BATAJNICA

U mrkloj noci, stotine Batajnicana, rastrkanih po naselju, glasno navija i aplaudira dok traju dejstva protivvazdusne odbrane

Verovatno niko u Beogradu tako pomno ne prati mirni glas, sada vec cuvenog Avrama Izraela iz Gradskog centra za obavestavanje kao gradjani Batajnice. Cim se cuje umirujuci glas cika Avrama, koga deca po sklonistima naivno imitiraju, Batajnicani poslusno krenu ka svojim sklonistima. Znaju da ce, ako ne poslusaju Avrama, uskoro poslusati lupnjavu vlastitog srca koje "igra" u ritmu prvih detonacija. Jer, retke su te noci u kojima ovo nekada nezanimljivo prigradsko naselje, silom prilika pretvoreno u centralnu metu NATO agresora, biva postedjeno razlicitih vrsta potmulih detonacija i "svetlosnih efekata" na nebu.

Medju Batajnicanima je, upravo zato, najrasprostranjenija disciplina, u dugim, mrklim nocima, kada je apsolutno sve zamraceno pa cak ni svog sagovornika dobro ne vidite, netremice gledanje u nebo i raspoznavanje svih mogucih letelica. Samo to sto zive u blizini vojnog aerodroma i u okruzenju nekoliko vaznih kasarni (zato su im NATO bombarderi cesti gosti) ucinilo je da skoro svi Batajnicani postanu "veliki vojni strucnjaci" sa proverenim sluhom za prepoznavanje zvukova detonacija. U pocetku je, kada se u prvim jutarnjim satima cuje zvuk voza u daljini, nastajao pravi stampedo na vratima sklonista jer su ljudi, na tren opusteni, zaboravili zasto su uopste silazili dole. Prvih dana je i potmuli jek izandjale "lade karavan" licio na zvuk NATO eskadrile. Sada je vec drugacije: vecina je savladala vestinu prepoznavanja razlicitih detonacija bombi i raketa koje su do sada, hvala Bogu, padale samo na vojne ciljeve.

Poslednjih nekoliko dana pred stanovnicima ovog mesta je novi zadatak: da se priviknu na prepoznavanje udara protivvazdusne odbrane. Najduze predavanje o toj temi odrzano je u ponedeljak uvece, drugog dana Uskrsa, kada je jugoslovenska PVO dejstvovala duze i intenzivnije nego ikada ranije. Belicasti i narandzasti meci, upereni sa nekoliko razlicitih strana, uz grmljavinu i razne "svetlosne" udare izvukli su Batajnicane iz sklonista i kuca. Nasli su se na stepenicama, terasama, brdascu, a bogami i na krovovima. Zaboravivsi na upozorenja koja tek sto je izrekao cika Avram, stotine ljudi, rastrkanih po naselju, stajalo je i zurilo u nebo. Odjednom se prolomio glasan aplauz sa raznih strana. Muskarci su valjda mislili da su na stadionu, zene su jedna drugu hrabrile a deca su molila roditelje da "jos malo ostanu napolju i gledaju", bas kao da mole da pre spavanja jos malo gledaju televiziju.

Prvi talas panike je ovde odavno prosao a podgreje je, katkad, poneki veciti pesimista. Deca su se vec toliko privikla na drustvo u sklonistu da, kada cika Avram zakasni koji minut, na zaprepascenje trezvenih roditelja, pitaju - a kad cemo dole? Igraju se masne fote a najnoviji likovi su im Bil Klinton i Monika Levinski. U sklonistu je proslavljena Lazareva subota, Uskrs, slave se decji rodjendani, otkrivaju najneverovatnije svetske zavere, traca se, padaju nove ljubavi i nova neverstva... Reklo bi se da se gotovo normalno zivi. Prevladane su i pocetne razmirice oko toga kome treba verovati: RTS-u ili Studiju B, a na apokalipticne izjave vecitih panicara se vise ne obraca paznja. I poslednji strah je valjda razbio lokalni seret kada je u mrkloj noci, sa petog sprata, blesnuo napunjenim blicem fotoaparata. Desetine ljudi koji su stajali pred sklonistem je u neverovatnom trku sletelo u skloniste misleci da je u pitanju neki zalutali projektil. Kad su shvatili da su zestoko "ispaljeni", dopustili su i da najskriveniji atomi straha i napetosti malo "olabave"...

SUZANA MILICIC