CUPRIJA

Prava je sreca sto se NATO sprecavanje humanitarne katastrofe u Cupriji nije zavrsilo ogromnim brojem poginulih. Ipak, "opasni vojni objekti" u kojima su ziveli samo obicni ljudi, vise ne postoje

Polugotovi "stojadini", crveni i zeleni, jos vise na trakama. Svi smo mokri, poliva nas voda koja kulja iz cevi nad nasim glavama. Iscupana je iz zida i izbusena gelerom. Crveni se jedna usamljena barica. Krv, farba, rdja... I zadah paljevine jos je okruzivao "Zastavine" pogone kada su novinari dovedeni da ih obidju, na Veliku subotu 1999. godine. Pogodjeni su dva dana ranije, u noci izmedju cetvrtka i petka, u 01:13. Za dvadeset sekundi palo je sest projektila i rasturilo "Zastavu".

"Fabrika je nas izbor", pise na bini ispred ulaza u fabricki krug. Na kapiji, vratar pored koga prolazimo, gleda nas gnevno i psuje sebi u bradu. "Majku vam vasu, ovde ste dosli...", citamo mu sa usana.

Svima nam ide sunce u oci dok trazimo mesta gde su pale bombe. Do tada smo videli samo razlupana stakla na zgradama u fabrickom krugu i suplje skoljke nedovrsenih "jugica" i "stojadina" polozene na parking. Milan Beko, predsednik Upravnog odbora "Zastave", objasnjava da je od ukupno 50 pogona pogodjeno "samo" pet. Ali - eto igre slucaja - bas onih pet bez kojih je dalja proizvodnja nemoguca. Namenska proizvodnja, kaze Beko, nije pogodjena, ali to nije ni bitno posto vec duze vreme ne radi.

Pred ulazak u jednu od fabrickih hala Beko nas upozorava: "Ko hoce da udje, moze, ali to cini na sopstveni rizik. Moze da se desi da vam krov padne na glavu." Ulazimo.

"Samo se bljesak video, i nista vise. Onda totalni prekid filma. U mraku sam cuo samo vapaje i glasove kao iz bunara", odzvanjaju u usima reci tridesetogodisnjeg radnika "Zastave" Dejana Popovica, dok ulazimo u razrusenu halu. Sa Dejanom smo nesto ranije razgovarali u kragujevackoj bolnici - on je jedan od 124 povredjena coveka, radnika "Zastave".

Na krovu, na dvadesetak metara visine, zjapi rupa precnika deset-petnaest metara. Suncevi zraci kroz rupu obasjavaju bezoblicnu gomilu metala, cigli i sperploca, koja prekriva pod hale. Lim sa krova, onaj koji jos nije otpao, spustio se skoro do zemlje. Uzasan je smrad svuda unaokolo, dok se pramenovi dima podizu iz rusevina. Paklen prizor. Skoro sve je poplavljeno, i kartoncici sa podacima o zavrsavanim i nikad zavrsenim automobilima plutaju po barama.

I energana je pogodjena na slican nacin. Na zidu hale jos visi sat. Ko zna zasto i ko zna otkad, kazaljke su zaustavljene na 6:37. I ovde se pod pusi. Na svom mestu, medju rusevinama, stoji i tabla sa natpisom: "Opasnost od rotirajucih i pokretnih delova." Na jednom od polupanih ormana zalepljena je nalepnica "Target".

Odlazimo put Cuprije i novih rusevina. Svi su osamuceni. Sada smo vec donekle pripremljeni za ono sto nas tamo ceka.

Iz Beograda smo, medjutim, ispraceni samo sturim, vojnickim izvestajima: u noci izmedju 8. i 9. aprila bombardovana "Crvena zastava" u Kragujevcu i civilno naselje u Cupriji. Zrtava nema, povredjenih ima, materijalna steta ogromna. NATO generali i portparoli porucivali su iz Brisela da su postigli sta su hteli, u ime mira, naravno. Ali sve je to iz plemenitih pobuda, tesili su gradjane Kragujevca koji su ostali bez posla i gradjane Cuprije koji su posle pritiska samo jednog dugmeta ostali bez icega.

I ta subota u Kragujevcu je verovatno bila uobicajena. Pijacni dan. Zene se rastrcale po prodavnicama, muskarci po coskovima i kafanama analiziraju globalnu politicku situaciju i resavaju svetske ekonomske probleme. Cak i cigara ima na svakom kiosku, doduse samo onih domacih.

Posle Kragujevca i "Zastave" produzili smo u Cupriju, iako su se americki novinari pobunili protiv tog puta. Nije bitna "Cuprija", rekli su, mi imamo "dedlajn". Onda su seli u taksi i otisli za Beograd. Kisa je pocela da pada dok smo napustali Kragujevac, i mi i Amerikanci, samo u suprotnim smerovima.

U Cupriji nas je docekala tabla sa natpisom "Bejrut cetvrt". Jedanaest projektila palo je na ovo mesto, a nekoliko ih je pogodilo naselje udaljeno oko 300 metara od kasarne koja je gadjana i koja je, naravno, bila prazna vec duze vreme. Bejrut.

Poruseno je nekoliko desetina kuca, obicnih, siromasnih, prizemnih i jednospratnih. Onim srecnijima odleteli su samo krovovi, drugima je preostalo samo nekoliko crepova. Cuprijcani sad rasciscavaju rusevine.

Dvosobna prizemljusa Slavoljuba Marjanovica srusena je skoro do temelja - bomba je pala na samo dva metra od nje. "Zena i dva sina su spavali, ja sam gledao televiziju. Odjednom je pocelo da puca oko nas i cuo sam avione kako nadlecu. Probudio sam ono troje i krenuli smo da bezimo. Kako sam iskoracio iz kuce, grunulo je tu pored", kaze Slavoljub i pokazuje krater od avionske bombe. U dvoristu leze ostaci starog EI-Nis televizora. Izleteo je kroz prozor, kaze Slavoljub, ali ni prozora ni zida vise nema. Jedna probusena kaljaca ostavljena je pored, na njoj kesica mlevenog bibera. I to je sve sto je porodici Marjanovic ostalo od pokretne i nepokretne imovine, uz nekoliko razbacanih nagorelih cigli. Sta ce sad? "Ne znam", kaze Slavoljub i nemocno siri ruke. Noc posle bombardovanja, govori, proveli su tu, u svojoj kuci, ako se kucom mogu nazvati jedan preostali zid i pola krova.

Razorene su i obe kuce brace Stepanovic, Milivoja i Radivoja. Bomba je pala tacno izmedju i gotovo ih sastavila sa zemljom.

"Sve sto smo ulagali, gradili 20 godina, sve je propalo", jecajuci govori Milanka Stepanovic, supruga drugog brata Radivoja. Novinarima pokazuje povrede ruku i glave. Jedva je, kaze, uspela da iz rusevina izvuce svoje tri cerke i majku. Umalo se nisu ugusili u dimu posle eksplozije. "Pre dve nedelje smo sredili kucu, i nov namestaj smo kupili... Nista vise nemam, nista."

Place sve zesce. Miris proleca siri se, ipak, oko Milanke i svih nas, sve vise, kao oslobodjen posle kise.

I komsija Radomir Jovanovic bio je slicne srece kao Stepanovici, Marjanovici i ostali Cuprijcani - ostao je ziv. "Gde cu sad, nemam pojma", kaze. "Zasad idem kod kolege, a sta dalje... Penzija mi 500 dinara, sin nigde ne radi jer mu firma propala..." Klizi mu suza iz oka i sliva se niz staracke bore. Brise lice i pogled upire u pocrnelu zemlju, kao da od nje ocekuje odgovor. Kida koricu ugljenisanog hleba koju drzi u desnoj ruci. Lezi mu karta pored nogu - kralj pik. Neko kaze da je to znak nesrece, i da je dobro sto nismo videli keca u piku, posto je on simbol smrti.

Odlazimo iz Cuprije. Kisa prestaje, pa ponovo pocinje. Tu negde, blizu, cujemo grmljavinu. Posle dva minuta sirene oglasavaju novu vazdusnu opasnost. Nije ono bio grom, samo nove bombe. Ali na njih u cuprijskoj Bejrut cetvrti malo ko sad obraca paznju.

NIKOLA VRZIC