2526, maj 27 1999

HRONICNI BOLESNICI

KRHKA REZERVA SNAGE

Ucestali nestanci struje i vode bubreznim bolesnicima ugrozavaju najvazniji zivotni oslonac - dijalizator. Dok je kod mladjih dijabeticara ugrozena efikasnost insulinske terapije, kreveti na kardioloskim odeljenjima popunjavaju sve vise mladji ljudi

Ratna svakodnevica sve nas smara kao teska bolest a onima koji vec imaju dozivotna oboljenja, zasigurno je dodatni teret na plecima. Kompleksnu sliku poremecene stvarnosti cine i hronicni bolesnici koji se redje odlucuju za lekarsku pomoc odlazuci neophodne, redovne kontrole za neko bolje vreme. Lekari s pravom vide u ovom gest ljudske solidarnosti dok psihijatri daju moguce objasnjenje kako krizne situacije, i kod ljudi losijeg zdravlja, "stavljaju u pogon" rezervne snage. Neizvesnost i svakojaki pritisci se nastavljaju a, dok kontinuitet odrzavaju gnev i stalna briga, treba se pitati kako se bore oni koji su u neku ruku vec "okrnjeni".

Nakon potpunog otkazivanja jednog vitalnog organa (bubrega), zivot ovih bolesnika nastavlja se uz pomoc dijalize. Aktivno ucesce u lecenju uzimaju sami pacijenti, njihove porodice i medicinsko osoblje ali je na prvom mestu masina koja zavisi od vode i struje.

Sudbinska vezanost za struju

"Mislim da je neposredni strah od bombi nekako na drugom mestu, ako uopste postoji. Od samog pocetka rata, sirene za vazdusnu opasnost nemaju isto znacenje za medicinske radnike kao sto imaju za ostale ljude. Proces dijalize se mora odvijati u regularnim intervalima i terminima bez obzira na vazdusnu opasnost" istice doc.dr Nada Dimkovic, nacelnik Centra za dijalizu "KBC Zvezdara". Za vreme dosadasnjih incidenata sa strujom i vodom doslo je do priliva pacijenata koji se dijaliziraju u kucnim uslovima (oko 40). Jedino im se moze pruziti pomoc u bolnici gde se nalaze agregati. "Desavalo se da zakazu generatori na nekoliko minuta, koji bi trebalo da se ukljucuju automatski, i stvore dodatnu otezavajucu okolnost - bolesnicima propada veliki deo krvi koji se nalazi u vantelesnom krvotoku." Pauza izmedju dve dijalize moze da traje najvise od dva do tri dana, uz maksimalni tretman, i svako odstupanje je apsolutan zivotni rizik. Po recima dr Dimkovic, bolesnici se u slucaju nestanka struje ponasaju po tacno utvrdjenoj satnici, na osnovu spiska telefonom se obavestavaju i na vreme ukljucuju u terapiju. "Kazemo im da se samo pridrzavaju saveta jer im to daje dodatnu sigurnost. I pored toga, oni dolaze sa panikom i vidnim strahom da li ce sve funkcionisati. Svi gledamo u nebo i prva pomisao je da li se celicne ptice nalaze iznad agregata i vodovodnih cevi."

Vremenski interval vezivanja bubreznih bolesnika za aparaturu je tri do sest sati a za sada Centar za dijalizu u Gradskoj bolnici u Beogradu raspolaze kapacitetom zbrinjavanja 125 bolesnika u tri smene. Doktorka Dimkovic strepi da ce se povecati smrtnost ukoliko i ne bas mnogo dugo potraje slicna situacija, podsecajuci na tragicno iskustvo Iraka koji je imao na stotine zrtava pacijenata vezanih za dijalizu.

Strah i panika

Hronicni bubrezni bolesnici ne trpe improvizacije ni u vezi s ishranom ni redovnom medikamentoznom terapijom. Saveti i u ovoj vanrednoj situaciji su uobicajeni: paziti na unos hrane i tecnosti, cuvati se od prehlada i infekcija jer se neretko desava da se pacijenti u ovoj situaciji "opuste". Prehlade su za njih velika opasnost. Dodatni problem za one koji su na peritoneumskoj (kucnoj) dijalizi je to sto je dovoljna detonacija ili zvuk sirene za vazdusnu opasnost da koncentracija popusti i uspesan ishod terapije dovede pod znak pitanja. Neophodni uslovi zahtevaju maksimum paznje.

Posetivsi sobu na odeljenju nefrologije gde se obavlja dijaliza, docekuje nas iznenadjujuca tisina. "Imam iza sebe troje dece. Nakon terapije osetim olaksanje jer pre toga skoro da nastupi gusenje zbog opterecenja u stomaku i plucima. Desavalo mi se da za samo tri dana( u pauzama izmedju dve dijalize) dobijem na tezini i do sedam kilograma", kaze nam Tihomir Kenic, ciji je zivot vec cetiri godine vezan za aparat koji se hrani strujom i vodom. Svoj kucni dijalizator zbog nestanka struje morao je u subotu da napusti.

Doktorka primecuje u poslednje vreme i ucestale peritonitise-upalu trbusne maramice preko koje se dijaliziraju pacijenti. Pojava se tumaci padom koncentracije bolesnika usled nervoze, straha i panike, cime se citav terapijski tretman znacajno ugrozava. Zabrinjava i nestasica lekova koji se ne mogu preskakati. Medju njima je i eritropoetin ciji izostanak pospesuje anemiju i ugrozava funkciju vitalnih organa. Neki vazni medikamenti se mogu naci samo u privatnim apotekama ali slaba vajda, zbog njihove cene, za mnoge bolesnike je isto kao i da ih nema. Na eventualno refundiranje medikamenata preko zdravstveno- socijalnog osiguranja ceka se i do pola godine.

Kocka gorkog secera

U nameri da se sto efikasnije pomogne u ovoj krajnje ugrozenoj situaciji, Drustvo za borbu protiv secerne bolesti Beograda pored kontrola glikemije tokom cetiri nedelje u aprilu, sa dijabeticarima je sprovelo i anketu. Po zamisli dr Teodore Beljic, sefa Odseka za endokrinologiju KBC "Zvezdara", anketa je trebalo da ukaze u kojoj meri se kod dijabeticara briga o njihovoj bolesti menja i da li se njihove reakcije znacajnije razlikuju u odnosu na zdrave. Svojevrstan test proslo je vise od 600 pacijenata i nakon cetiri nedelje od pocetka bombardovanja 75 nije izvrsilo nijedno merenje secera u krvi dok 64 nije znalo vrednosti krvnog pritiska. Sumnje da dijabeticari ne uzivaju elementarna sredstva samokontrole potvrdilo je poredjenje za vreme agresije pomenutog procenta od 75 koji nemaju uvid o vrednosti svog secera sa procentom od 62 onih koji su u anketi zaokruzili odgovor da isto brinu o bolesti kao i pre rata. To prakticno znaci da ni u ovim okolnostima nemaju mogucnost da pravovremeno reaguju kako na visoke, tako i na nedozvoljeno niske vrednosti secera u krvi.

Anketa pokazuje da u vreme trajanja vazdusne opasnosti preovladava osecaj straha kod dijabeticara starijih od 50 godina, tuga kod onih izmedju 40 i 50 godina a ljutnja je kod kontrolne grupe(izvestan broj zdravih koji su ucestvovali u anketi poredjenja radi) i mladjih i zavisnih dijabeticara, bilo dominantno osecanje. "Razumljivo je da neko ko ima jedno hronicno stanje u ovoj situaciji prioritetno poseduje strah", kaze dr Beljic dodajuci da je u razgovoru sa njima otkrila da strah i tugu nisu osecali zbog sebe, cak niko od njih nije panicio radi eventualnog nestanka insulina ili lekova. Prisustvo straha i tuge dominiralo je zbog bespomocnosti i sudbine njihove dece, rodjaka i prijatelja, kolektivne tragedije u zemlji.

Prekaljeni borci

Mozda zvuci paradoksalno, ali kao da ih je njihova bolest, bar za sada, ucinila jacim i strpljivijim i omogucila dodatni izvor snage. Veci procenat dijabeticara (64%) u odnosu na zdrave (59%) smatra da je adaptiran na ratnu situaciju. Dobro funkcionisanje i uspevanje da odgovore obavezama, po recima dr Beljic, objasnili su vec ukorenjenom navikom da zive skromno, u ogranicenjima, da su vec postali prekaljeni borci u savladjivanju stresnih situacija. Evo jos parametara koji potvrdjuju da se bar za sada dobro snalaze u ovim vodama: od pocetka agresije u depresiju je upadalo 18% dijabeticara u odnosu na zdrave od kojih je 60% imalo ovo psiholosko stanje, 30,3% dijabeticara je imalo poremecene aktivnosti u porodici a kod zdravih 60%, dok teskoce u donosenju odluka ima 40% dijabeticara za razliku od 70% zdravih.

Vec znamo kakve nam informacije iz dana u dan paraju usi i kao da su dijabeticari na vreme shvatili da je distanciranje od medija razlog boljeg balansa izmedju preteranih reakcija, tako da sada njih 30% prati vesti isto koliko i pre rata dok 90% zdravih oseca glad za vecom kolicinom informacija.

Merenja secera koja su obavljena u ovoj akciji u odnosu na neke prethodne kontrole pokazala su losije vrednosti kod 38% dijabeticara i povecan krvni pritisak kod 28% Ipak, starije osobe imaju bolje vrednosti secera ali veci krvni pritisak. Vise razmisljaju o ishrani i lekovima sto potvrdjuje i odlican odziv akciji usmeren ka boljem tretiranju njihovog zdravlja. Za sada namaju neke vece terapijske promene. Mada su anketu vecinom prosle starije osobe, pokazalo se da 79% postuje isti rezim ishrane kao i pre, dok je kod zdravih ljudi 71% imalo pojacan ili smanjen apetit. Za razliku od starijih, od insulina zavisni dijabeticari, kod kojih dr Beljic primecuje jaci intenzitet stresa i znacajnije promene u nacinu zivota - preskacu dorucak, vise jedu i imaju ozbiljnije poremecaje u spavanju - sto se ozbiljno odrazava na efikasnost insulinske terapije. "Postavlja se pitanje da li je nas covek svestan koliko dijabet kao hronicno stanje u ovim uslovima moze da se pogorsa", oprezna je doktorka Beljic otkrivajuci bojaznost da ce se dugotrajnija stanja straha i brige nesumnjivo brze odraziti na vec poremecene funkcionalne procese kod dijabeticara cime se, nazalost, neizostavno izaziva i organska patologija. "Zbog okolnosti preti opasnost od ucestalijih ozbiljnih metabolickih komplikacija dijabetesa ciji je pratilac pridruzeni stres a nastaju u roku od tri do pet dana (akutna ketoacidoza), hipoglikemija kao i konstantno visokih vrednosti secera koje impliciraju intenzivnije komplikacije secerne bolesti -srcani udar, gangrena nogu, promene na ocnom dnu i bubrezima..."

Ovo istrazivanje zainteresovalo je Internacionalnu dijabetolosku federaciju koja ce rad objaviti u narednom broju casopisa "Diabetes Voice". Nije poznato da je do sada uradjena slicna analiza.

Ranjena srca

"Cesto osecam gusenje i nedostatak vazduha. Kako da se borim sa tim oklopom na grudima... Vise se ne oslanjam na kontrole jer su redovi kod lekara ogromni. Nitroglicerin ne mogu da nadjem vec tri meseca, molikora nema ni u drzavnim ni u privatnim apotekama a na zamene se treba navici", jada nam se sugradjanka sa anginom pektoris, Mira Bosnjak(46 godina). Povecan je broj kardioloskih kako akutnih, tako i hronicnih bolesnika. U bolnicama prijemi su ucestaliji i mahom je rec o infarktima, hipertenzivnim krizama (popustanje rada ritma srca), pogorsanju angine pektoris. "Desi mi se da me saceka prepuna koronarna jedinica kada ujutru dodjem na posao cak, i rezervni krevet popunjen. Najgore od svega sto su to mnogo mladji ljudi nego ranije." Dodatne analize ce tek reci nesto vise ali prof.dr Mihailo Zdravkovic, nacelnik Centra za kardiologiju KBC "Zvezdara", sa sigurnoscu tvrdi da je permanentni dvomesecni stres ucinio svoje. Uz konstataciju da su sada na njegovom odeljenju najprisutniji bolesnici koji nastavljaju rehabilitaciju nakon infarkta miokarda, dr Zdravkovic istice da su ovi hronicni bolesnici sada tezi i zapusteniji slucajevi nego ranije. "Pokusavamo ambulantno da ih lecimo pozivima na cesce kontrole. Infarkti i plucne embolije su sada najcesci uzrok smrti. Moramo da priznamo da sada imamo izuzetno teske bolesnike koji su ranije dolazili iz preventivnih razloga a sada se bolest razvija da to ne znaju." U tretmanu se za sada nista znacajno nije promenilo uz jedan savet dr Zdravkovica, da sedative treba izbegavati: "Pokusavamo sami da ih smirimo i nikada nisam osecao takvu zahvalnost pacijenata kao sada, jer im topla rec treba i znaci."

TANjA NIKOLIC



Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.