INTERVJU: DEJAN MIJAC, REDITELJ

Nas najugledniji pozorisni reditelj o miru s kojim iscekuje bombe, losoj zapadnoj propagandi koja tapka u mestu, nasem mentalitetu koji sada pokazuje svoju najbolju stranu, poboznoj pozorisnoj publici, knjigama koje upravo cita, privilegiji da nece ziveti u 21. veku

Ovaj razgovor s Dejanom Mijacem vodjen je u podne, na Veliku subotu, uoci Uskrsa. Vreme je takvo da su datumi, pa i sati bitni. Kaze se jos da ne zna dan sta nosi noc. Ta stara izreka sada dobija svoj puni smisao. Tog je dana, uoci Uskrsa, sunce blistalo i gradski trg bio pun nekih, cak i vidno raspolozenih ljudi. A nedaleko od glavnog gradskog trga stanuje Mijac, po priznanjima nas najugledniji pozorisni reditelj... Ukupno gledajuci, kazemo Mijacu - cudo nas je snaslo. Kako vi reagujete, ne samo kao umetnik, intelektualac, reditelj vec i, da kazemo, obican Beogradjanin sto smo ovako svi pod bombama?

- S obzirom na to da ispoljavam za sebe zacudjujuci mir, pretpostavljam da sam se vec ranije dobro pripremio za ovo sto nam se desava. Jedino me, moram da priznam, malo zbunjuje konfuzija te sile koja je na nas udarila. Ne znam, jednostavno jos ne vidim, na sta bi cela ova stvar po njima trebalo da izadje. Zar to nije jasno?

- Bogami, bojim se da nije. Za mene je, medjutim, sve to vrlo jednostavno. Prezivecu ili necu da prezivim. Nadam se da ce i veci deo Srba da prezivi. A ako se to nadam, onda to znaci da cu docekati i ono sto posle dolazi a to su bolji dani. Posto su sada stvari tako polarizovane - mi ili oni - to onda znaci da ce nasi bolji dani biti njihovi losiji dani. I to je jedino sto u ovom casu osecam i slutim, ali kako pod ovim bombama biti zaista siguran... Da, trenutno je na snazi znak za vazdusnu opasnost, bez zvuka sirene gotovo da vise ne umemo da zivimo. Da li uvazavate tu uzbunu?

- U prvo vreme, a sve ovo vec dugo traje, moja najveca briga je bila da se okupam i legnem, da me ne uhvate nespremnog i neispavanog, postujuci pri tom sva ona uputstva o spustenim roletnama i odskrinutim prozorima. U to prvo vreme bio sam i cist zavisnik od sve one gomile vesti koje sam doslovno jurio na televiziji gledajuci i BBC, i CNN, i Skaj njuz, i francuski Kanal 5, i RAI uno, duo, tre. Gledao i udubljivao se da uhvatim neku logiku u citavoj toj monstruoznoj masineriji. Ima tome, medjutim, vec nekoliko dana kako shvatam da u svemu tome nema nikakve logike, da je sve potpuno iracionalno. Polako cak prelazi u histeriju, njihovu histeriju, sto ce reci da oni lagano iskljucuju razum. Otuda mi je gledanje tih beskonacno istih slika koje lansira Zapad postalo bespredmetno. Jer, kako bih vam rekao, sada je to vec jedna em losa propaganda, em losa propaganda koja tapka u mestu. Ne nude mi nista novo. Vrte se oko nekih stvari koje su obrnuli bezbroj puta, recimo oko egzodusa Siptara u cemu su neumorni. Ne daju nista u sta bih se mogao zagledati i kazati: aha, to je sada proces koji sledi. I posto je tako, batalio sam se coravog posla. Kazete da Zapad lagano iskljucuje razum. Kako nas vidite u citavoj ovoj strasnoj prici?

- Sada se pokazuje koliko je ono iskonsko, ono mentalitetsko sto smo bili skloni da ponekad, pa i cesto, preziremo, i te kako vazno. Ukljucuje se ono korensko i postaje jace od civilizacijskog, civilizacijskog sto su mnogi bili spremni da kvalifikuju kao najvaznije. Naravno da mi tehnickom opremljenoscu ne mozemo parirati onima koji su nas spopali i nase je u svemu ovome da budemo izdrzljivi. Cini mi se da upravo na tome pobedjujemo.

Ne govorim vam sada o onoj izdrzljivosti stegnutih zuba. Ne, naprotiv, govorim o monaskoj izdrzljivosti, onoj opustenih misica i ciste svesti i savesti. Imamo je sada sto, jasno, nije zasluga onoga sto smo u novije vreme prezivljavali, vec je kredit koji su nam ostavili preci. I preci nasih predaka. Ako se, dakle, budemo oslanjali bas na to, na tu svoju iskonsku snagu, nase sanse su velike. Osim ako nas bas u tome neko ne omete, neko to ne zamuti i preobrati u manipulativne ciljeve. Tada bismo bili u teskom skripcu. Zapad, medjutim, gleda samo muku i stradanje albanskih izbeglica posto se inostrani novinari zaplakuju nad njima preko svake mere. Doticu li vas negde ti prizori, bez obzira sto se tim egzodusom bezocno manipulise kao jedinim razlogom za bombardovanje Srbije?

- Necu da kazem da sam covek koji je oguglao. Patnje svih ljudi mogu savrseno da me potresu, a mozda ima i neke istine u tim prizorima za koje pitate. Ali, znate, ja sam vec u detinjstvu doziveo da mi krov bude zapaljen nad glavom, ja pamtim bombe koje su padale i metke koji su fijukali oko mene. Na kraju krajeva, svi mi jako dobro pamtimo onaj strasni zbeg nasih ljudi iz Krajine, iz Hrvatske, koji su jos bili i granatirani uz put. Hocu reci da su mi te slike vec postale istrosene. Meni koji sam ovde. Zamislite, onda, nekog coveka na Zapadu koji citav dan ima, recimo, na programu emisiju posvecenu kosovskoj krizi. Ma, 'ajte, molim vas, mislim da o nekoj stvarnoj zainteresovanosti ne moze biti govora, odnosno da je sve to bez nekog narocitog efekta. Niti se tu zaista radi o pridobijanju javnog mnjenja, mnogo oni haju za to. Trazi se zapravo samo zvanicni alibi za jednu jako losu reziju, sto je teren koji mene vec i profesionalno zanima. I sta, onda, tu vidite, sta prepoznajete kao reziju?

- Sve. Imate kasting listu, pa podstaknuta dogadjanja, izaranziran sukob koji prelazi u zavrsnicu. Kao reditelj, a dozvoljavam sebi da komplementiram kako sam dobar reditelj, ja znam iz iskustva da stvari mogu lako da izmaknu kontroli tako da se predstava okonca na nacin kako niko ni sanjao nije. Osim toga, posto se kao reditelj uvek imaginativno uzivim u datu situaciju, ja u ovoj njihovoj reziji nikako ne uspevam da sagledam o kojoj se tu koristi radi. Na stranu emotivni efekat koji oni proizvode ili ne proizvode kod zapadnog gledaoca svom onom silesijom reci i uopste verbalnom i vizuelnom ekvilibristikom kao opravdanjem za agresiju na Srbiju, ali meni zaista nije jasno nesto drugo: neka im je i namera da nas uniste, ali sta dobijaju iz toga. Koje ce to pare dobiti za uzvrat posto su vec toliko na ovo utrosili, a znamo da uvek nastoje na jedan da obrnu dva dolara. To ne vidim i zato mislim da im je sve ovo pomalo iskliznulo, postalo kao onaj Kjubrikov Hal koji uzima stvar u svoje ruke.

Vidite, mi sada pricamo uoci dana kada je sin Bozji pobedio zlo i pokazao kako covek treba da se obogocoveci. Svojim primerom pokazao. Zlo je naravno nadmocno dobru posto je dobro bespomocno, ono ide takoreci nenaoruzano. Zlo je kao vuk a dobro kao jagnje. Sreca je, ipak, sto je bog na neki nacin sve izbalansirao pa tako zlo samo sebe unistava. Ne mora dobro da ga kaznjava. Sta bi bilo da se ovde to, ipak, ne dogodi?

- Pa, zamislite samo pobedu tog koncepta za koji ce neko reci da je savrsen. Da ovo, na primer, postane prostor na kojem nema bilo kakvih nacija i bilo kakvih konfesija vec jednostavno jedna regija u kojoj svi govorimo neke kucne jezike a od malih nogu ucimo engleski i svi ga znamo, to nam je sluzbeni jezik. Onda dodje do reforme skolstva po americkom sistemu koji gleda da upeca samo supertalentovane, usko ih usmeri i maksimalno iskoristi ne bi li ih, kao nekada janicare, poslao u obecanu zemlju da budu blagosloveni medju ostalima a ovde ostanu oni sa zadacima: ti proizvodis psenicu, ti marvu, ti turizam, ti ovo, ti ono... To su te podele gde roba moze da cirkulise, sigurno i novac cirkulise, mozda su to i ona dva dolara na koja oni sada racunaju, ali dabogda ja ne ziveo ni u osvit toga. Tu srecu ne zelim nikome, ni sebi, ni svome.

Gledao sam Bila Klintona kad je mahnuo rukom i kazao: Manimo se srpske istorije. Lako je njemu to da kaze kad ne zna ni ko mu je otac. Moj otac ima zapisanih dvanaest kolena, od onih koji su krenuli sa Galicnika u Crnu Goru pa do mene i moga brata. To je nesto sto takodje ulazi u svaku novu civilizaciju. Ali, to je i nesto sto oni koji su se prevezli ne znam kako u nekom potpalublju kao slepi putnici ne mogu da shvate. I ne treba da shvate. Jer, da vam kazem, znate li sta je tih dvanaest kolena kada se pretvori u cifru? To je trista pedeset godina pozitivnog pamcenja sa imenom i prezimenom. Pa, zar toliko traje Amerika? Nikad! S gledista vise ili manje koka-kole ovo sto govorim jeste potpuno besmisleno, naravno. S druge strane, nekome nesto znaci njegov identitet i ako ne postoji druga strana koja ima sluha i postovanja za to, onda smo zaista u teskom nesporazumu koji se moze resiti samo pitanjem - mi ili oni. A posto su oni jaci, onda naravno mi... Sto se vidi, pored ostalog, na trgovima i mostovima gde pevamo a u pozoriste odlazimo vise nego ikada?

- Pozoriste objasnjava istinu o zivotu i zato toliko dugo traje. Sve ostalo je, da tako kazem, privid, slika. Recimo, film je stvoren zahvaljujuci nesavrsenosti vida da uoci preskok, televizija funkcionise na slicnom principu, sve su to samo opsene ljudskih ociju. Ali, ziv covek prema zivom coveku, to je susret kome nema zamene. I otud je pozoriste uvek vazno, danas vise nego ikad. Odlazim na te popodnevne predstave koje sam vec ranije gledao, ali odlazim da vidim kako ih danas ljudi dozivljavaju. Pobozno! Sto se tice okupljanja na trgovima i mostovima, to su gestovi. Jer, kako covek da brani nesto a nema kontraraketu? Brani svojim zivotom. Ni to oni tamo, cujem, ne mogu da shvate. Zato sto zive tako kako zive. Pre nekoliko godina u Njujorku je nestalo struje. Stvorila se nevidjena panika. Njima da stane lift pun ljudi, oni su gotovi, iskljuceni. Ili da im u banci neko kaze da nema para. Odmah bi kolabirali, jer su vezani za drugaciji kod, porobljeni na drugi nacin. Tu je problem. Kako da razumeju nas na mostu, nocu dok zavija sirena, kad taj covek dozivi istinski stres ako mu se pokvari telefon! To su odista velike razlike. Ali, postoji jedna granica koja se nikada ne sme preci posto su svi ljudi, bas svi ljudi, ma koliko i sta imali, ipak limitirani, ipak ograniceni. Genijalni Kjubrik, da ga opet pomenem, vizionarski je video sta biva kada se predje ta neprelazna granica uobrazenosti, nesmernosti, nadmenosti, sile. Mi to sada gledamo uzivo. Hocete li nesto uskoro raditi, poneka pozorisna premijera se ipak dogodi i u ovo vreme?

- Kako da vam kazem? U pocetku sam bio dekoncentrisan. Ali, onoga casa kada sam napustio taj veliki informativni blok iz sveta, ja sam ipak shvatio da moj zivot nije u njihovim rukama nego u volji bozjoj i smirio se. Pa sam se, tako, najpre vratio citanju iako razmisljam da uskoro pocnem reziju jednog Molijerovog komada. Uzeo sam, primera radi, ponovo u ruke "Propast Zapada" Osvalda Spenglera. Nije on veliki filozof ili, sto bi se danas reklo, analiticar. Ne, ali on je vrlo pedantno, onako nemacki, onako profesorski, poredjao cinjenice i dosao do nekih zakljucaka bez ikakvih pretenzija da bude futurolog. Jednostavno je ocitovao stvari i sagledao na koju stranu sve to ide. Osim toga, zasto bih ja njemu manje verovao nego onom suludom Bzezinskom kojeg ne drzi nikakva intelektualna inspiracija vec samo i jedino mrznja? Meracim se i da ponovo iscitavam knjigu koja me je u svoje vreme jako zbunila, "Americki izazov" Servana Srajbera. On se jos onda usudio da kaze kako ce jedina realna svetska sila biti Sjedinjene Americke Drzave i da one odrzavaju bipolarnost koju ce ukinuti cim to njima bude odgovaralo. Ocigledno da nalazite utehu, mozda i zadovoljstvo, bas u toj vrsti stiva u ovom trenutku?

- Ne, nije to meni nikakvo zadovoljstvo. Medjutim, posto ne mogu da dobijem odgovore na CNN-u, onda nastojim da negde nesto nadjem sto ce me bolje uputiti. Zbignjev Bzezinski je jos onomad najavljivao ono sto sada dozivljavamo. Uostalom, svaki dan uredno najavljuju koliko ce cega i sta gadjati u Srbiji. Ali, opet kazem, uvek ima ono nepoznato sto se dogodi a sto je po pravilu najveca bojazan dok se priprema bilo koja predstava, pozorisna ili ova stvarna. Ne bi oni bili ovoliko nervozni da to nepoznato nije vec na neki nacin iskocilo. Ne znamo mi koliko je ono, ne znamo jos ni da li to moze biti neka brana. Videcemo. Pitanje je da li je plan Bzezinskog u bozjoj milosti, to je pitanje.

Dok ovo pricam secam se sta je govorio pokojni Aleksandar Popovic: da bi se dogodila dobra predstava, potrebno je nekoliko realnih stvari, od dobrog teksta, inspirisanog reditelja i najbolje glumacke podele do materijalne logistike i dovoljno vremena za rad, sve to pa ako jos i - bog da. Tako je govorio Aca iako je bio komunista, bio i to nije krio. Ako bog da. E, sad, ovi za boga ne znaju. I to "ako bog da" ne uracunavaju u svoj plan i u svoju predstavu zato sto su sami zauzeli mesto boga. A nade ima samo dok ima vere. U odbrani zemlje sada su svi ujedinjeni, do juce cak i ljuti protivnici. Kako to da ste na istoj strani sada i vi i gradski sekretar za kulturu Ljiljana Blagojevic za koju niste imali nimalo lepe reci...

- Vidite, ovo je situacija u kojoj se ni ja, niti iko normalan, negde svrstava. Postoje situacije u kojima se covek jedino pita ko je i gde je. I tacka, nema niceg dalje. Ovo je sada jedna toliko ogoljena strahota da je nesuvislo biti uz bilo koju stranu. Svrstavanje podrazumeva nijanse, pa i nesto jace od nijansi, a kao sto znate nijanse su nesto sto dolazi s boljim vremenima, kad postoji bogatstvo izbora. Nas izbor je sada skucen, apsolutno sveden oko jedne stvari. I koje bi, recite nam za kraj, bile razlike izmedju onog bombardovanja zemlje iz vaseg detinjstva i ovoga danas?

- Bombardovanje je onda bilo krace a okupacija duga. Neprijatelj je, uz to, bio realan, bio tu, prisutan: vidis folks policajca, cujes mu cokule, mozes da se sukobis s njim ili mozda pobegnes. Ovo sad je postalo nesto potpuno van domena ljudske komunikacije. Mi smo zagledani u ekrane, oni su zagledani u ekrane. To je aranzman koji vise lici na sou program nego na ono sto rat u sustini jeste, ili jeste bio. I stradanje i patnja takodje su pretvoreni u cifru, u mogucnost slikanja, prezentaciju, u nesto apstraktno. Ono sto je meni kao detetu bilo jasno jeste da moram sacekati jer ce uzas proci. Ovoga puta, sta dolazi? Iza ovoga - kako god da se okonca a znamo kako se strasno survalo na nas i koliko se branimo i borimo - priblizava se sledeci milenijum. Novi milenijum s ovom pricom s ovoga tla. Znate, ne zelim nikome da oduzimam nadu, ali ja kao covek proslog, dvadesetog veka, u kome sam rodjen i u kome sam ziveo, imam tu privilegiju, pa i srecu ako hocete, da verovatno necu dugo ziveti u 21. veku.

JASMINA LEKIC