POZORISTE(M) PROTIV AGRESIJE

Dok bombe padaju, glumci igraju "predstavu" Za zivu Srbiju

I dok su proteklih dana rokeri i narodnjaci bucno pesmom izrazavali protest na Trgu slobode a sve da bi ljudima ulili makar kap veselja izmedju dve zavijajuce sirene, beogradski glumci su im se pridruzili na jedini nacin kojim su mogli, igrajuci jos zadana besplatne predstave na malim scenama Ateljea 212 i Narodnog pozorista. Taj paralelni zivot kulture dok nad Beogradom fijucu avioni i padaju bombe zapoceo je - samo da podsetimo - vec legendarni Petar Kralj sjajnom i dugovecnom monodramom Mome Dimica "Ziveo zivot Tola Manojlovic" i to pred prepunim Teatrom u podrumu. Tim povodom Kralj je rekao: "Iznenadjen sam da je doslo toliko ljudi, mislio sam da se u ovo strasno vreme covek ipak drzi neke svoje sigurnosti. Jedino sto znam to je da glumim, a ovo sto se dogodilo u Ateljeu 212 pokazuje da je umetnost i u ovakvim prilikama potrebna... Ovo sto sada zivimo dozivljavam kao veliku tragediju u kojoj je za sada tesko utvrditi tragicnu krivicu koja u svakoj tragediji postoji."

A kako je, u stvari, krenulo? O tome, upravo na primeru rata i pozorista, svedoci reditelj i profesor Boro Draskovic: "Ovaj rat, posle koga svet sigurno vise nikada nece biti isti, za mene je poceo u Ateljeu 212: 24. marta u predstavi 'Edmond', koju su moji studenti igrali prvi put u prestonici, iznenada se zacula sirena za uzbunu, koju americki pisac Dejvid Memet sigurno nije predvideo u didaskalijama komada. Bombardovanje je prekinulo predstavu a gledaoci, kao da je odigrana, stojeci, dugotrajnim aplauzom pozdravljali su mlade umetnike na pozornici, zatecene, jos uvek s jednom nogom u predstavi, s drugom u stvarnosti. Malo kasnije sred sklonista - Teatar u podrumu - otvorila se prastara tema: igrati ili ne igrati u opasnosti. Setio sam se londonskih primera i podviga pozorista na Malti. Od studenata sam se oprostio uz zelju da do ponovnog susreta ne zanemare Sofoklovu Antigonu na kojoj smo poceli da radimo... Bliske osobe ovih dana postale su mi jos blize. Odavno nisam toliko gledao drevnu reku i razgovarao u slucajnim susretima: s nadom otkrivam da je Rastkov naslov Ljudi govore jos ziv."

Boro Draskovic jos citira Hozea Ortegu i Gaseta da je najuzviseniji oblik ljudskih odnosa dijalog, posto se u dijalogu odmeravaju razlozi nasih misli. Otud dodaje: "I na pozornici, upravo kad prestane dijalog, pocinju psovka i krik. Nije drugacije ni u stvarnoj stvarnosti: kad se ukine dijalog, cuje se oruzje, pocinje Apokalipsa koja prozdire sve, bez obzira ko joj je koliko doprineo. Mogucnosti za dijalog su neiscrpne! Moja odluka stoga da se vratim u pozoriste nikada nije bila cvrsca. Dok slusam sirene, eksplozije i zastrasujuce vesti, mislim i na dramu Janusa Glovackog Antigona u Njujorku - upravo se pripremam za reziju." Jedini put

Ubrzo, dakle, posto je krenula agresija na Jugoslaviju, pozorisni ljudi su, vidimo, odlucili da zivot na daskama nece usahnuti. Medju prvima se oglasila Ljiljana Blagojevic, gradski sekretar za kulturu: "Kao sto su u Londonu za vreme Drugog svetskog rata i fasistickih vazdusnih napada igrane pozorisne predstave, tako ce i u Beogradu raditi gradski teatri. Sve dok traje besprimerna agresija na nasu otadzbinu i nasu prestonicu, pozorisne predstave ce biti besplatne".

Ideja o tome je, pre svega, podrzana od Saveza dramskih umetnika Srbije ciji je predsednik glumac Tihomir Stanic: "Suoceni sa ovim sto nam se dogadja, mi smo shvatili da je jedino mogucno da dalje igramo. I to da igramo bez ikakvog straha, ako hocete i bez struje, bez minimalnih uslova, sve je to za mene bilo nesto sto se podrazumeva. Kao i za sve moje kolege. Znam iz svog iskustva, a i iz iskustva drugih, da je pozoriste neophodno ljudima uvek, a narocito sada, u trenucima ovog potpunog sumraka uma i odsustva ikakvog morala onog takozvanog velikog demokratskog sveta. Znate, neka sale budu pune ili neka uspe da dodje samo dvoje ljudi, za nas ce to biti potpuno isto."

Slicno kaze i upravnik Ateljea 212 Svetozar Cvetkovic: "Opredelili smo se da u Teatru u podrumu, koji jeste i vrsta sklonista, igramo ono sto je primereno i mogucno u ovim uslovima. Govorim o predstavama s malo glumaca, koje ne traze poseban dekor, kostime, i tome slicno. Koje, dakle, nisu zahtevne. Svakako ce se na repertoaru naci, uz 'Tolu Manojlovica', i monodrama 'Cegovic' Dragana Uskokovica, u reziji Cace Aleksic, koju vec dvadesetak godina igra Petar Bozovic, a prilagodicemo toj nasoj maloj pozornici i 'Art' u reziji Alise Stojanovic. Verovatno cemo igrati i 'Prokletog Kovalskog', pa 'Malu bracnu igru', a nadamo se, uprkos ovome sto se desava, da u prvoj polovini aprila izvedemo i neformalnu premijeru komada Milosa Radovica 'Corba od kanarinca' u reziji Vide Ognjenovic. Recju, mi znamo da ono sto nam rade nije normalno i bas zato ovom akcijom pokazujemo nasu zelju da, svejedno, zivimo normalno." U senci vesala

Sto se Narodnog pozorista tice, ono se na isti nacin ukljucuje u pricu o, nazovimo je, beogradskoj virtuelnoj stvarnosti. Na Maloj sceni "Rasa Plaovic" svakodnevno se izvode predstave koje su i, inace, na njenom repertoaru. Stavise, Narodno pozoriste uputilo je preko Interneta pismo-apel mnogim svetskim nacionalnim teatrima: "U casu kada su nasi zivoti ugrozeni i dok se nasi gradovi ruse, nas duh ostaje slobodan. Mi podizemo zavesu i nastavljamo sa igrom koju su nam ratne trube i dobosi prekinuli. Pozivamo vas da u svojim mislima i srcima budete uz nas."

Medju pozorisnim ljudima koji dugo pamte, a o teatru, bas kao i o tolikim drugim stvarima duha sve znaju, izvesno je i Jovan Cirilov koji se, zar treba reci, odmah nasao u prvim redovima umetnickog bunta, pri cemu ne propusta ni podnevne koncerte na Trgu Republike. Za NIN kaze: "To sto sada kao pozorisni umetnici moramo da prezivljavamo, nije nepoznato nasim prethodnicima. U klasicnim okolnostima ratova i okupacija oni su se snalazili i moralno i umetnicki kako su znali i umeli. Jos i danas se, ne samo Simovic nego i mi, pitamo da li se sme igrati "u senci vesala". Srbima se jos nije desilo da budu na udaru sile sa najsavrsenijim oruzjem koje je glupo covecanstvo smislilo, jos uvek diluvijalno ratoborno i varvarsko. Ovaj rat je elektronski, kompjuterski, ali smrti su iste kao i u prvoj evropskoj drami, koja nije slucajno na temu rata, u Eshilovim 'Persijancima'.

Dileme su slicne. Igrati ili ne igrati. Isto pitanje kao za vreme velikog gradjanskog protesta. Ali sada iz drugih razloga. Kako prkositi bezumnoj sili koja na pogresan nacin daje lekciju jednom coveku ili celom narodu. Kako ginuti, a da poverujes u to da te taj koji te ubija, da bi nekog svog kolegu politicara ubedio u svoje argumente, ubija s ljubavlju, i to jos izrazenu tvojim maternjim jezikom, kao da bismo tu izjavu ljubavi bolje razumeli. Meni je tesko reci - ne igrati. Jer ti, s jedne strane, daju instrukcije - obavezno ici u skloniste - u koje ne idem, pa ipak... Gradjanska duznost ti je da budes disciplinovan i pokazes primer mladjima. Kako da sacuvaju glavu u naciji kojoj preti jos i 'bela smrt'. A onda ipak proradi impuls - igrati, pa sta bude, i nasi prethodnici su igrali. Nisam bio u obliznjem sklonistu, ali cujem. Sviraju i pevaju momci iz susednog 'Lipovog lada', priredjuju modne revije, makar kao parodiju mirnodopske zabave presitog sveta. Moze i to. A sve pokazuje da se ne moze bez nekog oblika umetnickog izrazavanja. Samo da ne ode sve unazad, cak do plesa oko tek stecene praistorijske vatre." Klintonov zavrsni poen

Iz svog ugla citavu ovu pricu komentarise i dramaturg Borka Pavicevic: "Centar za kulturnu dekontaminaciju je otvoren ceo dan. To je prostor sa otvorenim vratima. Ali s nekim tekucim predstavama imamo teskoca. Recimo, trebalo je da igramo 'Proces', ali nas glumac Srdjan Ivanovic je mobilisan, a elektricar Kica je otisao kao vezista izvan Beograda. Trebalo je pre neki dan da otvorimo izlozbu mladih novosadskih umetnika, 'envajeronmental' umetnost, ali to nije moglo sada da se organizuje zbog stalnih granatiranja. Mi nismo samo umetnicka ustanova vec i mirovnjacka institucija. Ona nastavlja svoje aktivnosti koje su u ovom teskom trenutku veoma vazne, mozda vaznije nego neke druge. No, ipak cemo, verujem, igrati predstave po predvidjenom planu za april. Ono sto mozemo: predstave Sonje Vukicevic, 'Evu Braun' i druge. To je nas doprinos nastavku zivota pod okolnostima koje nismo mislili da cemo morati da prevazilazimo."

Za kraj, citirajmo istaknutog jugoslovenskog reditelja Dejana Mijaca: "Dok su zapadnjaci insistirali da nema vremena, da nema vise vremena, stalno sam se pitao za sta to oni nemaju vremena. U redu, mi ili Siptari, ali zbog cega oni, kao umesaci, neko sa strane. Danas, danas mi se prosto nudi odgovor: Klinton mora da okonca svoj mandat nekim jakim poenom, a taj poen bi bio unistenje Srbije. To bi onda bio zavrsni udarac sve ove zaglusne buke oko nas koja traje, bogami, dobrih petnaestak godina. Eto sta moze da uradi jedan alav covek. Njegova greska za Zapad moze, pri tom, da bude samo greska u brzopletosti, ali Zapad ne priznaje da je ovo sto se dogadja jedna u sustini strasna greska. Posto su nam ti najsilniji nametnuli smrt, kao jedinu opciju, mi moramo da se borimo za nesto sto je zivot. Mi u pozoristu, u stvari, i nemamo drugog zivota osim onog na sceni i zato se odlucujemo za taj paralelni zivot koji, cini mi se, ne moze podleci ni teroru, ni pretnjama, ni sankcijama. Svemu onom, inace, sto ovaj obican nas zivot i te kako sada trpi. Zato smo resili da igramo dokle god to budemo mogli, a moci cemo dok budemo zivi. I to ce, eto, biti nas prilog citavoj ovoj antikampanji koja se podigla u gradu i zemlji a koju bih nazvao: Za zivot Srbije."

JASMINA LEKIC