Od pocetka agresije smrtnost Beogradjana se sedmostruko povecala. Tri do pet puta uvecao se i broj srcanih i mozdanih infarkta. Ipak, broj poziva na telefon Hitne pomoci se drasticno smanjio. Zbog cega?
Zavod za hitnu medicinsku pomoc u Beogradu primio je proteklih mesec dana oko tri hiljade poziva dok je pre NATO agresije mesecno bilo uobicajeno izmedju 9 i 11 hiljada poziva za pomoc zdravstveno ugrozenim sugradjanima.
Preostale naivcine pomislice, slepo se drzeci brojki, da su Beogradjani koji nisu direktno pogodjeni, naglo ocelicili otkada su poceli da ih zasipaju projektili, dozirani sa toliko "paznje" redovno kao da je o antibioticima rec. Ova neobicna terapija osim sto dokazano nije lekovita, nudi smrt u vecim dozama.
Zoran Durlevic, direktor beogradskog Zavoda za hitnu medicinsku pomoc, za NIN kaze da se "u ovom periodu smrtnost sedmostruko povecala u odnosu na mirnodopsko vreme". To se pripisuje masovno akutnoj reakciji na stres ali i dugogodisnjoj hronicnosti izlozenoj stresnim situacijama. Medjutim, gradjani se sada javljaju samo u izuzetno hitnim slucajevima sto nas sagovornik ocenjuje "porastom patriotske svesti".
Jos jednom se, dakle, potvrdjuje da stres izaziva promene u imunoloskom sistemu koje dalje dovode do pada odbrambenih mehanizama organizma. Vec sada je primetno da je tri do pet puta povecan broj cerebrovaskularnih insulta ili narodski receno izliva krvi u mozak kao i srcanih udara. Cesta su kolapsna stanja, epilepticni napadi, pucanje cireva koji izazivaju krvarenje zeluca ili dvanaestopalacnog creva. Tamna je noc
Kako beogradski Zavod za hitnu medicinsku pomoc funkcionise u ovakvim vremenima?
"Mi smo rasporedjeni na 14 punktova u gradu. Zbog toga smo zaista 'sirom otvorene oci' naseg grada. Reagujemo najbrze. To se najbolje videlo posle bombardovanja Televizije Beograd. Nase ekipe su na lice mesta stigle za tri minuta zajedno sa vatrogascima i policijom. U toku prvih petnaest minuta uspeli smo da sedmoro ranjenih prebacimo do Urgentnog centra i da se ponovo vratimo na mesto dogadjaja", prica direktor ove ustanove.
Ekipe Hitne pomoci do sada su vise od 50 puta odlazile na mesto bombardovanja i isto toliko do raznih sklonista odakle su dolazili pozivi. Pre bombardovanja Televizije u gradu je zbog bombaskih povreda izbrojano devetoro mrtvih i osamnaestoro ranjenih. Kada se u obzir uzme i broj ostalih povreda, vidi se da se i njihov ukupni broj trostruko povecao.
Doktor Branimir Dovijarski nacelnik je u Zavodu za hitnu medicinsku pomoc, gde je zaposleno oko 750 ljudi; vec 25 godina radi iskljucivo nocu. Pre nego sto cemo i sami krenuti sa ekipama na teren, prica: "Bilo je u pocetku straha, dok se polako nismo prilagodili. Sada su se zaposleni raskravili a mnogi, bogami, i okurazili. To me ne cudi jer kod nas uglavnom rade mladi ljudi. Prijatno smo iznenadjeni jer su se na posao vratili radnici sa placenog odsustva, specijalizacija, bolovanja... da bi nam pomogli".
Jedna smena, odnosno dezurstvo, traje 12 casova. Ekipa NIN-a podelila je deo ovog vremena sa njima nocu izmedju ponedeljka i utorka.
Prvi poziv stigao je neposredno posle sirene koja je oznacila vazdusnu opasnost nesto pre ponoci. Teski astmaticni napad. Dr Zeljko Bacevic krece ka Banjici. Usput javljaju da je rec o dva bolesnika. Ocu i sinu. Obojica su u kratkom vremenskom razmaku dobila astmaticni napad. Zbog vlage i memle, porodica Andric od pocetka rata ne zalazi u skloniste. Ostaju u svom stanu na cetvrtom spratu. Gospodja Andric, majka i supruga zacenjenih bolesnika, pretpostavlja da su napadi posledica stresa. Banjica je do sada zajedno sa okolinom cesto bila na meti agresora. "Sin se trza od svakog zvuka koji dolazi spolja. Dovoljno je samo da prodje automobil. Prosto se zaledi kada se oglasi sirena. Moja starija cerka i ja takodje ne idemo u skloniste. Ali nasim bolesnicima je psiholoski teze. Oni znaju da ni u slucaju bliskog napada ne bi mogli da sidju bez ozbiljnih posledica po zdravlje." Drugaciji rat
Posle ukazane pomoci, vidno je poboljsanje. Devetogodisnji Milos ima snage da se nasmesi i ponosno pokazuje mindjusu na desnom uhu. Naredni poziv dolazi sa Novog Beograda. Jedna gospodja se povredila prilikom pada u sklonistu. Ne mogu da je izvuku napolje. Na teren sa ekipom odlazi mlada lekarka Aleksandra Visekruna. Vec cetiri godine radi u Hitnoj pomoci. U Beograd je izbegla iz Sarajeva.
"Drugi rat, za mene. Ponovo prezivljavam ono sto sam prezivela pre sedam godina. Cini mi se da sam malo mirnija od Beogradjana utoliko sto sam, nazalost, imala priliku da u Sarajevu osetim granate. Ipak, ovo je drugaciji rat. Za sada. Nadam se da nece dobiti neke druge razmere", zabrinuta je nasa sagovornica.
Aleksandra je sigurna da nikada nece zaboraviti bombardovanje RTS-a: "To su stravicni prizori. Tu nijedan covjek ne moze ostati miran. Naravno, mi moramo maksimalno sacuvati prisebnost i sve svoje snage usmjeriti na posao koji radimo. Na spasavanje prezivjelih i evakuaciju." Clan njenog tima Aleksandar Veljic tehnicar je u Hitnoj pomoci. Poslednjih mesec dana opisuje recima: "Ziv, ziv", i dodaje sa jedva uocljivim strahom: "Pomalo naporno ali zivo."
Gospodja Djurdjevic pala je niz stepenice u prizemlju zgrade pokusavajuci da se domogne sklonista. Koleno joj je nateceno i bolno. Hodnici su uski, tako da je jedva izvucena napolje jer nije bila u stanju da savije nogu. Prebacena je u Urgentni centar.
Po povratku cujemo na Gazeli potmulu detonaciju. Dezurni dispecer javlja da je projektil razorio kasarnu u Bubanj potoku. Naredjuje da odmah krenemo tamo zbog potencijalnih zrtava. Kaze da iza naselja Lestani vozimo sporije jer je na delu autoputa puno kamenja, drveca i gelera. Put je sablasno pust. Samo nas jedno zaustavljeno policijsko vozilo usmerava. Poslastica za piromane
Prizor je mucan. Prava poslastica za piromane kojih, na srecu, u blizini nije bilo. Kasarna sravnjena sa zemljom, besni pozar. Vatrogasci su vec tu. Kazu da nema zrtava. Sve je bilo ispraznjeno. U povratku desava se neizbezno. Od gelera, drveca, kamenja i zemlje po putu, puca guma. Stajemo kod prvih kuca u Lestanima. Oko vozila se okupljaju radoznali momci koji ljubazno pomazu vozacu Miloradu Lazarevicu da promeni gumu.
Mestani pricaju da su zivotinje njihovi najpouzdaniji dojavljivaci opasnosti. Navodno nekoliko minuta pre eksplozije zavlada mrtva tisina, zatim se nekoliko sekundi pre udara oglasavaju psi, macke, svinje, kokoske..." Onda se sve zatrese i mi se tresemo. Kad strah prodje, izadjemo kao sada da vidimo sta se dogodilo." U trenutku kada smo se pozdravljali sa ljubaznim i razgovorljivim mladicima koji su kao u partizanskim filmovima dobacili: "Idite mirno, mi vas cuvamo", jasno se sa uzbrdice video blesak ponovo pogodjene zgrade nekadasnjeg CK.
Nasoj ekipi je, ipak, naredjeno da se vrati u Zavod. Saznajemo iz price jednog od lekara da se upravo vratio iz Zeleznika gde je jednoj porodici te noci stiglo telo sina koji je poginuo na Kosovu. Lekar tesko zadrzava suze. Prvo je tamo otisao jer je bilo neophodno da se smiri otac pa onda i majka poginulog decaka.
Poneko u Zavodu popije kafu. Niko ne obraca paznju na kuvana jaja i sendvice premazane pastetom sa listom salame...
Svice zora. Krecemo sa ekipom na Vozdovac. Jedan tridesetogodisnjak je ponovo posle vise godina dobio veliki epilepticni napad. Njegova cerkica je to prvi put videla. U soku je uplakana istrcala iz stana. Kada smo usli, majka je panicno pozurila da je potrazi. Covek je bio obliven belom penom koja mu je kuljala iz usta.
Marijana Milosavljevic
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.