INTERVJU: DUSAN KOVACEVIC, DRAMSKI PISAC

"Ne znam zasto sam pisao komade takve kakvi jesu i ne mogu sebi da odgovorim otkuda je u mom pisanju, razmisljanju i osecanjima natalozeno toliko tragicnih slutnji

Pozoriste potkazuje zivot, napisao je jednom Dusan Kovacevic i mnogo puta bio citiran. Ovaj razgovor vodjen je u "Zvezdara teatru", ciji je on upravnik, pozoristu podlivenom vodom posle one proslonedeljne strasne kise s gradom, a i inace u derutnom stanju, dakle u prostoru vlaznom, mracnom i opustelom dok je na snazi znak vazdusne opasnosti a rani su popodnevni sati: kao da smo vec duboko zasli u zonu sumraka... Cini se, pod ovim bombama i ovom nesrecom, da ste vi, u stvari, sve vreme pisali neku vrstu uvoda ili jednu veliku uvertiru za ovo sto nam se desava: uvek duhovite ali i veoma tuzne price o Srbima, tuzne price ciji kraj sada gledamo uzivo?

- Ne znam zasto sam pisao te komade takve kakvi jesu i ne mogu sebi da odgovorim otkuda je u mom pisanju, razmisljanju i osecanjima natalozeno toliko tragicnih slutnji. Verujem da se radi o kolektivnom secanju, o kolektivnoj genetici. Tu, verovatno, sve pocinje. Sigurno da sam pisao iz glave ali je moju ruku vodio ne moj otac i deda nego i praoci, jedino sto je meni bilo dodeljeno da zabelezim deo tog naseg velikog stradanja kroz decenije i vekove. Velikog stradanja malog coveka u odnosu na nekakvu silu, bez obzira da li je ta sila dolazila iznutra ili je, jos crnje, stizala spolja i gazila, tutnjala ovim prostorom a mi nasu kucu uvek morali iznova da gradimo iz praha i pepela. Evo i sada.

Mogu da govorim o Srbiji, ali mogu da vam svedem pricu i na svoju rodnu kucu u Macvi. Paljena je dva puta u Prvom svetskom ratu, u Drugom jednom, a neki dan su pale bombe na samo pet kilometara od nje. I sada se pitam da li je zaista moguce da u jednom veku jedna kuca bude rusena tri puta a uz veliku molbu Bogu da je ne porusi i cetvrti put. Previse je to da bi covek sebi uspeo da objasni o cemu se radi. Tragedija koju toliko dugo trpimo zaista prevazilazi sva nasa racionalna shvatanja sveta i civilizacije i pocinje da biva nesto kao kosmicka misterija. Medjutim, posto ne volim mistifikacije, zeleo bih sve to sebi nekako da racionalizujem. Jer, osecanjima znam da necu nista resiti. Opet, ovo malo razuma sto jos imam nista mi ne pomaze. Sta biste rekli, da li ste u vasoj drami "Sveti Georgije ubiva azdahu" bili najblizi tom odgovoru?

- Apsolutno. To jeste komad koji se vise od svih drugih koje sam napisao tice srpskog stradanja. On je, uz to, i komad s najmanje artizma, gotovo dokumentarna drama. Prepisao sam ga iz secanja svog dede koji mi je tu pricu ispricao kao istinitu pricu, ne samo njegovu nego i svih predaka koje pamti. Bilo mi je uzasno pre nekoliko dana - dok sam posle duzeg vremena gledao opet taj komad ali sad na maloj sceni Ateljea 212 - da razaznam pojedine delove, pa i citave recenice u toj drami, kao da su pisani juce. A ja sam taj komad napisao pre dvadeset godina pri cemu se njegova prica desava pre osamdeset. I to je ono zastrasujuce, kada iznova shvatite da se nista u sustini nije promenilo i da se ista prica, samo s novim imenima, ovde neprestano vrti. Ponekad pomislim da sam ceo zivot proveo u ratu. Recite, koje su te recenice, delovi te drame toliko aktuelni i danas?

- General fon Pocorek je takodje imao plan da rat kratko traje i rekao da ce doruckovati na Drini a vecerati u Nisu posto je tamo bila vrhovna komanda. Tome sam ja, pisuci dramu, samo dodao: E, onda cemo mu spremiti rucak na Ceru, samo sto ce biti malo zagoreo. To se zaista i dogodilo na Ceru nedelju dana kasnije. Naravno, posle toga Austrougarskoj dolazi u pomoc Nemacka i desava se ona prva u nizu velikih tragedija srpskog naroda koje mi jos, nazalost, nismo dovoljno svesni. Govorite, pretpostavljam, o velikim ljudskim gubicima?

- Da, milion ljudi je tada stradalo, izginula je mladost Srbije a brakovi su u to vreme, ne zaboravimo, imali po petoro, sestoro dece. Prostom racunicom mozete da zamislite da bi nas bez te tragedije danas bilo sigurno tri puta vise. To je jedna stvar, ali bitna.

Ako, medjutim, i dalje govorimo o komadu "Sveti Georgije ubiva azdahu", onda moram da izdvojim pitanje ko su bili politicari koji su vodili Srbiju u dvadesetom veku. Da budem direktniji, vlada je tada vrlo dobro znala kako Apis sprema atentat u Sarajevu i mnogi ljudi su bili protiv toga, tim pre sto je taj isti Apis ubio Aleksandra i Dragu. To ubistvo je, ne kao politicki cin vec kao nacin na koji je izvedeno, donelo Srbiji na, sto bi se danas reklo, propagandnom planu, strasnu osudu. U stvari, svet je bio zgrozen nad cinjenicom da su ti ljudi ubijeni tako kako su ubijeni, ona je bila cak iskasapljena sabljama tako da su je nasli ispred dvora u trideset delova, i moralo je da prodje mnogo godina da bi se to zaboravilo. Stevan Sremac je o tome pisao i opominjao sta to znaci za svet i sta ce to Srbiji doneti kao podatak u licnoj karti. Pricu o srpskom stradanju u Drugom svetskom ratu vi ste, medjutim, duhovito i originalno opisali u scenariju filma "Ko to tamo peva".

- Da, ideju sam nasao u jednom novinskom tekstu. Citao sam u "Politici" podatke o tome koje su zrtve bile i sta je unisteno 6. aprila 1941. godine. Bile su nabrajane zgrade, skole, bolnice, sve do jedne male, gotovo degresije, u tom clanku, koja je otprilike glasila ovako: na Autokomandi pogodjen je autobus i svi putnici su poginuli. Zastao sam posto mi se bas ta recenica cinila strasnijom od svega drugog. Upitao sam se koji su ti nesrecnici seli u nekakav provincijski autobus i celu noc putovali ne bi li prvi put, vecina njih, videli prestonicu. Krenuli su raznoraznim poslovima da bi im se zivot ukrstio jednom bombom na ulasku u Beograd. Posto gotovo svi napamet znamo film "Ko to tamo peva", prosto je neverovatno koliko su mnoge njegove scene istovetne danasnjem srpskom pejsazu.

- U ovom ratu mnogo ljudi je stradalo po autobusima, vozovima, zaista ima prizora kao preslikanih iz tog filma. Ima puno puteva, bas kao u filmu, koji vise ne vaze, vojska skrece autobuse, bas kao u filmu, na sporedne staze, nailazi se na mostove kojih nema ili koji ne mogu da se predju, ide se zaobilazno, putovanje koje bi trebalo da traje dva sata traje dvadeset i cetiri, pri cemu se uvek strepi da onaj gore ne ispusti bombu ili da ne padne neki projektil.

Ovih dana sam procitao izjavu, zapravo vapaj, Vuka Bojovica da je beogradski Zooloski vrt na ivici postojanja. Nestaje hrane, meso se kvari zbog cestih prekida struje, recju preti opasnost da zivotinje nestanu. U filmu "Ko to tamo peva" postoji onaj klinac, Misko, malo je retardiran ali je zato sjajan sofer i sve sto njega interesuje jeste da stigne u Beograd i ode u zooloski vrt posto voli da gleda zivotinje. Njega ce usput mobilisati a otac ce nastaviti voznju. Sve do Beograda u plamenu 6. aprila kada su stvarno, pod bombardovanjem, izginule mnoge zivotinje i nastala strasna panika jer su se divlje zveri razbezale po Dorcolu. To je, u pocetnoj zamisli, trebalo da bude i kraj filma: izadju ona dva muzikanta i pevaju o tome kako samo snevaju uzas a okolo njih dvadesetak zivotinja. Medjutim, u trenutku dok smo pripremali zavrsnu scenu, umro je Josip Broz i cirkus s dresiranim zivotinjama iz Italije nije mogao da udje u Jugoslaviju posto tada ni ptica ovde nije mogla da preleti. Meni i danas, kada gledam taj film, veoma nedostaje ta finalna scena. Zato "Podzemlje", za koje ste takodje pisali scenario, upravo pocinje scenom divljih zivotinja koje su se razbezale iz zooloskog vrta?

- Da vam kazem: sve sto sam do sada pisao, bez obzira da li je prvo, drugo ili deseto, meni lici na jedno veliko platno. Platno s mnogo krvi jednog gotovo kontinuiranog rata, svakako platno na kojem je mnogo nasih teskih nesporazuma i privatnih nesreca. Formalno gledajuci, nazivi mojih pojedinih tekstova su tako, u stvari, samo delovi te iste velike slike kojoj bi, da se cela prikaze, trebalo dva dana.

Prica o "Podzemlju" najpre je licila na metaforu, mnogi su joj cak zamerali previse stilizacije, govorili da je prakticno nemoguca. Danas, medjutim, ona pocinje da lici na dokumentarni film i nije cudno da se "Podzemlje" u svetu ponovo prikazuje a strani novinari koji ovde dodju da bih im nesto rekao o aktuelnoj tragediji, najpre me pitaju upravo za taj film. Jer, nazalost, mi smo sada zaista svi kao narod u jednom podrumu i ne znamo sta negde neko gore, u nekoj kuci, u nekom kabinetu, u nekom monstruoznom planu, odlucuje o nasoj sudbini, kao sto pojma nemamo ni da li je ta sudbina deo nekog veceg paketa ili je zaista samo o nama rec. Ima tu stotinak pitanja, a kakvi smo vec mi, i stotinak odgovora. Sta vi kazete?

- Koliko vidim, taj scenario je pisan gvozdenom rukom, onom bez trunke emocije i on nije pitanje dana i meseca vec verovatno decenija a mozda i celog sledeceg veka. Ispisan je nemilosrdno kao sto je u svoje vreme Staljin crtao prugu. Kad bi mu rekli da pruga izgleda malo krivudavo, on je uzimao lenjir i povlacio pravu liniju presecajuci tako neku reku sa cetiri, pet mostova. Samo da pruga bude prava. Meni sve ovo sto se danas dogadja lici na taj Staljinov put. Vas poslednji komad "Kontejner s pet zvezdica" nije naisao na pretpostavljeni uspeh, naprotiv. U cemu je, po vasem misljenju, problem s tim tekstom?

- Postoji jedna mala a apsurdna pricica vezana za vecinu mojih tekstova: kad su se pojavljivali, nailazili su na nerazumevanje. Za "Maratonce..." sam dobio dve i po pozitivne kritike a za "Radovana Treceg" nijednu da bi me danas mnogi od tih kriticara, nekih vec nema, pitali a zasto se ja ne vratim na te svoje stare drame, na te price, taj stil i tome slicno. "Kontejner s pet zvezdica" je kod publike sjajno prosao, igrali smo ga dva puta dnevno dok smo ga igrali. Mislim da je to jedna od mojih boljih drama. To je, u stvari, portret, kamerni komad, koji kod kritike nije prosao iz jednostavnog razloga sto ga je trebalo prepricati. Trebalo je, znaci, reci o cemu se tu radi. A, inace, o kritici i kriticarima ne brinem brigu vec mnogo godina jer mi ne mogu ni pomoci ni odmoci. Nije, medjutim, uvrscen ni u predstojece Sterijino pozorje?

- Verovatno iz istog razloga. Ni "Radovan Treci" nije svojevremeno bio uvrscen u program Sterijinog pozorja, onda kada je selektor bio Zorz Paro, i to bas u sezoni kada je izbor podrazumevao iskljucivo savremenu komediju. Mnogo godina kasnije Paro je u Zagrebu rezirao "Radovana Treceg" i izgovorio hvalospeve tom komadu. To su sve, dakle, stvari na koje sam vec navikao i koje me uopste ne cude. Da su me cudile, odavno bih odustao od pisanja. Kako vam se, ipak, cini ideja o odrzavanju Sterijinog pozorja u ovom vremenu?

- Posto privatno imam osecanje da smo svi mi zajedno u jednoj kuci u kojoj se desila velika porodicna nesreca, neukusno mi je da se bilo sta radi dok se ovoliko strada i ovoliko gine. To je moje licno ubedjenje. I nije to nikakvo odustajanje od zivota. To je, naprotiv, samo postovanje tih stradalnika i ove nase strasne nesrece. Ko to ne razume, samo izaziva nove zrtve i nova stradanja. Prema tome, planiranje Sterijinog pozorja je, u stvari, samo pokusaj virtuelizacije zivota. Sve i da sam pozvan, ja bih se, verujte, plasio soka da vidim Novi Sad. Gledao sam u zivotu bliske ljude u njihovim poslednjim satima i to je nekako moglo da se racionalizuje posto nas zivot traje koliko vam je negde zapisano i sudjeno ili koliko vam se zivi. Kome se bas jako zivi, on produzi sebi zivot za desetak godina. Ali, oni sruseni mostovi Novog Sada, mostovi na kojima su mnoga deca prohodala ili se dvoje prvi put susrelo da bi uspostavili korene za narednih sto godina a da su ih oni sumanuti umovi porusili za samo nekoliko dana, to nikako ne mogu da razumem i ta me cinjenica jednostavno plasi.Znate, ja sam zavrsio gimnaziju u Novom Sadu a moja supruga je rodjena i odrasla u Novom Sadu. One noci kad je tamo srusen i poslednji most, ona se razbolela. Bojim se sveta u kome zivim. Ne bojim se cak ni ovog rata vec ove planete, gde je sada i kuda ide. Mozda u treci svetski rat?

- Od toga, pre svega, strepim. Zaista je ovo sto se desava moguci pocetak treceg svetskog rata. Vidite, u pisanoj istoriji covecanstva ne postoji da je jedna sila krenula a da nije bila zaustavljena od druge, vece sile. NATO, koji se odmetnuo od Ujedinjenih nacija i postao sebi dovoljan kao kompletna politicka i vojna struktura, mogao bi, ipak, da naidje na svom putu na nekoliko velikih naroda, govorim o Rusiji, Kini i Indiji. To su mnogoljudniji narodi od onih koji cine NATO a devedeset odsto tih ljudi naprosto je gladno. Nekako, medjutim, ipak imaju informaciju o tome da ljudi u zemljama koje bi ih eventualno napale jedu tri puta dnevno, pa i uzinaju. Bojim se da ce, dakle, ta oholost, bahatost, ta sitost i glupost dovedena do perverzije jednom ipak nekoga izazvati. Lebed je lepo rekao: Rusija jeste siromasna, jeste gladna, ali ima nesto sto se zove dostojanstvo. Ne zaboravimo, pri tom, da su se u ovom veku svi veliki osvajaci zakucali upravo na vratima Rusije, na vratima Moskve. Jedino sto danas ovo vise nije klasicno oruzje pa bi treci svetski rat bio i poslednji rat na planeti. Preziveli bi verovatno neki ljudi po sumama Amazonije i na nekim ostrvima a onda bi, za dve ili tri hiljade godina, kad arheolozi camcem opet doplove negde, iz iskopina vadili flase koka-kole umesto grckih amfora. Uostalom, vec danas je Jadran pun bombi, vec danas je Sredozemlje opasno ugrozeno. Kako razumete cinjenicu da se toliko strahota vrti upravo oko Kosova? Ne popustaju oni, ne popustamo mi...

- Bez ikakve patetike, meni je Kosovo kao ona moja rodna kuca u Macvi. Mislim, bez Kosova mi ne bismo imali nikog daljeg od roditelja. To bi bilo najstarije sto imamo. Dve i po hiljade zivih crkava i manastira se nalaze na Kosovu i Metohiji, sva duhovnost srpskog naroda je tamo. Ali, znate, prica o Kosovu bi danas bila mnogo drugacija da je tim crkvama i manastirima vracena imovina. Ona bi, cisto pravno gledajuci, bila drugacija. Jer, oni tamo koji vladaju i salju bombe, oni uopste ne znaju sta u pravu znace reci kao sto su dusa, ptica, bozur, kos, cast, ponos, u pravu postoji samo katastarski zapis. Da ne govorimo dalje o tome koliko je bilo manipulacija brojem Srba i Albanaca na Kosovu. Ima mnogo, mnogo gresaka i sa nase strane, koje je sada kasno ispravljati.

Sto se tice Zapada i Kosova, to je vec nesto sto samo mozemo da pretpostavimo. Sigurno da se ne radi o izbeglicama, to je jasno. Koje se tu igre vode, to, verujem, ni sve zemlje agresori tacno ne znaju. Mozda celu pricu zna tek nekoliko ljudi na svetu. No, bez obzira na to, svaki rat je borba za zlato. I zlato u bukvalnom smislu i zlato u energetskom smislu. Secam se da je pre godinu dana Medlin Olbrajt rekla, onako uzgred, kako nije u redu da jedan veliki i bogati Sibir pripada samo jednoj drzavi. Mogucno da je tada samo testirala Ruse, a mozda je pre vremena taj plan izgovorila glasno. Kako, ipak, vidite nasu blisku buducnost posto i ovo bombardovanje jednom mora stati?

- Ubedjen sam da ce Kosovo ostati u okviru Srbije, to jest da ce se naci neka diplomatska solucija ili, da tako kazem, nekakav ljudski kompromis ma kako se, pri tom, zvale trupe koje ce dole cuvati mir. Evropski drzavnici ce shvatiti, neki vec shvataju, da je Kosovo koliko srpski toliko i njihov problem. Evropski problem. Jer, stvaranje velike Albanije ne bi znacilo samo odvajanje Kosova od Srbije nego i nestanak pola Makedonije i dela Crne Gore s pretenzijom cak i na deo Grcke. To znaci da bismo imali cistu islamsku drzavu usred Evrope koja bi znacila ne samo debalans Balkana vec i mnogo sire. Za sada je, medjutim, najratoborniji Toni Bler a on je covek Evrope. Kako poverovati da ce on ikada ista razumeti o problemu Kosova?

- Taj covek ne prica, on vristi i preti i ima napade dok govori, on je slucaj za medicinu. Bojim se, ipak, da Bler odlicno razume o cemu se ovde radi posto je vec jednom njegov deda s tompusom odlucio da do svega ovoga dodje. Rec je o gospodinu Cercilu koji je po srpski narod nacinio tri katastrofalne greske. Prvo je organizovao da 27. marta Nemacka napadne Srbiju, zatim je poslao sina kod Tita 1943. da podrzi komuniste, a onda je na Malti Srbiju gurnuo iza gvozdene zavese. Sve to Bler zna, samo sto je on jedan od sluzbenika americke administracije i bice potreban toliko da dobro obavi posao. Kad govorim, dakle, o evropskim drzavnicima u koje jos imamo delimicno poverenja, sigurno je da na njega ne mislim. Povodom cele ove strahote reditelj Jagos Markovic kaze: Svega imam, samo reci nemam. Pri ovolikoj nesreci moze li pisac jednostavno da sedne za sto, pred beli papir?

- Pisanje je za mene, u principu, bez obzira koliko tezak posao, uvek bilo i vrsta radosti. Kako sada imam osecaj da sam u kuci koja gori, o radosti nema ni pomena, cak ne znam da li u nasem jeziku postoje reci za vrstu soka u kojem zivimo. Kad me neko upita, a zovu me prijatelji iz inostranstva, kako mi je, nikako ne mogu da pronadjem tu jednu preciznu rec kojom bih odgovorio. Ne mogu jer je nemam. Prema tome, trenutno nisam u stanju da napisem nista osim potpisa ispod nekog papira na sta sam obavezan kao upravnik Zvezdara teatra. S druge strane, sve ovo sto se zbiva duboko se uvlaci u srce, u razum, u dusu i ja cu jednoga dana morati, i to upravo pisanjem, toga da se oslobodim. Ne znam kad i ne znam kroz koju pricu, ali ako to ne ucinim, pojesce me... Zivite na Dedinju koje je jednom bilo precizno gadjano do spavace sobe sefa drzave. Kako, dakle, izdrzavate ove crne beogradske noci?

- Ne, ja ne zivim na Dedinju vec na severnom delu Topciderskog brda. Moglo bi se reci da sam na prvoj liniji vazdusnog koridora. Svi napadi koji dolaze sa avalske strane bukvalno idu iznad moje kuce tako da sam vise projektila gledao s terase, leteli su pedesetak metara iznad krova. Neke sam cak gledao dok su se u letu zaustavljali i, verovatno, odabirali cilj a onda bi se samo survavali. Kako je tad, najbolje ce se shvatiti ako se uporedi s proletanjem mlaznog aviona iznad glave. Udar je takav da uzdrma sve stvari u kuci i imate osecaj da je zemljotres. Hvale se da su bacali bombe od dve i po tone a da bi bombe od cetiri tone, ukoliko ih bace a razmisljaju o tome, imale efekat zemljotresa od sedam i po stepeni Merkalijeve skale. I to je ta katastrofa, to je taj monstruozni eksperiment nad jednim narodom, da se isproba sve najjace i najvece, i novo i staro, to su ti mozgovi za koje uopste nisam siguran da su ljudski.

Kad, znaci, ta crna noc padne i krenu ti nenormalni ljudi u svojim nevidljivim letelicama, mi upalimo kandilo i molimo se da ta noc prodje, ne samo za nasu kucu nego i za celu zemlju, sa sto manje stradanja. Postalo je mozda malo kasno, ali nikada nije prekasno, da se svi u ovoj zemlji setimo Boga.

Jasmina Lekic