STAP I SARGAREPA

Od svih svetskih diplomata koji se nama bave, najcudniju poziciju ima Kofi Anan. Agresijom NATO-a na Jugoslaviju obezvredjene su Ujedinjene nacije i povredjeni demokratski principi medjunarodnog prava, stvarani od kraja Drugog svetskog rata. Za to vreme generalni sekretar UN ne samo da nije osudio agresiju na jednu suverenu zemlju clanicu svetske organizacije, nego nije ustao ni u odbranu ugleda same institucije na cijem se celu nalazi.

Od Daga Hamarselda do Butrosa Galija nije bilo generalnog sekretara UN koji nije morao da balansira na tankoj zici i strpljivo trazi kompromise izmedju sukobljenih zahteva i interesa velikih sila, vodeci istovremeno racuna o raspolozenju vecine clanstva. U celom tom periodu, duzem od pola veka, bila je stvarana, a potom ostala duboko ukorenjena, svest medju zemljama clanicama da je uloga Ujedinjenih nacija u resavanju medjunarodnih kriza nezamenljiva.

Kofi Anan je prvi generalni sekretar UN koji je bez pogovora prihvatio nalog jedne velike sile da se unutrasnji problemi u jednoj suverenoj zemlji resavaju uz pomoc oruzane sile jednog regionalnog vojnog saveza, i to mimo mandata Saveta bezbednosti. Umesto institucija UN, ulogu vatrogasca preuzeo je na sebe palikuca. Cak i da je to bilo manje vidljivo, bilo je svakome jasno da je NATO, pod vodjstvom SAD, preuzeo na sebe znatan deo nadleznosti samih UN, naprosto zaobisavsi svetsku organizaciju. (U vreme rata u Bosni Butros Gali to nije hteo da prihvati, pa je brzo bio uklonjen.)

Povinujuci se americkom nalogu (mozda i zato sto bolje od svojih prethodnika zna "ko ga placa", kako je to svojevremeno otvoreno rekla Medlin Olbrajt), Anan je nastojao da prilikom pokretanja same agresije nadje sebi zaklon u raspolozenju zapadnog, pa pretpostavlja se i demokratskog, sveta. Govorio je sto i Amerikanci: treba spreciti humanitarnu katastrofu na Kosovu i mogucu eskalaciju ratnog pozara na ceo Balkan. Sada, kad iz krize treba izlaziti, generalni sekretar se, kao uostalom i njegovi nalogodavci, suocio sa necim sto je bilo ignorisano, a sto je za vise od pola veka bilo i te kako vazno: da je uloga svetske organizacije u pronalazenju mirnog resenja i uspostavljanju mira nezaobilazna.

Dotle je za Anana vazilo ono sto kazu Amerikanci. Sada su mu Amerikanci rekli da moze da bude vazno i ono sto kazu Rusi, odnosno da bi bilo najbolje ako bi se stekao utisak, kad se stvari vec neizbezno krecu prema Ujedinjenim nacijama, da se bez Rusa ne moze, ali da plava zastava bude pre svega u rukama NATO-a. Tako se Anan obreo u Moskvi, sto je i prirodno, zaobisavsi Beograd, sto uopste nije prirodno.

Posle razgovora u Moskvi, generalni sekretar UN je izjavio da "svaki dan koji se izgubi u trazenju politickog resenja povecava broj mrtvih i raseljenih lica i unistavanje". To je, naravno, tacno, ali je izjava dosla sa zakasnjenjem, i to od coveka od koga se moglo ocekivati da ce prvi pohitati sa predlogom za politicko resenje.

Znacajan korak dalje, medjutim, Anan je napravio izjavom u kojoj je istakao da "trajno resenje za Kosovo nece moci da bude postignuto na bojnom polju". Da li je mislio na ono sto se sve donedavno zvalo "prekomerna upotreba sile" od strane jugoslovenskih oruzanih snaga protiv "OVK" ili je zakljucio da bi trebalo prekoriti i NATO - nije sasvim jasno. Skloni smo da poverujemo kako je prihvatio rusku ocenu da Jugoslavija nece kapitulirati pred vazdusnim napadima NATO-a. Iz sedista UN pocele su da stizu vesti da "raste saglasnost" medju clanicama da se o buducem mirovnom sporazumu, ciju bi osnovu, kako se veruje, predstavljao ruski nacrt, mora raspravljati u Savetu bezbednosti. Kao iskusni "ounokrata", Anan zna da nema ni oko cega saglasnosti u Savetu bezbednosti, ako tome ne prethodi dogovor izmedju Amerikanaca i Rusa. Nasavsi se u nekoj vrsti posredovanja izmedju Amerikanaca i Rusa, on je sad i sebi pridao znacaj mirovnjaka.

Beograd bi svakako bio mnogo srecniji da se na Ananovom mestu nalazi uzornija i principijelnija licnost, a ne funkcioner koga treba podsecati na njegove obaveze i duznosti, sto je jugoslovenski sef diplomatije jednom morao da ucini u dugom prekornom pismu (na koje, koliko je siroj javnosti poznato, jos nije stigao odgovor).

Medjutim, kako Jugoslavija ne moze zaobici Anana, jer veruje da su samo Ujedinjene nacije nadlezne za resavanje nase krize i naseg sukoba sa NATO-om, ni Anan nece moci bez Jugoslavije, posto i ruski predlozi uvazavaju neke od jugoslovenskih osnovnih zahteva.

Jugoslaviji ide u prilog cinjenica da se stvari krecu prema Savetu bezbednosti, jer to znaci reaktiviranje ili mozda cak i rehabilitovanje Ujedinjenih nacija, posle agresije NATO-a. Anan ce, tako, imati pred sobom stavove Jugoslavije (o neophodnosti prestanka rata i nasilja, o povratku izbeglica, o autonomiji Kosmeta i o prihvatanju mirovne misije UN) o kojima ranije nije morao voditi racuna, a koji su sada i pred Klintonom, posredstvom Cernomirdina i Dzeksona.

Kljucno je pitanje, posle prestanka bombardovanja, kakva bi misija UN mogla da dodje na Kosovo. Stav je Jugoslavije, kao sto je poznato, da nisu potrebne nikakve strane oruzane trupe, ni pod zastavom UN, nego samo civilna misija. Anan je, kao sto se i moglo ocekivati, za "medjunarodno vojno prisustvo", jer bi to bila garantija albanskim izbeglicama da se vrate kucama.

Utisak je da postoji opsta saglasnost o tome da je problem Kosova odavno izisao iz okvira jedne pokrajine Srbije ili okvira ljudskih prava ili okvira humanitarne katastrofe. Agresija je dovela u pitanje stabilnost balkanskog regiona i ustalasala javno mnjenje i vlade u velikim evropskim zemljama. Dovela je u pitanje i kredibilitet NATO-a i autoritet UN. Bilo bi otuda prirodno da svetska organizacija, raspravljajuci o jednoj medjunarodnoj krizi, najpre sagleda svoje obaveze u ocuvanju opsteg mira i bezbednosti.

DRAGOSLAV RANCIC