebu za ratovanjem. Jedan: Srbija uvek dobija u ratu a gubi u miru. Drugi: Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo. Treci: Zrtvovao bih mir za suverenu Bosnu i Hercegovinu, ali ne bih zrtvovao suverenitet za mir u Bosni i Hercegovini. Dajte nam bombe radi mira...

Sledbenici sledbenika, mnozeci se geometrijskom progresijom, ubrzano su vodili stanju koje Volter opisuje na sledeci nacin: "Odjednom se nadje pet ili sest ratobornih sila, cas tri protiv tri, cas dve protiv cetiri, cas jedna protiv pet, koje sve podjednako mrze jedna drugu, koje se ujedinjuju i svaka naizmenicno napada; sve slozne u jednom, a to je da sto vise zla nanesu."

I to je rat. Isti onaj koji smo imali u Hrvatskoj, pa potom u Bosni i Hercegovini, i onaj za koji se (jos) nadamo da ga necemo imati na Kosovu.

A sada, evo i citata koji bi svojim rashladnim dejstvom morali da pomognu otreznjavanju i da privedu pusku k nozi. Prvi je iz knjige Ricarda Holbruka "Put u Dejton" i odnosi se na 18. novembar 1995. godine, dan kada je u dejtonskim pregovorima Sarajevo predato Muslimanima. Holbruk: "Milosevic je nastavio da se igra varijacijama na model Distrikta Kolumbije (D. C. model kojim se regulise status glavnog grada Vasingtona u Sjedinjenim Drzavama, Dj. D.), iznevsi niz predloga prema kojima bi Srbi u ovom gradu imali isti broj glasova kao i Muslimani. Konacno, u subotu poslepodne, pozvao sam Milosevica u kratku setnju po kompleksu. Gorko sam se pozalio da ce njegovo ponasanje dovesti do propasti pregovora i koncentrisao se na Sarajevo (...)

- Okej - odgovorio je smejuci se - necu danas jesti dok ne resimo Sarajevo.

Nesto kasnije, dok sam pricao sa Hilom i Klarkom, vrata mog apartmana su se otvorila bez najave, i usao je Milosevic. Ocigledno, imao je nesto vazno da nam kaze (...)

- Okej, okej - rekao je sedajuci. - Dovraga s vasim D. C. modelom; isuvise je komplikovan i nece ici. Ja cu resiti Sarajevo (...) Da vam kazem - nastavio je - Izetbegovic je zasluzio Sarajevo, jer ga nije napustio. Tvrd covek. Njegovo je."

Drugi citat je iz knjige "Zadatak mir" Karla Bilta, visokog komesara UN za Evropu, koji govori o nepoznatoj epizodi poznate bitke za Srebrenicu, Zepu, Gorazde... Bilt pise o pozivu koji je dobio od Muratovica povodom situacije u kojoj se nasla muslimanska vojska: "Elem, stvar se odnosila na Zepu. Rekao je da je evakuacija uz pomoc snaga UN protekla dobro, ali da su vojnici nastavili borbe po pecinama i brdima u ovoj nepristupacnoj enklavi (...) Sarajevo je pre nekoliko dana izgubilo radio-vezu sa svojim jedinicama na tom podrucju. Pre nego sto se to dogodilo, diskutovalo se o tome kuda da se ove jedinice upute. Krenuti na sever prema Srebrenici - izmedju Zepe i Srebrenice ranije se moglo kretati - vise nije bilo moguce. Krenuti na jug, prema Gorazdu, bilo je predaleko i veoma rizicno (...) 'Zato su', rekao je Muratovic, 'vojnici dobili naredjenje da u malim grupama pokusaju da krenu na istok, i preko Drine, u Srbiju'. Poskocio sam. I sada je, nastavio je ravnodusno, on zeleo da me zamoli da o tome tajno informisem Milosevica i da ja njega zamolim da muslimanskim vojnicima zagarantuje sigurnost ako, i kada, predju preko granice (...) Rekao sam da bi Mladicevim vojnicima, nazalost, bilo vrlo lako da cuvaju prelaz, a da bi beguncima bilo vrlo tesko da se neprimeceno i jednostavno prebace preko granice. 'Oni poznaju puteve', rekao je Muratovic. 'Sve vreme dok je Zepa bila odsecena oni su imali kontakte sa Srbijom. Otuda su i Zepa i Srebrenica nabavljale oruzje'. 'Oruzje?' pitao sam vidno zacudjen. 'Dabome', rekao je Muratovic, 'ovo je Balkan, ovde stvari ponekad funkcionisu malo drugacije'."

Treba li, posle ovih citata, ukazivati na svu zaludnost kalvarija kroz koje su u nedavnim ratovima prosli i Srbi, i Hrvati, i Bosnjaci; treba li podsecati kako su sledbenici sledbenika izvrtali naopako kozu zivih ljudi i "junake sa Pala" u jednom danu - bukvalno u jednom danu - pretvarali u "Nerone sa Pala"; konacno, kako su sledbenici sledbenika, i njihovi sledbenici, u jednom danu izvrtali i sopstvenu kozu i kako su svoj boracki zanos menjali za mirotvoracka cinodejstvovanja, shvatajuci - napokon - da nema tog rata koji moze biti zavrsen bez pregovora i dogovora, to jest bez politickog resenja. Treba li?

Treba! Jer, eno Republike Srpske - ovi redovi nastaju pod svezim utiskom proslonedeljnog prolaska od Jahorine, preko Pala, Rogatice, Visegrada - eno Republike Srpske gde jos lezi kao kakva trupina kojoj se svakog dana dodaje samo dasak zivota, a vec se sirom Srbije sledbenici sledbenika i njihovi sledbenici nadahnjuju za onu vrstu patriotizma koji je autor Recnika engleskog jezika (Semjuel Dzonson) nazvao poslednjim pribezistem hulja. Da bi ga, potom, ispravio onaj cinik Embrouz Birs: nije takav patriotizam poslednje pribeziste hulja, vec njihovo prvo pribeziste.

O, boze! Sve sam citat. Toliki pametni ljudi opominju, a hoce li ista vredeti?
"Odjednom se nadje pet ili sest ratobornih sila, cas tri protiv tri, cas dve protiv cetiri, cas jedna protiv pet, koje sve podjednako mrze jedna drugu, koje se ujedinjuju i svaka naizmenicno napada; sve slozne u jednom, a to je da sto vise zla nanesu."

Djordje Dimitrijevic