NEDELJNIK

Godine 1942. u okupiranoj Francuskoj pojavila se jedna knjiga koja je odusevila sve one koji se nisu mirili sa sramotom poraza - tim recima poceo je Radivoje Konstantinovic svoj pogovor knjizi Cutanje mora francuskog pisca Zana Brilera, poznatijeg pod pseudonimom Verkor. Sta je Cutanje mora?

U najkracem, to je knjiga o otporu, bolje reci o jedinstvenom obliku otpora koji jedna francuska porodica pruza svom tadasnjem porobljivacu - Nemcima. Okupator, olicen u pojavi mladog, uljudnog, obrazovanog oficira Vernera fon Ebrenaka - taj ugladjeni covek je u svom gradjanskom zivotu kompozitor - dolazi pocetkom Drugog svetskog rata u rekviriranu seosku kucu gde zatice samo kucevlasnika i njegovu sinovicu. Fon Ebrenak svake veceri pokusava da, na savrsenom francuskom, zametne razgovor pricajuci o svojoj ljubavi prema zemlji koju je porobio, o njenim duhovnim vrednostima, prirodnim lepotama, kucama koje "imaju dusu"... najzad i o svojim ocekivanjima, o svom najvecem snu, da ce se te dve zemlje, Francuska i Nemacka, u tom ratu vencati i tim cinom podariti jedna drugoj sva svoja blaga, sjediniti ih u nesto Veliko i Dobro; ukratko, da ce izgraditi novu Evropu.

Na sve to kucevlasnik i njegova sinovica odgovaraju - cutanjem. Svaka Ebrenakova prica razbija se o ledeno cutanje mora. I oficir se svake veceri oprosti od njih lakim naklonom i recima: "Zelim vam laku noc." Sto takodje biva ispraceno cutanjem mora. Iz veceri u vece, "nesto vise od sto veceri"... Da bi Verner fon Ebrenak na kraju ipak shvatio da njegovi sunarodnici nisu nista vise od obicnih razbojnika koji pljackaju tudju zemlju i ciji je jedini naum da je potpuno uniste. Zato od svoje komande zatrazi da bude poslat na front, to jest da ode iz te kuce koja ga je porazila cutanjem mora.

Tumacenje price je lako: "Da je pisac umesto tragicnog fon Ebrenaka prikazao nekog mracnog hitlerovca koji najpre glumi iskrenost da bi se na kraju pokazao u svoj surovosti, pripovetka bi bila vec odavno zaboravljena, a ni u trenutku pojavljivanja ne bi toliko uzbudila duhove. Ali pisac je sjajno izrazio ono sto je svaki francuski rodoljub osecao: s okupatorom, cak i najboljim, ne moze biti dijaloga; dok nije borbe, jedino je cutanje dostojno."

Razume se da ova stoicisticka filozofija, poznata jos od Zenona iz Kitije (treci vek pre n. e.), koja podrazumeva coveka nepokolebljivog, prezirnog prema bolu, odresitog u suzbijanju svih mekusnih i slabih osecanja, ne moze biti jedini i univerzalni recept za otpor; ali posto se prethodnom pricom o Cutanju mora uspostavlja jasna analogija sa sadasnjim vremenom (osvajacki pohod na Jugoslaviju, stvaranje nove Evrope, to jest novog svetskog poretka), ona je tu da podseti da oblici otpora mogu biti vrlo raznoliki - oni cak i treba da budu raznoliki, jer sve sto je jednoglasno i jednobojno brzo se pretvara samo u puku formu - ali da ce izgled na uspeh, na trajno urezivanje u svest, cak i na delovanje preko fizickih granica zemlje, imati samo oni obrasci otpora koji ce nicati iz duboke osmisljenosti i iskazivati duh lisen vulgarnosti i primitivizama. Dakle, nadmocan duh. A on se svakako ne iskazuje rastezanjem harmonike i stihovanim pretnjama tipa "Oj, Genseru, Genseru/pojescu te za veceru!"

To sigurno nisu stihovi kojima ce jedan narod u buducnosti dokazivati svoju premoc, kao sto to i danas dokazuju Mazuranicevi stihovi iz "Smrti Smail-age Cengica": "O, da vide svijeta puci ostali/krst ov' slavni nepobjedjen igda/svrh Lovcena sto se nebu vije/pa da znadu kako turska neman/grdnjem silam' progutat ga radec/ne bi trome prekrstili ruke/dok mi za krst podnosimo muke/nit bi zato barbarim ne zvali/sto mi mrosmo dok su oni spali."

Nije neprirodna teznja da se otpor omasovi i postane svenarodan, i cini se da je ovde i sada ta teznja ostvarena. Duh tog sveopsteg otpora odrzava se raznim manifestacijama - gotovo da se ostvaruje Aristofanova zamisao da svaki trg postane pozornica - ali iskustvo i ovde opominje da "sve sto je preterano, postaje beznacajno". Skola bezboznistva koju smo prisilno pohadjali pola veka morala je da urodi nekim plodom - kvrgavim, naravno. Jedan od tih plodova jeste i probudjeni nagon da se duh pravoslavlja izrazava svuda i na svakom mestu, s razlogom i bez razloga. Pa tako gledamo amaterska drustva koja crkveno pojanje spajaju s novokomponovanim pesmama, amatere prerusene u odezde koji sasvim ozbiljno (imaju li pravo na to?) krste publiku znakom krsta, dok u pozadini momci u narodnim nosnjama skacu jedni drugima na ledja i prave piramide kao pod cirkuskom satrom.

Paznja! Niko ovde ne zagovara elitisticku kulturu, elitisticki oblik manifestacija otpora, mada i elitizam, sasvim sigurno, treba da nadje svoje mesto u tome, jer on (elitizam) ne tvrdi da su domacica ili radnik bolji ili losiji u odnosu na druge kategorije stanovnistva, vec da se te kategorije razlikuju izmedju sebe i da stvaraoci moraju biti svesni tih razlika da bi znali na koji nacin da pridju tom delu naroda. Iz toga proizilazi da ono sto se, cesto i olako, krsti "kicem", ne treba zbog tog predznaka prebrzo odbacivati. Jer, kic je, po definiciji, "odgovor umetnosti na povecanu potraznju potrosacke mase" i vec po tome on mora da sadrzi kvalitete koji odgovaraju masi.

Rec je samo o onoj tankoj crti koja u izrazima otpora deli ukus od neukusa. I nije tacno da "O ukusima ne treba raspravljati". Evo, raspravljali smo - u najboljoj nameri.
Oblici otpora mogu biti vrlo raznoliki - oni cak i treba da budu raznoliki, jer sve sto je jednoglasno i jednobojno brzo se pretvara samo u puku formu - ali izglede na uspeh, na trajno urezivanje u svest, cak i na delovanje preko fizickih granica zemlje, imace samo oni obrasci otpora koji nicu iz duboke osmisljenosti i iskazuju duh lisen vulgarnosti i primitivizama. Dakle, nadmocan duh

Djordje Dimitrijevic