ALEKSINAC

Iako su se Aleksincani odavno preselili u podrume, posle drugog bombardovanja i novih zrtava, ne osecaju se vise nigde sigurno

Krv na razvalinama u Uzickoj 25 bila je jos sveza oko 8 ujutru u petak 28. maja, samo nekoliko sati posto su spasioci iz smrskanog betona izvukli tela poginulih. Komad pocepane spavacice visio je na osmudjenom i raspuklom tresnjinom drvetu bez lista i ploda. Pas prebijene noge gegao se i njuskao po pepelu. Ljudi su pristizali i razgledali rusevine.

NATO bombe pale su pola sata posle ponoci, kada su dva, od ukupno sedam projektila pogodila Novo naselje, na juznoj periferiji Aleksinca i usmrtila troje ljudi. U Uzickoj 25 stradali su Predrag Nedeljkovic (37), njegova komsinica, Dusanka Savic (48) i Branko Mitrovic (79). Desetak kuca potpuno je unisteno, a tridesetak osteceno.

"Ovo je nevidjeno, mislili smo da posle prvog masakra nece vise dirati Aleksinac, ali smo se uverili u onu narodnu izreku da se zveri uvek vracaju na mesto pokolja", kaze Petar Savic, cija je kuca ostecena u noci bombardovanja.

Veliki broj Alesincana dosao je tog jutra u Novo naselje - sto da pomognu u rasciscavanju loma, sto iz radoznalosti. Muskarci su uglavnom prepricavali sta su culi i videli na nebu prosle noci i psovali Klintona i NATO, zene su se krstile i gledale u nebo.

I u bolnickom dvoristu u Aleksincu bilo je guzve. Porodice i rodjaci cupkali su nestrpljivo ispred Hirurskog odeljenja i palili cigaretu za cigaretom. Petoro povedjenih bili su van zivotne opasnosti. Medjutim, ni bolnica u Aleksincu nije vise sigurno mesto. U noci izmedju cetvrtka i petka popucala su gotovo sva stakla, pa je vecina bolesnika otpustena kucama u kojima je koliko-toliko bezbednije.

Iako su se Aleksincani odavno preselili u podrume, medju preostale tegle lanjskog ajvara i pekmeza, posle drugog bombardovanja i novih zrtava, ne osecaju se vise nigde sigurno.

Niko ovde vise ne spava mirno. Stariji uglavnom dremaju preko dana da bi nocu osluskivali iz kog pravca dolaze avioni. Mladji Aleksincani, optimisticniji, veceri provode kod komsija ili prijatelja u podrumima.

"Uvece odemo do jednog druga koji ima veliki podrum. Pomogli smo mu da ga okreci, doneli smo kasetofon, prostrli tepih. Ponekad tu prenoci i nas petnaestak. To je u svakom slucaju bolje nego da sedimo u kuci sa roditeljima, koji su gotovo uvek nervozni i uplaseniji od nas mladjih", prica dvadesetosmogodisnji Dejan Stanojevic.

Preko dana, iako je vazdusna opasnost gotovo uvek na snazi, Aleksincani su kurazniji. Sede u kafanskim bastama i uglavnom komentarisu ono sto su prosle veceri "javili" na Radio Beogradu i Radio Slobodnoj Evropi. Zene sada cesce idu u crkvu Svetog Nikole da se mole i pale svece za svoje i zdravlje svojih porodica. Neke, upucene u tajne "onostranog", okrecu svece naopacke i namenjuju ih "onim gore dusmanima".

Izlozi na prodavnicama razbijeni jos prilikom prvog bombardovanja 5. aprila kada je poginulo 17 ljudi, uglavnom su prazni i izlepljeni najlonom ili ogradjeni zicom. Prodavci sede u polumracnim radnjama, citaju novine i cekaju da se zavrsi radno vreme i krenu kuci.

Posle drugog NATO bombardovanja i novih ljudskih zrtava strah za sopstveni zivot u Aleksincu raste sa dolaskom veceri. Ljudi su, mozda bas zbog toga bliskiji. Komsije zavadjene zbog sljive na medji ili nestale kokoske sada razmenjuju zalihe secera i ulja, a ujutru uz kafu kunu zajednickog neprijatelja.

Na zidu jedne radnje u Aleksincu pre neko jutro osvanuo je grafit: "RV i PVO ljubimo vas u oci", potpisan sa "Srpkinje".

D.Novkovic