Pentagon, izgleda, veruje da nama nije dosta NATO-a, nego da zelimo da sve oko sebe napadnemo i podjarmimo. Susedi znaju, naravno, da tolika azdaja nismo, ali im je lakse da se kao potencijalne zrtve nadaju izdasnoj zapadnoj pomoci
Zamislite da u vasem najblizem susedstvu gori kuca.
Zastraseni ste, prirodno, da se pozar ne prenese na vasu kucu. Zelite nekako da pomognete da se vatra ugasi, ali se ispostavlja da vam upravo palikuca, inace snazan i osion nasilnik, to ne dozvoljava. Najpre vas ubedjuje da je komsija sam kriv sto mu je kuca u plamenu. Onda vam strogo nalaze da se drzite po strani. Ako slusate, vasa ce kuca biti bezbedna. A ako jos i sprecite komsiju da iz vatre spase svoje pokucstvo, dobicete u palikuci zastitnika, mozda i sredstva da svoju kucu popravite, kad se posle pozara vas kraj bude dovodio u red.
Ovo bi mogla da bude objektivna pozicija zemalja oko nas, jer smo mi ti kojima gori kuca. Situacija je, ipak, slozenija. Nismo sa svim komsijama bili u podjednakim, dobrim ili losim odnosima. Neki od njih su ravnodusni prema nasoj nevolji, neki zele da komsiji crkne krava, neki racunaju da bi se mogli okoristiti na zgaristu. Oni najdobronamerniji nam upucuju strasljive poglede u nadi da cemo ih razumeti: sila Boga ne moli.
Susedne zemlje koje nisu u NATO-u, ali zele da sto pre udju u savez, Pentagon je svrstao u "prvu liniju fronta", prema Jugoslaviji. To su: Albanija, Makedonija, Bugarska, Rumunija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Slovenija. Izostali su stari susedi koji su u NATO-u - Italija, Grcka, Madjarska - jer se, valjda, podrazumeva da su svi saveznici istovremeno i ucesnici u napadu na Jugoslaviju, bilo kakva da su raspolozenja zbog toga. Tako je ostao samo nepatvoreni Balkan, sa Slovenijom i Hrvatskom, kojima, ovoga puta, ne smeta balkansko drustvo.
Za vreme samita NATO-a u Vasingtonu "zemlje sa prve linije fronta" imale su poseban tretman, privilegovaniji od ostalih clanica Partnerstva za mir. O njima je predsednik Klinton rekao: "Nacije ovog regiona su rizikovale oruzanu konfrontaciju sa Srbijom, pa se cak i suocile sa njom, dok su podrzavale i pomagale nasu kampanju za okoncanje krvoprolica na Kosovu." Solana je dodao: "One potpuno dele nasu odlucnost da se zaustavi agresija Beograda. Necemo dozvoliti destabilizaciju tog regiona i osiguracemo njihovu bezbednost." A nezaobilazni Dzemi Sej je istakao: "Njima je potrebna nasa pomoc i mi im je pruzamo. Necemo tolerisati pretnje ili napade iz Beograda na njih."
Ocigledno je da se veruje da nama nije dosta nase muke u ratu sa najmocnijom medjunarodnom vojnom masinerijom, nego da jos nastojimo da istovremeno i sve oko sebe napadnemo i podjarmimo. Susedi, naravno, odlicno znaju da tolika azdaja nismo, ali o tome ne govore. Prvo, nisu ih o tome mnogo ni pitali, a, drugo, ne zele sebi, kad su vec vidjeni kao potencijalne zrtve, da uskracuju obecanu pomoc. To je ona naslucivana korist sa zgarista.
Neki su se sami preporucili, ali je vecina najradije kukala pripisavsi nama i ono sto je njihovo nepovoljno nasledje.
Albanija nudi Zapadu sve sto ima, ponajvise kosovske izbeglice, ne bi li se invazija suvozemnih snaga NATO-a na Srbiju izvrsila sa njene teritorije. Slovenija ne nudi samo vazdusne nego i kopnene koridore, kad su je u Pentagonu vec postavili na granicu prema Kosovu. Bugarska je osam godina destabilizovana zbog zbivanja u Srbiji, tvrdi Petar Stojanov.
Makedonija se boji etnickih sukoba na svom tlu, novih izbeglica i pokretanja rata masovnih razmera sa njene teritorije, ali je - prema recima Kire Gligorova - "duboko razocarana sto je stavljena na poslednje mesto za prijem u NATO" i sto "nisu dovoljno priznati njeni doprinosi u resavanju kosovske krize". Konstantinesku se zalio da je, zbog rata na Kosovu, tesko onemocala rumunska privreda. U Hrvatskoj, koja sebe stalno vidi "na prvoj liniji fronta", najvise ce stradati turizam, dok se NATO-u istovremeno preporucuju sopstvena ratna iskustva.
Od ovih zemalja se trazilo, pre nego sto im bude pruzena ekonomska pomoc, da svoje vazdusne koridore stave na raspolaganje avionima NATO-a koji bombarduju Jugoslaviju, sto je vecina samostalno i dragovoljno ucinila. Sada se od nasih suseda trazi da ucestvuju u blokadi puteva kojima u Jugoslaviju stize nafta. Sutra bi se mogao traziti prelaz, preko njihove teritorije, suvozemnih snaga NATO-a koje bi izvrsile invaziju na Jugoslaviju, ako "ta opcija bude aktivirana".
Ova situacija dosta podseca na ponasanje Svedske u Drugom svetskom ratu, kada su preko njene teritorije presle Hitlerove trupe da bi s ledja napale susednu Norvesku. Dogadjaj je sramotan, ali su Svedjani, saradjujuci sa Krupom, imali bar od toga velike materijalne koristi, uz samouverenje da su sebi sacuvali mir i neutralni status.
Nasi susedi od svega toga nemaju nista, sem obecanja da ce biti politicki, vojno i ekonomski inkorporisani u Evropu. Ali se nekadasnja opustena omca oko njih zapravo sve vise zateze, a nalozi koje dobijaju postajau sve strozi. Oni koji su sporiji sami ce sebi biti najvise krivi sto nikako ne uspevaju da udju u NATO, a vec su na sebe prakticno preuzeli sve politicke obaveze clanova. Ove zemlje se zapravo u planovima Pentagona tretiraju kao objekti a ne kao buduci saveznici i subjekti u odlucivanju o sopstvenoj sudbini. Da je drugacije, ne bi makedonski seljaci vilama sa svojih njiva rasterivali tu tudju vojsku.
Velika briga Zapada za humanitarnu katastrofu kosovskih Albanaca iskazuje se kroz nastojanje da izbeglice budu prihvacene prevashodno u balkanskim zemljama a tek onda, dosta simbolicno, u zemljama Evropske unije. Strucnjaci MMF-a predvidjaju da ce ove godine biti potrebno 1,8 milijardi dolara za pomoc izbeglicama i pokrice osnovnog trgovinskog deficita "zemalja prve linije fronta". Suma bi, naravno, bila veca ako se rat nastavi.
Prema pisanju "Vasington posta", "NATO je obecao pomoc za obnovu i uspostavljanje politicke i ekonomske stabilnosti jugoistocne Evrope, kad se resi problem Kosova". Sef nemacke diplomatije Joska Fiser prvi je pomenuo "Marsalov plan za Balkan", o cemu tek treba da se raspravlja na jednoj medjunarodnoj konferenciji iduceg meseca u Nemackoj. Predvidja se da bi u razvoj regiona moglo da se ulozi 30 milijardi dolara u trajanju od pet godina.
To su sve obecanja dok rat traje. Od ishoda rata zavisi i koja ce obecanja, i na koji nacin, biti ispunjena.
DRAGOSLAV RANCIC
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.