STA MI SE DESAVA

20. Ne prilazem ambiciji onog knjizevnika, onog farisejskog kneza, da ih vidi na kolenima, u sramoti vojnickog poraza: samo molim boga da im vrati razum, da ih (ako je ikako moguce) otme od necastivog.

21.

Otvoreno pismo dr Mire Markovic onom kukavnom kukavelju Kuku, po odmerenosti, stilu, gospodstvenosti, jezickom skladu, spada u najbolje stranice epistolarne knjizevnosti srpskog jezika. Lekcija, tom Englezu, ali mislim zakasnela - ono vise nista ne moze nauciti. Zapusteno.

22.

Na prividno lako pitanje STA JE RAT dato je mnogo pametnih i slozenih odgovora. Volim onaj jednostavan (primereniji zurnalistickoj lakoci nego filosofskoj sveobuhvatnosti): ZLATO PLUS VLAST i vec mozes da komandujes juriiis.

Ako je pohlepa za zlatom (novcem, profitom) jedna od dominanti ljudskog razvoja, ako je zudnja za vlascu psiholoska dominanta mnogih jakih duhova (a jeste), onda je smislenost neprekidnog iscudjavanja ratovima ravna nuli.

Aktuelni neprijatelj srpskog naroda (vec u bliskoj buducnosti vidim ga kao OSVEDOCENOG I VEKOVNOG prijatelja i saveznika) (naci ce se dobrovoljac da uime americkog naroda klekne pred srpskim zrtvama), nas sadasnji neprijatelj, velika Amerika, bez dana odmora (ni za uskrsnje praznike) vodi svoj Prvi i Drugi svetski rat. Analize nekih "uvrnutih" Amerikanaca pokazuju da je u tim svojim produzenim ratovima Amerika ubila izmedju trideset i cetrdeset miliona ljudi. Analiza pocinje s kosmickim katastrofama, ljudske, rucne izrade, u japanskim gradovima Nagasakiju i Hirosimi, a zavrsice se, po svemu sudeci, bar kad je u pitanju ovaj vek (i milenij), sa Srbijom. Ako se, medjutim, ostvare optimisticke prognoze da se rat u Srbiji zavrsi u okviru pedesetogodisnjice NATO-a (izbegavam epitete zlocinacki, razbojnicki, monstruozni itd. - dela govore), nije iskljuceno da Amerika (sa svojim kupljenim saveznicima) zapocne novi rat, na sasvim drugom kraju planete Zemlje, tek da odrzi ubilacku kondiciju za novi milenij, tek da oruzje kovano i kaljeno u kosmickim kovacnicama ne zuji uprazno.

23.

Gadjalo voz kojim su evropski putnici putovali u Grcku, slavnu postojbinu evropske civilizacije. Gadjalo kolonu arbanaske sirotinje koja se sa decom, stokom, psima i malo uboge sirotinjske imovine vracala kuci.

Zasto su to ucinili?

Da se mi Srbi krstimo i cudimo.

Sta smo, mi cudni i zacudni Srbi, ocekivali: da se monstrumi ponasaju kao razumna ljudska bica? Da placu nad zrtvama?

Sotona je tvrd na suzi.

Sotona ne place nikad.

24.

Precutati ne smem jer sam zivi svedok: Pogodilo "Prvu iskru", u Baricu. Na svim ekolosko-katastrofickim kartama sveta Baric je jasno obelezen. Razaranje "Prve iskre" ne sme se ni zamisliti, ali mora. Od zabijanja glave u pesak ni noj nema koristi. Sad vec cuvena sredstva informisanja (koja zaista rade u otezanim, gotovo nemogucim uslovima) unisono izvestavaju da su "zlocinacki projektili pogodili OKOLINU OBRENOVCA". Tacno je da su projektili zlocinacki i da su pogodili OKOLINU OBRENOVCA, ali ta okolina Obrenovca zove se Baric i u Baricu PRVA Iskra. Moze se razumeti napor staba za izvestavanje da se u javnost ne unese panika, da sve ostane pod kontrolom, ali preterivanje u tome otvara put glasinama, pruza sansu panicarima pa i placenim smutljivcima. Srpskom narodu se mora jasno reci da je PRVA ISKRA U BARICU napadnuta i da se (po svemu sudeci, a najvecma po vec uocenoj zakonitosti agresorskog ponasanja) mogu ocekivati i veci i tezi udari. Dobro je da to gradjani znaju, ne bojati se za prisebnost srpskog naroda. Zar su Pancevci pobegli (panicno) u Deliblatsku pescaru? Za Pancevca je pitanje casti ostati u Pancevu, kao i za Beogradjanina u Beogradu. Baric nije samo KOD OBRENOVCA nego i kod Beograda - u ovim danima iskusenja sva su vrata otvorena, gosti dobrodosli.

25.

Varadinski most (a u Novom Sadu), najljubavniji most Srednje Evrope. Jednog davnog "iza ponoci", na povratku s Petrovaradina, Mika Antic navalio da "skacemo u Dunavo ako smo pesnici." Na svu srecu Mika je bio i veliki folirant.

Posle pricao da sam se ja uplasio.

Ko je l' ja?

26.

Nemacki novinar postavio je pitanje: Za vreme rata u Hrvatskoj i Bosni vi ste ziveli u Francuskoj i pisali svoje dnevnike. Sad, kad je i vas grad, Novi Sad, izlozen bombardovanju, vi ostajete u njemu.

Aleksandar Tisma, jedan od najznacajnijih srpskih pisaca, ovako je odgovorio: U ratovima koje pominjete moj grad i moji sugradjani nisu bili direktno ugrozeni. Moj odlazak u Francusku, i boravak tamo, bili su sasvim u okviru privatnosti. Sad medjutim, kad je moj grad napadnut i kad su moji sugradjani izlozeni direktnoj opasnosti, moj izbor da ostanem u svom gradu takodje je sasvim prirodan, ako smo se razumeli.

Eto, to je to.