MEDIJSKI RAT

Kristijan Amanpur je kao avet danima kruzila Evropom trazeci neko uporiste i zaleci za "sofisticiranim" Beogradom, gde su ljudi ranije svasta govorili po kafanama. Ali ovog puta nije bilo nijedne pukotine medj srpskim medijskim snagama, cija je monolitnost bila prava suprotnost haosu koji je vladao u propagandnim stabovima agresora. Najzad su zapadni mediji, u prakticno vec izgubljenom ratu, pronasli slamku spasa - humanitarnu katastrofu. Sada im, pak, predstoji da se uvere kako je humanitarna katastrofa slikovit prizor, no i sasvim tanusna dramska situacija.

Medijski analiticari - ili oni koji sebe dozivljavaju kao takve - razlikuju se od ostalih "mislilaca" po tome sto nikako ne prizeljkuju da u praksi, licno, provere svoje pretpostavke. Jer se ta provera zove rat. No, oni su skloni da se sloze kako je rat odlucujuci faktor po njihov predmet istrazivanja, to jest da je razvoj medijskih tehnologija duz citave druge polovine ovog veka bio i te kako zavisan od razvoja artiljerije.

Tako imamo paradoks da su sve cuvene teorije o medijima, a svaka od njih uslovljena je nekim konkretnim ratom, nastale iz druge ruke, daleko od ratista, uglavnom po "slici" rata u medijima. Otuda su one i specificno primisljanje rata u bezbednosti. Gledano sa te strane, moderna "nauka o medijima" je jedno ogromno djubriste pogresnih pretpostavki i losih zakljucaka. Znana je, primera radi, ona Makluanova teza, iskovana u vreme Vijetnamskog rata, da u epohi "hladnih medija" poput televizije "vruci ratovi" nece vise biti moguci. Verovatno bi, da je ziv, on danas rekao kako ne treba davati ni pet para na to ako je u njegovim spisima tu i tamo nesto bezvezno. Jedna bomba menja sve

Jer, ne samo da su "vruci ratovi" moguci, nego se oni dogadjaju i mnoze bas kao posebne "televizijske predstave". Ako je rat nepobitno postao "televizijski zanr", onda on mora udovoljiti istim onim zakonima po kojima se vladaju i sve druge televizijske vrste; rat je oblik "sapunske opere" - ono sto se danas dogadja u Jugoslaviji, ili ono sto se juce dogadjalo sa Irakom ili Somalijom, samo su "epizode", a kraja nema.

Prvi od tih zakona kaze da je televizijska slika virtualna. To je navelo Zana Bodrijara da rat kao "televizijski spektakl" ukljuci u svoj spisak velikih simulakruma ove civilizacije; naime, on je bio misljenja da se rat u Zalivu nije ni dogodio na nacin kako mu je posredovala televizija, stvarajuci od njega "video-igricu". Bas bih voleo da o tome odrzi predavanje u Beogradu!

No, bilo kako bilo, televizija je (na isti nacin kao i globalna kompjuterska mreza) zbilja postala integralni faktor modernog ratovanja, te su izrazi kao "medijski rat" i slicni, deo vazece vojne terminologije. Izmedju televizijskog medija i savremenog nacina ratovanja postoji ta veza da se oni podjednako zasnivaju na "daljinskom emitovanju": i televizijska slika i kasetne bombe salju se na udaljena, neznana (?) odredista sa unapred izracunatim efektima. Kada, medjutim, bomba negde eksplodira - a to se dogadja ovde i sada - nuzno se menja i percepcija "televizijske predstave" zvane rat, sa efektima o kojima teorija medija do sada nije znala nista.

Taj novi paradoks proistice iz cinjenice da u ratovima iz najneposrednije proslosti bombe i televizija nisu bile ravnomerno "rasporedjene" - tamo gde su padale bombe, obicno nije bilo televizije, a tamo gde je televizija vrsila "direktan prenos" rata, nisu padale bombe. Tek sada, u ovom ratu, postoji "ravnoteza" jer bombe padaju na zemlju koja je, u medijskom smislu, civilizovana i razvijena drzava.

Slika rata koja se iz neke nedodjije emituje na milione ekrana sirom planete jeste deo televizijske ponude ("asortimana", "menija"); ona ima za cilj da uzbudi gledaoce, da ih "ukljuci", podstakne na angazovanje, mozda cak i da ih zabavi. Nije nimalo slucajno sto bombaski napadi na nase gradove pocinju u devetnaest casova po americkom vremenu: ljudi su se vratili sa posla, pojeli hamburger, kakili, i nista ih vise ne sprecava da se prepuste zanosnim prizorima (tudje) katastrofe.

S druge strane, pak, rat koji se nekome zbilja dogadja, cini televizijsku ponudu jednolicnom. Ono sto mi ovih dana vidimo na televiziji, jeste vecno vracanje i umnozavanje istog. To veoma brzo dovodi coveka u stanje predsmrtne otupelosti, do osecaja krajnje nemoci pri cijim propozicijama nije vredno razmisljati o bilo kakvom angazmanu. Mozda bi se ovo bombardovanje lakse podnelo da nije televizije. U tom smislu podnevna okupljanja na trgovima jugoslovenskih gradova imaju, osim drugog, i smisao kolektivne terapije. Klinci koji djuskaju po ulicama dok nebo iznad njih premrezuju ubilacki avioni nisu time izabavljeni od rata; oni su, za taj trenutak, izbavljeni od televizije.

No, mada je nesporno da televizija (kao medij) "indukuje" rat, bilo bi nepravedno kriviti je sto u ovom (ili bilo kom drugom) ratu kod njegovih zrtava izaziva samo pomenuti efekat beznadja. Naprotiv. Njena ubitacna jednolicnost u ovim danima jeste bolna, ali nista bolje od toga ne olicava pravu prirodu ovog zlocinackog rata, ciji lazni ciljevi ne mogu da prikriju njegovu besmislenu bestijalnost; jer ovo je, kao medijski fenomen, zbilja "cist rat", rat po sebi. Ona "narodna mudrost" da iz svake situacije postoje dva izlaza pokazuje se kao tacna: ovo jeste "poslednji rat" - jer se ovaj rat oslobodio svakog smisla - s tim sto je neizvesno da li u buducnosti ratova vise nece biti ili nece biti covecanstva. Televizija ce, bez obzira na ishod, ipak nastaviti da emituje. Oprostaj sa "gubitnickim sindromom"

Sa tom konstatacijom ova bi mala rasprava, po mnogo cemu neprimerena i nepotrebna u ovom trenutku, mogla biti zavrsena. Svaka "produbljenija analiza" pojedinacnih i posebnih aspekata ove jednolicnosti smrti u znaku konacnog brisanja granice izmedju rata i televizije lako bi mogla prekinuti onu tanku nit zdravog razuma koja je nasa poslednja veza sa zivotom. No, pozicija "istorijskog svedoka" takodje namece odredjene obaveze. Otuda, uz osecaj mucnine, sa ukusom apsurda u ustima, postavljamo pitanje: kakav je dosadasnji ishod "medijskog rata" unutar ("vruceg") rata koji je, bez objave, krseci sve civilizacijske norme i sve ljudske obzire, NATO poveo protiv Jugoslavije?

Vec sama cinjenica da to pitanje uopste moze biti postavljeno, govori da se nesto sustinski izmenilo u odnosu na nas tradicionalni "gubitnicki sindrom" u medijskim poslovima. Jer, mi smo ovaj medijski rat - ili, u najmanju ruku, ovu medijsku bitku - dobili. To ujedno ukazuje na fatalnu pogresku u planiranju onog dela totalnog blickriga na Jugoslaviju koji ce se voditi u medijima: za stratege "novog svetskog (medijskog) poretka" svakako je neugodno iznenadjenje da se, unutar jugo-medijskog bloka, nije pojavila nijedna pukotina.

Tim vise jer se (medijski) agresori hvataju za taj slucaj kao za poslednju slamku spasa one teze (cija je vaznost istekla cim je pala prva bomba) o strogoj kontrolisanosti jugoslovenske medijske sfere. No, tvrdnje Tonija "Monika" Blera - koje u vidu uskrsnje cestitke upucuje postenom i voljenom srpskom narodu - da posredstvom kontrolisanih medija Milosevic instrumentalizuje rat za unutrasnje politicke prilike i potrebe, krijuci od nas da smo nacisto nadrljali, deluju ipak savrseno plitkoumno. Ovo otuda sto je ocevidno da je citava nasa medijska strategija okrenuta ka spolja, prema svetu. Verovatno i iz razloga sto su unutrasnja politicka pitanja postala besmislena.

S onu stranu njihove potencijalne "atraktivnosti", i vesti o tome je li Ibrahim Rugova ziv ili nije (prvo je bio mrtav, pa je onda bio drogiran, sto ga je delimicno ozivelo, mada je i dalje pokojnik), odnosno da su uhvacena tri placenika-"cikanosa", od veoma su male vaznosti za domaceg "konzumenta". No, svaka takva vest, cije je doziranje zacudjujuce precizno, izaziva paniku kod maroderskih portparola agresora (ima jedan koji neodoljivo lici na Duska Dugouska), prikazujuci ih u ocima svetske javnosti kao ordinarne lazove, koji su se svom poslu ucili preko nekog dopisnog kursa za retardirane. To, opet, prisiljava svetske agencije i velike televizijske mreze da se, vise nego ikada, i vise nego sto je iko mogao sanjati, oslanjaju na jugoslovenske izvore informisanja. Time je obavljeno pola posla u korist agresorske stete. Sve ograde u smislu toga da je nemoguce garantovati objektivnost vesti (slika) preuzetih od srpskih "rezimskih" medija, deluju providno pred prizorima razrusenih mostova i uplasene dece po sklonistima. Olovka kao tajno oruzje

Mehanizam takozvanih povratnih efekata (feed back) svrsio je ostalo: u nameri da "denfuju" izvestaje koje silom prilika preuzimaju od nase televizije, zapadne mreze (CNN, BBC, Skdz) dale su se u potragu za jugoslovenskim licnostima - diplomatama, politicarima, ali i emigrantima, "ratnim zlocincima" - sa namerom da ih, u direktnom verbalnom suceljavanju pred kamerama, dovedu u skripac. Ali su se tek tu proveli kao bosi po trnju. Nakon sto se nekoliko puta opekao sa Divcem, iskusni Lari King se ogranicio samo na Vladislava Jovanovica, koji je, uz sve postovanje za ono sto cini, jedna prilicno bezbojna licnost. Vec sa Vukom Draskovicem (koji definitivno dokazuje da je covek samo za "vanredne situacije") nije tako i, mada ga ukljucuju samo "fono" (uz sliku iz njegove "cetnicke" faze), voditelji Bi-Bi-Sija ili Skaja imaju iz dana u dan sve vise problema u sve neuspelijim pokusajima da prikriju nervozu, prekidajuci ga ili agresivno sugerisuci mu "tacne" odgovore.

No, prava otkrica u tom smislu su Zeljko Raznatovic Arkan i izvesni Gasic, do ovog rata potpuno nepoznata licnost iz srpske dijaspore, verovatno drugo ili trece koleno ekonomske (ili cetnicke?) emigracije, koji, a da nikad ne podigne glas, iz noci u noc dovodi do pravog histericnog amoka ono Bi-Bi-Sijevo devojce sa grudima velicine sumske jagode. Tako, kroz te neocekivane, uzastopne poraze dolazi do ubrzanog "trosenja" voditelja, te su svetske mreze prinudjene da stalno uvode nove "igrace", sve same "krljace" bez truncice suptilnosti, cije su sanse da se konacno poentira protiv Gasica sve manje i manje.

Ako je pak potrebno istaci neke "domace zvezde" ovog medijskog rata, onda su to svakako Avram "Gotovo" Izrael, glasnogovornik beogradskog Centra za obavestavanje i uzbunivanje, i Miki Vujovic, vlasnik televizije Palma, ciji svakodnevni komentari situacije pod motom "Nece se vratiti!", puni teskih reci i apokalipticnih "tarabicevskih" pretnji, izgovoreni mrko, uz simbol opominjujuce (srpske) olovke, unose onaj nuzno potreban relaksirajuci ton sred neprekinutog niza uzasnih slika stradanja i razaranja.

Primer tog medijskog delatnika otvara dva vazna pitanja. Jedno od njih je jezik. Sasvim je razumljivo sto je jezik koji mediji koriste prilagodjen ovim ratnim prilikama, no njegova opterecenost marcijalnim pridevima - i, jos vise, olaka upotreba ("trosenje") istih - vec deluje zamarajuce, uz opasnost da se uskoro iskaze i kao kontraproduktivna. Prosto receno: krajnji je trenutak da se malo "o'ladi" sa poredjenjima glede gospodina Hitlera i njegove druzine. Opet, s druge strane, poslenici svih nasih televizija iskazali su u ovim nedeljama groze i uzasa zadivljujucu meru patriotizma i profesionalnog pregalastva. No, pokazuje se da nase "portabl" televizije nisu osposobljene za ovakve situacije. Mada se moze odnositi i na njihovu tehnicku opremljenost, ova se konstatacija vise odnosi na osposobljenost "ljudskog materijala". Jer, kada je o ljudima rec, sve ovdasnje (male) televizije krojene su po istom sablonu: plus imidz, minus licnost. Gotovo svaki nas "televizijski lik" je neka vrsta dizajnerskog "pakovanja" s ukrasnom masnicom, a to u propozicijama haosa, pod ubitacnim bombama, slabo funkcionise. Zato je bilo nuzno da se vecina tih televizija (Pink, Palma, Kosava, NS plus, SOS) pretvori u puke tehnicke servise RTS-a ili da se u najvecoj meri osloni na izvestaje i "medijsku dinamiku" nacionalne mreze (kao sto to cine "Politika, BK i Studio B, kanali koji su sacuvali izvesnu dozu "samostalnosti"). Razume se da ovo ne znaci kako se, eto, iznenada, i nasuprot ranijim predubedjenjima, otkriva da je RTS majdan medijskih gromada i novinarskih giganata. Znaci nesto drugo: tehnicka osposobljenost drzavne televizije, koja je u mirnodopskim uslovima dozivljavana kao metastazna kategorija, pokazala se nuznim preduslovom izazovu vanredne, ratne situacije. Zar to ne upucuje na pomisao kako je, u skladu sa stavovima prethodnih redova, tehnika ta koja odredjuje ishod medijskih ratova? Ne. Mi samo jos ne znamo sva imena: i ovaj medijski rat imace jednom zanimljivu istoriju - ako shvatate sta pisac hoce da kaze. Razvoj radnje i karaktera

Ta ce se istorija nuzno pozabaviti i enigmom poraza svetskih medijskih mocnika. Haos koji je prvih dana rata vladao u izvestajima i stavovima svetskih agencija i mreza jeste onaj deo njihove prirode koji je morao doci do izrazaja u situaciji sasvim nejasnih (ratnih) performansi, sto, prevedeno na razumljiv jezik, znaci da je scenario agresorskog napada na Jugoslaviju bio "idejno klimav", bez stvarnog uporista, osim onog koje se krije iza slica jedne povredjene sujete.

Moderni (zapadni) mediji su zrtve jednog nakaradnog shvatanja aristotelovske dramaturgije. Bodrijarovoj tezi da danas informacije prethode dogadjajima treba pridodati stav da informacijama prethode (dramaturski) kalupi: dobri momci vs. losih momaka i tako to. Tamo gde sema nije cvrsto postavljena, citav sistem se raspada, a kontradikcije sustizu jedna drugu. Buduci da NATO plan nije pruzio pravi oslonac medijskom sematizmu, svetske agencije i mreze su ga potrazile na drugoj strani, pa se time moze objasniti onaj iznenadjujuci ton izvesne objektivnosti u prvim danima agresije, kakav nikada ranije nije primecen u stavu medijskih imperija Zapada kada su Srbi i Jugoslavija u pitanju. CNN je cak blago "navijao". Kristijan Amanpur je kao avet kruzila Evropom, zaleci iz mrtvackog Brisela za "sofisticiranim" Beogradom.

Posto su u zapadnom nacinu funkcionisanja sve stvari povezane, dezorijentacija medija, izazvana losim scenarijem rata, izazvala je feed back efekat dodatne dezorijentacije propagandnih stabova koji su, s jedne strane, pokusali da ogranice informacije o zbivanjima "na terenu", dok su se, s druge, gubili u protivurecnostima, kontradikcijama, laznim tvrdnjama, neubedljivim demantijima, sa kecom iz geografije i nulom iz istorije, sto je, sve zajedno, imalo uticaja i na nebuloze sto se javljaju u govorima Klintona i Blera, naglasavajuci njihovu ratnohuskacku opsednutost.

"Spas" je konacno pronadjen u politicko-medijskom konsenzusu o "humanitarnoj katastrofi". No - neka nam bude oprosten cinizam - humanitarna iatastrofa jeste slikovit prizor, no i siromasna dramska situacija. Prvi udar je sokantan, potresan, ali kasnije nema gotovo nikakvog "razvoja radnje i karaktera". Tamo gde radnja "stoji", a sudbina likova ne upucuje na katarzicno razresenje, kvantitet prikazanog pouzdano krnji kvantitet prvobitnog efekta. "Pregrejanost" citavog paketa postaje odbojna, tudja televizijskom gledaocu koji zavrsava svoj hamburger. U takvoj situaciji se nuzno javljaju nedoumice, pitanja: jer, kako je moguce - kaze sebi televizijski gledalac - da rat pokrenut za sprecavanje humanitarne katastrofe izazove istu tu katastrofu u zastrasujucim razmerama; otkuda takva posledica rata moze figurirati kao njegov uzrok, i sta ce biti konacna posledica tako "fabrikovanog" uzroka", etc. Nije li rat "sakriven" iza drame izbeglica, s teznjom da bude potisnut sa televizijskih ekrana?

Nastavak sledi. Nastavka ovog teksta nece biti. Jer se njegov potpisnik ne oseca sposobnim da napise knjigu.

BOGDAN TIRNANIC