POZADINA RAKETNOG UPOZORENJA RUSIJE ZAPADU

Iako je prva verzija izjave predsednika Drzavne dume Genadija Seleznjova - da je ruski predsednik vec izdao naredbu o "preusmeravanju" raketa - demantovana, Jeljcinova javna "licna poruka" predsedniku SAD, sa svom tezinom njenog sadrzaja, u sustini ostaje na snazi!

(Od dopisnika NIN-a u Moskvi)

Predsednik Rusije Boris Jeljcin ponovo je zaprepastio svet jednom izjavom raketnog karaktera - zapretivsi da ce ruske strategijske rakete biti "preusmerene" na zemlje clanice NATO-a koje ucestvuju u agresiji na Jugoslaviju. Za razliku od njegove prve raketne senzacije - pre skoro dve godine, kada je zadivio svet najavom da ce sa ruskih strategijskih raketa biti uklonjene nuklearne bojeve glave - ova nova je izazvala pravu uzbunu ne samo lidera 13 zemalja (od 19 clanica Severnoatlantske alijanse) angazovanih u intervenciji protiv Jugoslavije, vec i mnogih drugih, koje do tada bas i nisu iskazivale neki narocit interes za zbivanja na Balkanu.

Drzavni sekretar SAD Medlin Olbrajt pozurila je da dobije telefonom svog ruskog parnjaka, ministra inostranih poslova Igora Ivanova. Njih dvoje su se dogovorili da se cak sretnu (i jesu, u utorak, u Oslu) radi daljih razjasnjenja. Jer, mada su i u Vasingtonu i u Moskvi tvrdili da je taj sastanak odavno bio u planu, nesumnjivo je da je Jeljcinovo upozorenje ubrzalo susret.

Izjava je i u Moskvi izazvala, blago receno, nedoumicu, tako da su se mnogi nadlezni cinovnici u Kremlju i generali u Ministarstvu odbrane nasli na muci - sta reci da stvari ne bi otisle u bespovrat. U Glavnom stabu raketnih snaga strategijske namene dugo nisu smeli ni da potvrde ni da demantuju "preusmeravanje", da bi na kraju saopstili da nikakvu naredbu s tim zadatkom nisu dobili. Ni ratna mornarica (koja takodje ima rakete na krstaricama i podmornicama) nije dobila slicnu naredbu, a konacna potvrda da naredbe uopste nema, niti ce je biti, stigla je iz Ministarstva inostranih poslova. Jeljcin je to stvarno rekao

Paniku je izazvao predsednik Drzavne dume Genadij Seleznjov, onako, usput, obavestavajuci kolege-deputate o svom susretu sa predsednikom Jeljcinom koga je, tog petka pre podne, obavestio o poseti Beogradu i molbi predsednika Slobodana Milosevica da Jugoslavija bude primljena u Savez Rusije i Belorusije. U prisustvu Seleznjova Jeljcin se pred kamerama kremljovske televizije (koja belezi sva istupanja sefa drzave kao dokument za istoriju, a koliko je potrebno i za javnost) ponovo osvrnuo na agresiju na Jugoslaviju. Kremlj je deo te izjave ponudio javnim TV mrezama, tako da su ruska javnost, i citav svet, saznali da se Rusija "nece umesati u oruzani konflikt u Jugoslaviji, izuzev ako je u njega ne gurnu Amerikanci"!

"Oni nameravaju da preduzmu i dejstva na zemlji, zele prosto da zauzmu Jugoslaviju i pretvore je u svoj protektorat. To mi ne mozemo da dopustimo. Treba znati da je tu Rusija, da je u pitanju izlaz na Sredozemno more i mi, naravno, ne mozemo da damo Jugoslaviju" - rekao je Jeljcin.

To je bilo posle. Pre toga je Seleznjov, posto je deputate obradovao da je Jeljcin podrzao predlog iz Beograda - sto su preneli svi vodeci TV kanali - dodao da je predsednik, ogorcen zbog prosirenja raketnih i bombarderskih akcija NATO-a na Jugoslaviju, "izdao naredbu o preusmeravanju raketa".

U javnoj TV verziji Jeljcinove izjave to je, medjutim, izostalo (kao, sto je, uostalom bila izostavljena podrska prisajedinjenju Jugoslavije rusko-beloruskom savezu), sto je ogorcilo predsednika Dume, koji je novinarima obecao da ce "videti ko se to usudio da cenzurise predsednika".

Kasnije, na isteku dana, on sam se ispravio - da Jeljcin nije izgovorio rec "naredba", da je o "preusmeravanju" govorio "u hipotetickom smislu", to jest da ce to, mozda, uslediti ukoliko se "nastavi eskalacija oruzanog sukoba" ili - kako je to sam Jeljcin formulisao - ukoliko NATO podje na invaziju Kosova kopnenim snagama, sto bi za Moskvu znacilo da su Amerikanci gurnuli Rusiju u rat koji nece. Sve isto kao u karipskoj krizi

Situacija na relaciji Moskva-Vasingon nalici na odnose SSSR-SAD u vreme karipske krize, pre skoro cetiri decenije.Te 1962, nuklearni sukob dveju velikih sila, a verovatno i svetski rat, izbegli su Dzon Kenedi i Nikita Hruscov, u kojima su, istina u poslednji cas, nad samoljubljem njihove svemoci prevladali licna hrabrost i razboritost drzavnika (koje od prvog dana agresije pokazuje Boris Jeljcin, uprkos svim pritiscima iznutra i kojih je, ocigledno, sve ovo vreme, lisen njegov "prijatelj Bil").

Jeljcin je svojom izjavom, prvi put, licno skinuo tabu sa zvanicnog razmatranja ideje o ucescu Rusije u "balkanskom konfliktu" (zar je to "balkanski" konflikt samo zato sto se zrtva agresije najvece svetske sile, koja lezi iza Atlantika, i jos 12 njenih saveznika, nalazi na Balkanu!). Jeljcin ponovo - kao sto se da videti iz novih citata njegovih naknadnih izjava (koje navodim u okviru ovog opisa) - istice da Rusija nece dopustiti da bude uvucena u rat. Ali, ipak ostaje da se ogradio - "ako nas u to ne gurnu Amerikanci".

A Amerikanci, ocigledno, guraju, i jos kako!

Ruski lider je, u stvari, povukao "crvenu liniju" koju SAD i NATO ne bi smeli da predju. Ona vec postoji - prvi put je bila povucena u teskoj diskusiji povodom sirenja NATO-a na istok. Moskva je tvrdo zauzela stav da sirenje ne sme da predje granicu bivseg Sovjetskog Saveza. Agresija NATO-a je sada tu liniju pomerila daleko na jug, na Balkan, duz juzne granice Jugoslavije.

Formalno, medjutim, Moskva nije povukla nijedan potez koji bi se mogao protumaciti kao preduzimanje vojnih mera protiv zapadne Alijanse. Naprotiv, njeni zvanicnici su pozurili da uvere bivse partnere u Sporazumu o saradnji Rusija-NATO da nikakvog "preusmeravanja" nema. Poruku takve sadrzine predsednik Jeljcin je uputio americkom predsedniku Klintonu, posle cega je glavnokomandujuci NATO snaga u Evropi (americki) general Vesli Klark komotno, i samouvereno, mogao da izjavi da ce alijansa "nastaviti svoju misiju"(!) bez obzira na ruske raketne pretnje. Cisto politicki a ne vojni argument

General Klark se, u stvari, samo pravi vazan, posto bolje od nas civila zna da Rusija, pretnjom "preusmeravanja" strategijskih raketa, ne preduzima nista konkretno protiv Zapada, cak i da nisu usledila naknadna razjasnjenja. Rakete, naime, nisu decje igracke. One su i posle Jeljcinove izjave i njenog faktickog demantija ostale da "stoje" u polozaju u kojem su uvek - i kad su "usmerene" i kad budu bile "preusmerene".

Kljucno u tom "usmeravanju" je zadatak, a on se izdaje neposredno pred aktiviranje - zavisno od naredbe Centralnog komandnog punkta raketnih snaga strategijske namene. Tehnicki, sve traje nekoliko sekundi i vrlo je prosto - ili se ubaci kartica (kao za mobilni telefon, na primer) ili se u kompjuter unese odgovarajuca kombinacija cifara (koja sadrzi sve potrebno - cilj, vreme lansiranja i leta itd.)

Trenutno su sve te rakete "u nultom polozaju", to jest - bez odgovarajucih zadataka, na osnovu rusko-americkog sporazuma koji su Boris Jeljcin i Bil Klinton potpisali u januaru 1994. A pre dve godine, posle potpisivanja Osnovnog akta Rusija-NATO, Jeljcin je izjavio da sa raketa "skida i nuklearne bojeve glave", cime je zacudio neupucene, ali ni tada se nista nije promenilo.

Sta moze da znaci Jeljcinova preteca izjava, sada moze samo da se nagadja. Ali, ako se setimo, Jeljcin je mesec dana pre pocetka bombardovanja isto tako dramaticno i ostro upozorio da Rusija "nece dati ni da se dirne u Kosovo". "Dirnuli" su, i te kako, i ne samo u Kosovo.

Da li ce isti obrt imati i njegova sadasnja pretnja i prethodno cvrsto obecanje ruskom narodu da on nece dopustiti da Rusija bude uvucena u rat, zavisi, u stvari, od sledecih aranzmana Moskva-Vasington-NATO-Evropa. Vise nego od svih izjava, razvoj situacije i u odnosima Rusije sa Zapadom i "na Balkanu" zavisice od tajne diplomatije koja upravo procvetava, u cijim se kanalima kroji sudbina mira i rata protiv Jugoslavije i za Jugoslaviju

BRANKO STOSIC