KAFANE U RATU

Za mnoge, kafana u ratnim prilikama je svojevrsna psihoterapeutska ustanova

Poslednja linija odbrane od rata za mnoge je - kafana.

- Ako je pozoriste skloniste duha, onda je kafana skloniste duse - kaze poluglasno sredovecan gospodin s rej-ban naocarima, zavaljen u stolicu baste kafa-poslasticarnice "Kod spomenika" na beogradskom Trgu Republike i zagledan u antiratni plakat na Narodnom pozoristu. Sirena je bila oglasila pocetak vazdusne opasnosti.

"Sizela" kao da nikog nije posebno uzbudila. Niko ne napusta bastu obasjanu prolecnim suncem. Naprotiv, stize nekoliko novih gostiju koji smireno sedaju za slobodne stolove.

Ni posetioci, a ni osoblje kafane ne postuju na dva mesta vidno istaknuto obavestenje: "Postovani gosti, obavestavamo vas da u vreme vazdusne opasnosti, zbog vase i nase sigurnosti, ne pruzamo usluge, a vas molimo da mirno podjete u skloniste.

Zahvaljujemo vam se na saradnji i razumevanju. Uprava."

Precutno, ipak, svi su se razumeli. Vinjakom protiv sirene

Basta i kafana hotela "Kasina" na Terazijama, kao u najbolja vremena, popunjene su gotovo do poslednjeg mesta. Svaki sto posebna prica, ali na osnovu glasova koji se mesaju, vidi se da je mnogima tema zajednicka - rat. Za stolom u uglu baste trojica sahista, zagledanih preko puta, u pravcu hotela "Moskva".

- Boze, cesto se setim one fotografije iz Drugog svetskog rata s groznim prizorom: ispred "Moskve" vise obeseni ljudi, a ovde ispred "Kasine" neki drugi ljudi piju pivo! - s gadjenjem ce jedan od njih.

- Sad smo svi mi obeseni, samo sto to jos mnogi nece da shvate. Ne veruju da je rat dok bombe ne pocnu da padaju oko njih! - rezignirano ce drugi.

- Jes, tako je - potvrdi onaj treci.

- Konobar, dajde jos jedno!

Cuveni Bermudski trougao, izmedju "Politike", Radio-Beograda i "Borbe", i pod zvukom sirena, aviona i eksplozija, sa tri glavna punkta, iz "Grmeca", "Sumatovca" i "Pod lipom", cuva decenijama negovanu posebnu autonomiju duha.

Sirena vec drugi put u toku dana najavljuje vazdusnu opasnost. U "Grmecu" ona nema tako prodoran zvuk kao na drugim mestima u gradu, ali se ipak cuje.

- Sviraj, samo sviraj... - proprati njeno isprekidano ujanje jedan od stalnih gostiju i nastavi glasno i uz pomoc ruku da se objasnjava sa svojim drustvom.

Vidno uznemiren, stize jedan penzioner. Jos s vrata narucuje vinjak, onda jos jedan, pa jos jedan za gustiranje... Posle svakog novog gutljaja grc na licu sve manje se primecuje. Njegov tesko steceni mir poremete samo alarm na obliznjem automobilu ili prolazak nekog vozila s pokvarenim auspuhom.

- Sta opet svira... - trene se i uzme nekoliko gutljaja.

Osoblje se trudi da radi kao da nije rat. Sve uz smesak. Ali, ipak, rat se oseca, makar u dubini duse.

- Sad se malo vise pije nego sto se pilo ranije - kaze ne bas srecan zbog toga upravnik "Grmeca" Jovan Eric. - Oni koji su ranije pili po jednu, sad, posle sirene, popiju po dve-tri. Zavisi od coveka i sa kim je u drustvu. Kafanu neki dozivljavaju kao skloniste, ovde su u drustvu, ima price, smeha, sve se lakse podnosi nego kada je covek sam...

Ipak, manje je gostiju nego pre rata.

- Nema narod para - rezimira upravnik Eric.

Slicna situacija je i u bratskom "Sumatovcu", u ovim ratnim prilikama okruzenim dugackim redovima za cigarete.

Drustvo uglavnom predratno, ali pomalo proredjeno. Neki su proredili dolaske jer nemaju novca, neki su, bogami, otisli na front, srednjoskolci iz obliznje Ekonomske i Trgovacke skole su zbog rata raspusteni, sumira upravnik Milinko Drobac. Ali, zato ima pridoslica, mahom starijih, penzionera.

- Sve u svemu, manje je gostiju, narod nema para, ali to ne znaci da se manje pije - kaze upravnik "Sumatovca". - Imam utisak da ljudi na neki nacin u kafani ubijaju strah. Bas oni koji pricaju da se ne plase uzmu turu vise. Kafana dodje kao neka psihoterapeutska ustanova. Jaki zidovi i prijatno drustvo

"Sumatovac" je za svoje goste i komsije prvih dana rata bio i vise od toga.

- Kada trgovine nisu imale hleba, mi smo pojacali proizvodnju peciva. Nasim gostima davali smo hleb i pecivo da nose kucama. Snabdevali smo i komsije - ponosno ce upravnik Drobac. - Osim toga, umesto u skloniste komsije su se sklanjale ovde kod nas; jaki zidovi, prijatno drustvo...

Ima i onih koji bi ovde da se sklone od politike, od nimalo prijatne svakodnevice. To je malo teze, jer danas je sve politika.

Za jednim stolom u basti popularne "Sume" fudbalski trener, biznismen, pesnik i novinar. Namece se neizbezna prica sta je prethodne noci i u toku dana gadjano i kad bi i kako sve moglo da se zavrsi.

- Ljudi, idem da vidim da li ima neka utakmica. Ako nema, idem sam da se setam. Ne mogu o tome vise da pricam. Svuda ista prica. Cak i kad dodjem kuci zena me pita: "Jesi li cuo sta su gadjali?" - pomalo ljutito ustade fudbalski trener i ode da trazi svoj mir.

- Ipak, ljudi su navikli na sve ovo. Oduzilo se. Oguglali su na sirene. Goste kafane uvece, kad se oglasi sirena, uznemire samo panicni vozaci kad pocnu da okrecu vozila nasred puta i da se vracaju odakle su dosli - zabrinut za dusevni mir svojih gostiju kaze upravnik Drobac.

"Pod lipom" se ne zale na manjak gostiju. Naprotiv.

- Promet nam je smanjen za cetrdeset odsto - kaze upravnik ovog poznatog restorana Simeun Sunderic. - Ali, to je zato sto se manje narucuje hrana. Sad je ipak malo vise gostiju, a i vise se trosi alkohola. To je i normalno u ovim prilikama. Slusao sam od starijih da su i za vreme Drugog svetskog rata kafane bile pune.

Ipak...

- Divim se ovom narodu koliko je hrabar - nastavlja upravnik Sunderic. - Sirene, a on na ulici. Evo, pogledajte, iako se zna da su "Politiku" i Radio-Beograd oznacili kao mete, sad na ovom platou imate oko pet hiljada ljudi, sto u kafanama, sto u redu za cigarete, sto na ulici... I dobro je sto je tako. Da je panike, bilo bi nam mnogo teze. Roditelji isterali decu

Ove tri kafane oznacile su radno vreme do 19 casova, ali ga polako, na zahtev gostiju, sve vise produzuju. Zasad se ne ostaje posle 22. A onda tri tacke Bermudskog trougla spoje se u jednu, u obliznji kafic "Ala" u Kondinoj ulici.

- Radimo sat, sat i po duze od komsija, koliko ljudi da popiju jos po jedno pice. Sta cemo kad traze, ne mozemo da ih odbijemo - kaze suvlasnik kafica Slobodan Zivkovic.

"Ala" je do rata vazio za decji kafic jer su ovde na tople cokolade mahom dolazili osnovci i srednjoskolci iz nekoliko obliznjih skola. Sada su gosti njihovi roditelji ili generacija njihovih roditelja, pa i stariji od njih. I potraznja je daleko od decje.

- Stvorila se pozitivna atmosfera - objasnjava Zivkovic. - Pricaju se price izuzetno prijatne, bar za nase usi, koliko smo im oborili aviona i raketa, kako smo ih sprecili u nekim namerama... Ono sto ne moze da se procita ni u jednim novinama.

Otpoce pucnjava, ali i navijanje za PVO sa trotoara ispred kafica.

- Pomozi, Boze!

- Mala, dajde jos jedno!

Nesta svetla, poce zvizdanje i pominjanje uze i sire familije napadacima. Stala je i muzika na radiju, ali vec posle nekoliko psovki, krenu sentis pesma uzivo, pazeci da ne probude komsije iz susednih zgrada.

Ej, kafano, muko...

JOVAN JANjIC