Ponosan sam na dostojanstvo koje krasi srpski narod, koje proistice iz duboke svesti o sopstvenoj pravednoj stvari. Ja ovaj vas rat dozivljavam kao svoju licnu, vrlo licnu i vrlo konkretnu tragediju - kaze slavni ruski reziser
Specijalno za NIN od dopisnika u Moskvi
Nikitu Mihalkova, u nas, ne treba posebno predstavljati. Najistaknutiji savremeni filmski stvaralac u Rusiji (uz to i predsednik Saveza fimlmskih radnika Rusije), svojim najnovijim filmom simbolicnog naziva "Sibirski berberin", izazvao je buru odusevljenja gledalaca i podeljene ocene kritike. Kroz pricu o kratkoj ljubavi, koja ce se zavrstiti rastankom, carskog kadeta i americke lepotice, ispricao je, u stvari, pricu o Rusiji kakvom je on vidi - kakva je bila i kakva bi morala biti, da bi opet bila velika. A nevelikom ulogom imperatora Aleksandra III pokazao je kakvim bi morao biti "otac nacije".
Ali, razgovor koji sledi nimalo, ili tek malo, dodiruje film. Mihalkov govori za NIN o sudbinskom izazovu koji sadasnja jugoslovenska drama predstavlja za Srbe i Ruse, ali i za njene vinovnike - Amerikance i citav svet. Nikita Sergejevicu, kako vi gledate na agresiju protiv moje zemlje? Cime se da objasniti americko- natovski pohod iz vazduha na Jugoslaviju?
- To sto se sada dogadja Jugoslaviji, to je, rekao bih, rezultat istorijske nekulture. Da, postoji americka civilizacija, ali veoma sumnjam da je stvorena i americka kultura.
Moze neko, recimo, da kupi Rembranta, ako za to ima potrebne velike pare, a Amerikanci ih imaju, ali je veliko pitanje da li je on svestan vrednosti tog platna, da li je presao put koji podrazumeva poimanje te vrednosti. Hocu da kazem da sumnjam da su Amerikanci postali nacija u kojoj se radja Rembrant. Da jesu, verujem da se ovo sto se dogadja ne bi dogodilo. Mislite li da postoje izgledi da odolimo?
- Jedino s cim rat protiv Jugoslavije mogu da uporedim to je nas rat u Ceceniji. Amerikanci se, opsednuti svojom moci, ponasaju kao oni nasi generali koji su slali mlade vojnike, regrute, u Ceceniju, a da nisu citali generala Jermolova (glavnokomandujuci ruskih snaga pod imperatorom Aleksandrom II u kavkaskom ratu, polovinom proslog veka, koji je u svojim "Zapisima" izneo iskustva kako je ratovao i kakav je otpor pruzao Kavkaz pre nego sto je pripojen Rusiji, prim. B. S.), pa cak ni Tolstoja, koji je mnogome mogao da ih nauci. Inace bi shvatili sta znaci ici protiv celog jednog naroda.
Amerikanci ponavljaju njihovu gresku, stostruko uvecanu, posebno mesijanstvom kojim su opsednuti, da sve ljude koji nisu kao oni, koji ne rade sto i oni, smatraju ljudima nize vrste.
To sto radi NATO, daleko je od pameti, to pokazuje koliko ne znaju, a cini se da i ne zele da znaju, sta su Srbi; ne znaju sta je za Srbe bila njihova borba u Drugom svetskom ratu, u kojem su se, kao niko drugi, prekalili... Stvarno ne vidim s kim bi se mogli porediti. Mozda samo s nasom Belorusijom. Velika americka glupost
- I ocekivati da ce takvom narodu, prosto tako, iz vazduha, ma do kakvih razmera da sire bombardovanje, silom nametnuti svoj poredak - cista je glupost. Velika glupost.
Glupost je i njihovo verovanje, ako je bilo iskreno, da ce tako zastiti (kosovske) Albance. Kako mogu da ne znaju, da ne budu svesni, da ce njihova primena sile, po logici rata, izazvati kontrasilu. Kad takva mocna armada udara bez milosti, u ime navodne zastite ugrozenih zitelja srpske pokrajine, Amerikancima bi moralo biti jasno da napadnuti takodje nece imati milosti. A iznad svega bi moralo da im bude jasno da nikakvi sila nije u stanju da slomi srpsku cvrstinu i resenost da brane svoju teritoriju. Ali, Zapad ne pokazuje da to shvata, da je sam sebe saterao u ugao, jos manje nameru da se zaustavi.
- To je strasno. Oni ne vide da izazivaju nesrecu i onih koje bi hteli da zastite. Naravno, zao mi je tih ljudi, kad gledam te scene sa izbeglicama, te dece u rukama zena i samih zena, tih iscrpljenih i umirucih staraca, tih nesrecnih gomila na granicama, isto kao kad vidim posledice tih cudovisnih bombardovanja... zrtve su zrtve, ma na kojoj strani i utoliko je sva ta cudovisna akcija besmislenija, pogotovo sto nikakav cilj koji su u NATO zamislili ne moze biti postignut iz vazduha, bombardovanjem.
Znaci, kad-tad, morace da se spuste na zemlju. Ali, da li znaju sta ce to znaciti. Da li znaju da ce prvi njihov vojnik koji se nadje na srpskoj zemlji biti suocen sa otporom koji nije mogao ni da zamisli... Ja mislim da ce prvih deset mrtvackih sanduka predstavljati za NATO, za Amerikance u prvom redu, katastrofalan problem.
I, ako dopustite mali istorijski izlet, vidi se da Amerikanci ne znaju istoriju, ili im nije vazna. Inace bi morali da znaju, ili su zaboravili, kako su zavrsile Rimska ili Otomanska imperija. To osecanje, ta samouverenost velike sile, da je nepobediva, da joj sada, otkako nema SSSR-a, nema ravnih, lisilo ih je normalnog pogleda na svet, uticalo je da su izgubili osecanje mere, sta je u svetu, medju drzavama dopusteno...
Izgubili su orijentaciju. To sto misle da im je sve dopusteno, velika je zabluda. To ce im se osvetiti, jer je u svetu, ipak, sve, ovako ili onako, uravnotezeno. Strasna je njihova nekaznjivost Cime se, onda, rukovode Amerikanci?
- Evo, vidite, kad je sta sledilo. Iza svega stoji dolar. Dolar je padao i odmah smo imali rat protiv Iraka. Dolar je opet padao - oteli su lidera Kurda Odzalana. I sada, pre pocetka agresije na Jugoslaviju dolaru nije islo dobro. Svaka degradacija dolara izazivala je njihovu reakciju koju je neko treci trebalo da plati, da bi dolar mogao pet da se podigne. Ali, to tako nece moci beskrajno da se postize, Jer ce svaki novi pad biti jos tezi.
To je ta opsednutost moci, silom, da ona omogucava nezadrzivo sirenje. Sta misle, da ce ceo svet da se hrani u "Mekdonaldsima"?
Naravno, Amerika je velika zemlja. Naravno, ima veliki uticaj u svetu i na svetske institucije. Naravno, njen film je dominanatan, Sve je to u redu i niko nema nista protiv. Ali, upravo zbog toga, da bi velika sila bila stvarno velika, ona mora, morala bi, da pociva na duhovnim vrednostima, da bude zadojena velicinom duha.
Amerikancima nedostaje vera, nedostaje im mudrost, jer samo sila plus mudrost obezbedjuju da neko, pojedinac ili nacija ili drzava budu veliki. Jer, samo mudri znaju kada se, i zasto, upotrebljava sila. Ali, predsednik Klinton nikad nije bio popularniji nego sada, a i "mudra" stara Evropa mu se glatko priklonila?
- Mislim da ce Klintonova vladavina, ako rat ne bude smesta zaustavljen, uci u istoriju Amerike kao sraman period. Jednom ce ova njegova greska, kobna greska, umnozena bracnim neverstvom, Monikom koja je postala svetska zvezda, koja deli autograme, a sve sto se s njima zbilo na Internetu ima milionski odjek, a jos veci ce imati desetine i stotine hiljada nesrecnih ljudskih sudbina, za Ameriku biti strasnija od vijetnamskog rata.
Kako ce moci da objasne, da opravdaju bombardovanje Beograda. Bombardovanje Beograda je apsurdno, kao sto bi bilo apsurdno da su, recimo, zbog rata Rusije u Ceceniji, bombardovali Moskvu. Da li bi bombardovali Moskvu da su se neke grupe u Ceceniji obratile NATO-u? Kao sto je Rusija, svejedno da li ja to opravdavam ili ne, pokusala da resi svoj unutrasnji problem sa Cecenijom, Jugoslavija je pokusala da resi svoj unutrasnji problem sa Kosovom.
Ne zelim da se upustam u politiku, da ocenjujem da li je ispravno ili pogresno to sto se radi unutar jedne zemlje, da li jedni postupaju dobro ili lose prema drugima, jer je ovde vazno da je sve to unutrasnja stvar, a svaki unutrasnji problem moze, treba i mora da se resava u razgovoru i dogovaranju. Ja ne mogu, i necu, da budem sudija, mozda bih bio pristrasan, ali predobro znam, siguran sam da u takvim situacijama, kakva je bila u Srbiji, u Jugoslaviji, moze da bude samo jos gore, kad se umesa treci. Evropa je prestarela
A taj treci je u ovom slucaju preuzeo ulogu neprikosnovenog sudije, opremljenog strasnom silom, ogromnim, nesagledivim naoruzanjem, najsavremenijom ratnom tehnologijom i, bez i najmanjeg rizika za sebe, svom tom silom se obrusio na jedan narod da mu nametne svoje resenje. To moze da se pretvori u strasnu tragediju. Za sve nas koji to gledamo, sa strane, najstrasnija je nekaznjivost njihovog neumnog postupka. Vratimo se americkim saveznicima u Evropi. Kako to da su oni tako olako podlegli prekookeanskom maniru i dopustili da i zajedno sa Amerikancima vode bespostedni rat na evropskom tlu?
- Zasto vas to cudi. Pogledajte sta je Evropa danas. Stara, prestarela gospodja se udruzuje, u nadi da ce kad 15 postaje jedan postati i mlad. Ne. Oronulost je tu. Zato su im se Amerikanci tako lako nametnuli. Ali, Evropljani ce tek videti u sta su se upustili i koliko ce ih to stajati. A Rusija. Kako Vi gledate na njenu poziciju, njenu ulogu i kakvu bi pouku njene vodje iz svega mogle da izvuku?
- Za Rusiju, ma kako strasno da to zvuci, ovaj rat protiv vase zemlje moze biti prilika za osvescivanje, otkrovenje koje otvara oci, da se pogleda na same sebe, na to sta moze da bude s nama, ako ne prestanemo da verujemo da cemo ovako moci da trajemo dugo, da izgubimo iz vida da 'besplatnog sira ima samo u misolovci'! Ja se nadam da ce ovaj rat biti pouka iz koje ce moji sunarodnici shvatiti: ako ne pocnu da grade svoj zivot svojim rukama, ako se i dalje zanose da se moze ziveti sa 'snikersom' u levoj i 'tampeksom' u desnoj ruci, da ce svojoj deci ostaviti zemlju bez buducnosti, bez snage da zivi, bez dostojanstva. Moze li tragedija Jugoslavije da bude pouka i za svet?
- Nazalost, jos se na rat gleda kao na nesrecu drugih. Ali, ako se mi ne ucimo na nesreci, na iskustvu i iskusenjima drugih, a pogotovo na ovim iskusenjima kroz koja vi, kao nasa braca, sada prolazite, cena ce biti visestruka. Otreznjenje ce nastupiti kad shvatimo da ne mozemo da zivimo zivot drugih, vec samo svoj sopstveni, zivot koji cemo graditi svojim rukama, na temeljima svojih vrednosti i svoje tradicije.
Nas sada ceka... Ne, sada nista ne ceka - prekida se u pola reci Mihalkov. Pa ipak:
- Dah svojoj zemlji, naciji, zoru Rusije ne mogu da obezbede ljudi koji su jos zombirani tudjim magijama. Zato ja upravljam pogled u Jugoslaviju, uveren da samo primisljanje svega sto se dogadja, kod vas, oko nas, moze da nam vrati veru u sopstvene snage i vrednosti. Velicina obicnih ljudi
- Jer, ovo je vrlo ozbiljno vreme, koje namece svima da se suoce sa cinjenicom da je tragedija Balkana, u stvari, jasan znak da je svet u krizi. Ceo svet bi morao da se zamisli, da izvuce pouke, tragedija ce biti opsta, ukljucujuci same Amerikance. Ja verujem da ce oni najvise biti pogodjeni unutrasnjom degradacijom, a s tim je mnogo teze boriti se nego sluziti se raketama protiv naroda koji ima svoje ja.
Ja imam mnogo prijatelja u Jugoslaviji, volim svoje kolege i veoma, veoma cenim jugoslovenski film. Oni ce, kad dodje vreme, ispricati pravu pricu o ovome sto se zbiva. Ovo iskusenje kojem ste izlozeni nije mogucno sada sagledati u njegovoj punoj vrednosti. To ce se pokazati, ali je potrebno vreme. Neko umetnicko delo, ja verujem da ce to biti film, ispricace nam velicinu ovog trenutka vase istorije, punije, vrednije i trajnije nego sto to sada rade tv reporteri i novine. Velika dela pojedinaca se radjaju u mukama njihovog naroda. Jer, ratovi dolaze i prolaze, a umetnicko delo ostaje kao velicanstveno i nezboravno svedocansto o velicini realnog zivota, realnih ljudi... Mi cemo tek otkriti velicinu drzanja obicnih ljudi u ovom teskom vremenu.
Ja sam potresen kad vidim mlade ljude koji stoje na mostu, drzeci se za ruke ili one sto na grudima imaju prikacene mete, starce, koji pamte rat, kako se prkosno uspravljaju, kako se svi ponosno drze, preziruci opasnost. Covek mora da se divi svima njima kojima je svaki strah stran, kojima nikakva sila, ni rakete i bombe, nisu oduzele dah niti dirnule u njihovo dostojanstvo, iako, naravno, znaju, da u svakom trenutku mogu postati zrtvama.
Ja sam ponosan na to dostojanstvo koje krasi srpski narod, koje proistice iz duboke svesti o sopstvenoj pravednoj stvari. Ja ovaj vas rat dozivljavam kao svoju licnu, vrlo licnu i vrlo konkretnu tragediju. Poruka jednog imperatora
- Jugoslavija je za mnoge Ruse druga domovina. Ta duboka, unutrasnja veza postoji ne samo kroz pravoslavlje, vec i kroz zajednicku muku, u celom ovom veku.
Nikita Sergejevic pokazuje reljefni grb predratne organizacije "Soko", koji su tamo negde 1920, kako su mu rekli, iz Srbije doneli - kozaci. Na jednoj strani je soko koji u kandzama drzi bodez (kinzal - kaze on), a na drugoj lik Spasitelja. zelja mu je, kaze, da ga vrati tamo odakle je stigao u Rusiju, u postojbinu:
- Bio bih srecan da mogu da ga predam vasem predivnom patrijarhu, koji tako krepko, uprkos slabom telu, i tako dostojanstveno nosi svoje breme i vec samom svojom pojavom uliva veru u snagu svakoga ko ga pogleda, u naciju.
U svom poslednjem filmu ("Sibirski berberin"), u ulozi imperatora Aleksandra III, ja u jednoj prilici kazem: "Hrabrost je u istrajnosti. Istrajnost u opasnosti je pobeda."
Ovo je istinski strasan period nase istorije. Oni koji su bez prave vere, pokusavaju da nas pretvore u svoje robote. Utoliko pre moramo biti verni onome sto je za nas glavno. A glavni su uvek bili Vera, Nada i Ljubav, uz mudrost naroda. A sada je to i istrajnost, strpljenje.
Zato svoj svojoj srpskoj braci zelim da ispolje istrajnost i mudrost, da cuvaju veru, nadu i ljubav, cvrsto uveren da ce ih to dovesti do pobede.
BRANKO STOSIC
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.