INTERVJU: DR MARGIT SAVOVIC

Po standardima Svetske zdravstvene organizacije, pre bombardovanja trecina porodica u Jugoslaviji tretirana je kao siromasna. S obzirom na to da je tokom agresije jos pet stotina hiljada radnika ostalo bez posla, broj siromasnih ce se drasticno povecati

Komisija Savezne vlade za saradnju sa UNICEF-om i za unapredjenje polozaja zena nedavno je u saradnji sa resornim saveznim i republickim ministarstvima pripremila dokument "Deca - zrtve agresije".

Tim povodom razgovarali smo sa dr Margit Savovic koja se nalazi na celu ove Savezne komisije. Kako je doslo do projekta "Deca - zrtve agresije" i sta je, u stvari, cilj ovog programa: informisanje medjunarodnih humanitarnih organizacija ili pak, trazenje pomoci da se problem dece u Jugoslaviji kako-tako ublazi?

- Nasa namera je, pre svega, bila da izrazimo najostriji protest zbog neposrednog ugrozavanja ne samo zivota dece vec i njihove buducnosti. Zeleli smo da ukazemo koliko smo onemoguceni da ispunimo sva obecanja koja smo dali deci Jugoslavije kada smo u okviru jugoslovenskog plana akcije za decu zacrtali razvoj drustvene brige o deci za sledecih deset godina. S obzirom na to da smo ovom agresijom spreceni da deci pruzimo sve ono sto im pripada rodjenjem i Opstom konvencijom o pravima coveka i pravima deteta, ovim materijalom ukazujemo na koji nacin takozvana demokratska javnost i takozvana demokratska medjunarodna zajednica ubijaju detinjstvo citavoj jednoj populaciji. Cilj je, dakle, ne samo da trazimo pomoc, nego da trazimo obustavu agresije. U ovom vasem dokumentu navodi se podatak da pri stopi siromastva od 20 odsto, koja je bila pre bombardovanja, 30 odsto dece bilo je obuhvaceno sistemom socijalne zastite. Po vasim procenama, stopa siromastva sada iznosi 45 odsto, pri cemu ce preko 60 odsto dece zahtevati neki oblik socijalne pomoci. Kako se starati o deci kada je drzava razorena, kada je njoj potreban staratelj?

- To je kljucno pitanje. Po standardima Svetske zdravstvene organizacije, pre bombardovanja trecina porodica u Jugoslaviji tretirana je kao siromasna. Medjutim, pokazatelji koje smo izneli na osnovu naseg programa pokazali su, da nije doslo do agresije, da smo ipak mogli da krenemo putem razvoja i da smo mogli u roku od pet godina da u znacajnoj meri ublazimo postojecu situaciju. S obzirom na to da je tokom agresije jos pet stotina hiljada radnika ostalo bez posla, broj siromasnih ce se drasticno povecati. I kao sto ste rekli, to vise ne moze biti stvar jedne komisije koja brine o deci, vec to mora biti drzavni problem koji ce se resavati ozbiljnom drzavnom politikom. Mi cemo pokusati u saradnji sa UNICEF-om da damo predlog na koji nacin treba delovati kako bi bar socijalna davanja koja pripadaju deci bila obezbedjena. Medjutim, drzava je i pre bombardovanja krajnje neredovno isplacivala decije dodatke i ostale oblike socijalne pomoci. Sada je to, naravno, mnogo teze.

- Nazalost, nemam pravi odgovor na pitanje: sta sada? Pokusavamo, za sada, da isplacujemo, iako sa zakasnjenjem, socijalna davanja namenjena deci. Iz sveta dolazi, ipak, izvesna pomoc. Da li se ona ravnomerno distribuira i stanovnistvu u Crnoj Gori i albanskoj populaciji ili je namenjena iskljucivo srpskom stanovnistvu?

- Vidite, moj moto je da je bol svake majke jednak, da je patnja svakog deteta podjednako vazna. Pomoc ide svima i uvek se osecam pomalo uvredjenom kada mi se postavljaju takva pitanja. Medjutim, ne krivim nikoga jer jednostavno zivimo u uslovima kada su Srbi toliko satanizovani da se i takva pitanja cine umesnim. U mom radu, kao i u radu svih jugoslovenskih humanitarnih organizacija, odgovorno tvrdim, nema ogranicenja koja se baziraju na politickim, ideoloskim ili nacionalnim predrasudama. Razgovor o deci i njihovom zivotu neizbezno podrazumeva i problem majki. Vi se bavite time, odnosno vasa komisija se bavi i problemom zena u Jugoslaviji. Ako je nesrecna majka, nesrecno je i dete, i obrnuto.

- Naravno. Zastrasujuci je podatak koji smo mi tokom nasih istrazivanja dobili: Jugoslovenke zive devet godina krace nego njihove zapadne vrsnjakinje i to sa tendencijom pogorsavanja. To je, pored ostalog, posledica raznovrsnih stresova, nemastine, egzistencijalnih problema i mnogobrojnih frustracija u poslednjih deset godina. Naravno, tu racunam i izuzetno otezano ostvarenje zene kako u privatnom tako i u profesionalnom zivotu. Bombardovanje koje traje skoro sedamdeset dana namece jugoslovenskim zenama dodatnu frustraciju, da tako kazem, jer pored sopstvenih strahova koje Jugoslovenke imaju za sopstvenu fizicku sigurnost, tu je i strasni teret brige, odnosno zbrinjavanja porodice. One, jednostavno, moraju da obezbede egzistenciju porodice kako znaju i umeju. Deca moraju da jedu, moraju da se kupaju; uopste, deca moraju da egzistiraju na najbolji moguci nacin i uz maksimalno umanjenje njihovih strahova. To je sve palo na ledja zena, s obzirom na to da su njihovi partneri muskarci ili na poslu ili mobilisani u rezervni sastav Vojske i policije Jugoslavije.

LUKA MICETA