RUSIJA I RAT I MIR NA KOSOVU

Specijalni predstavnik ruskog predsednika Borisa Jeljcina za resenje krize oko Jugoslavije, sto je zvanicna titula Viktora Cernomirdina, "stupio je u pregovaracke vode kao saveznik Srba, a iz njih je izisao fakticki potpuno solidaran sa evropskim protivnicima Milosevica", ocenjuje moskovski nedeljnik "Itogi"

Viktor Cernomirdin (61) bivao je i ostajao zagonetka ruske politicke scene ma sta da je bio: glavni bos ruskog gasa ili ministar, predsednik vlade ili lider politickog pokreta, sa ambicijom da bude najmocnija politicka snaga, od presudnog uticaja na rezultate svih vrsta izbora. Takvim se pokazao i u svojoj najnovijoj ulozi specijalnog predstavnika ruskog predsednika Borisa Jeljcina za resenje krize oko Jugoslavije, kako (jos) glasi njegova zvanicna titula, u koju se lako i sa zadovoljstvom uzivio. Toliko mu se svidelo to posrednistvo, da je njegov stab, posto je Jeljcin u medjuvremenu smenio vladu premijera Jevgenija Primakova pustio glas da ce u novom kabinetu mesto sefa diplomatije Igora Ivanova dobiti Cernomirdin.

Tajna "zagonetke Cernomirdin" je u tome sto se svakome (od glavnog dirigenta u Kremlju i njegovih pomocnika, preko politickih partnera i oponenata, do novinara) cinilo da ju je lako odgonetnuti i svi su to i cinili, tako sto je svako dobijao njemu potreban odgovor. To ne treba shvatiti kao izvinjenje sto ce "odgonetanje" DzU-Cernomirdinijade u sta se pretvorilo Cernomirdinovo posredovanje u traganju za resenjem tzv. kosovskog konflikta, odnosno formule za obustavljanje agresije zapadnih sila i njihovih starih i novih partnera na Jugoslaviju, takodje ispoljiti iste sklonosti i slabosti. Jer, njega nikad do kraja nije mogucno "odgonetnuti", posto se Jeljcinov izabranik za tu nezahvalnu ulogu, igrajuci je na sopstveno zadovoljstvo, pokazao bolje i jasnije nego u bilo kojoj prethodnoj da je pravi "vanjka-stanjka": kako god da ga obrces, uvek ce se naci u prvobitnom polozaju: nedorecen, neuhvatljiv, nejasan.

Drzavna duma je upravo izglasala rezoluciju u kojoj trazi od predsednika Jeljcina da Cernomirdinu oduzme zvanje specijalnog posrednika, jer na pregovorima sa Zapadom "nije stitio interese nacionalne bezbednosti Rusije" (niti Jugoslavije). Lider komunista Genadij Zjuganov, glavni zagovornik inicijative da se Cernomirdin lisi novog trona, rekao je za njega da je kao specijalni Jeljcinov covek bio ne posrednik vec predatelj (izdajnik).

Sta je hteo Jeljcin?

Najvecom zagonetkom, medjutim, ostaje Jeljcinova odluka da bas Cernomirdinu poveri tako znacajnu ulogu, koja je zbog situacije u celini, a narocito zbog resenosti Vasingtona da po svaku cenu baci Jugoslaviju na kolena i iz vojne intervencije NATO izidje ne prosto kao pobednik, vec kao pobednik koji je izdejstvovao bezuslovnu kapitulaciju, zahtevala licnost vicnu ne samo diplomatskom, vec i politickom nadmetanju, koliko elasticnu, toliko upornu i cvrstu, spremnu na kompromis, ali jos spremniju da se odupre. Cernomirdin to nikada nije bio, niti je mogao biti.

Cime se ruski predsednik rukovodio kad je njegov izbor pao na Cernomirdina? Analiticari sve do danas traze odgovore na to pitanje, nudeci najrazlicitije pretpostavke: da je, jos pre nego sto ce smeniti Primakova, pripremao naslednika za ministra inostranih poslova Ivanova, da je prosto nasao posao za uvek vernog poslusnika, koji je bas u trenutku agresije na Jugoslaviju ostao bez prava na privilegije (posto je istekla godina dana od njegovog smenjivanja, nastupio je trenutak da ga skinu sa drzavne blagajne i, sto je jos vaznije, da mu oduzmu dacu, specijalni automobil sa telohraniteljima i razne druge pogodnosti koje je imao "covek broj dva" drzave).

U celom tom spektru, nema nijedne varijante da je Cernomirdin izabran zato sto moze da se nosi sa zapadnim ajkulama tipa Stroba Talbota, na primer, koji je nedeljama bio njegov glavni partner-protivnik u pregovorima o balkanskoj krizi.

A kad je u prva dva dana juna, najzad, ostvaren relativni "prodor" kako diplomate eufemisticki vole da nazivaju neki svoj uspeh Cernomirdin se treceg juna, zajedno sa finskim predsednikom Martijem Ahtisarijem, koji je uskocio u igru u ime Evropske unije, kobajagi kao protivteza Amerikancu, nasao u Beogradu, da bi jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Milosevicu urucili plan za resenje kosovskog konflikta. A kad je (sto je specificna karakteristika nase politicke scene) tog istog dana Skupstina Srbije brzopotezno prihvatila taj plan, ni domacini ni gosti nisu zeleli da stvar razvodne time sto bi priznali glavno da, bez obzira na rusko-zapadni kompromis i srpsko prihvatanje, mnogo toga ostaje nejasno, sto ce se uskoro, nepunu nedelju dana kasnije i pokazati na sastanku jugoslovenskih i NATO generala na srpsko-makedonskoj granici i na vanrednom zasedanju ministara inostranih poslova "velike osmorice" u Bonu.

Eto, to je pravi Cernomirdin.

Dvojka za posrednika

Nedorecenost tog plana i uopstene formulacije ultimativnih zahteva omogucile su potom generalima NATO-a da se u susretu sa predstavnicima jugoslovenskog Generalstaba ponasaju kao naredbodavci: nema tu nikakvih razgovora i pregovora, samo da im se izlozi do najmanje pojedinosti kako imaju da postupe da bi oslobodili Kosovo i Metohiju od prisustva svojih snaga i svih ostalih snaga i otvore vrata za tzv. medjunarodno prisustvo. Mirovni plan koji je u Beograd doneo tandem Cernomirdin-Ahtisari (izostavljanje Talbota je trebalo da ovoj dvojici obezbedi alibi kao da nikakvog americkog pritiska nije ni bilo), sazdan tokom cetiri runde pregovora u Helsinkiju, u Moskvi, ponovo u Helsinkiju i, u zavrsnici, u Bonu; fakticki se gotovo nimalo nije razlikovao od plana koji je ispostavio NATO i koji je Jugoslavija odbacila 23. marta, ali to niko od glavnih aktera javno nije bio spreman ni da spomene.

A glavno je da je kljucni ruski uslov, posebno naglasavan otkako se Cernomirdin ukljucio u igru - prekid bombardovanja, ostao nekako po strani, sto je bilo presudno za negativne ocene koje je njegovo posrednistvo dobilo kod kuce. Tako je nedeljnik "Itogi", na dan kad se u Bonu okupilo osmoro sefova diplomatije iz najrazvijenijih zemalja Zapada i Rusije, mogao da koncentrise ucinak ruskog posrednika u sledecem zakljucku: specijalni predstavnik predsednika Borisa Jeljcina za resenje krize oko Jugoslavije "stupio je u pregovaracke vode kao saveznik Srba, a iz njih je izisao fakticki potpuno solidaran sa evropskim protivnicima Milosevica"!

Sam Cernomirdin je, medjutim, kao i uvek ranije, i ovog puta veoma zadovoljan sobom i uporno tvrdi da je njime i njegovim ucinkom zadovoljan i predsednik Jeljcin. U subotu, u ekskluzivnom intervjuu agenciji Interfaks, on je izjavio da mu je Jeljcin licno cestitao na rezultatima pregovora koje je vodio s Talbotom i Ahtisarijem. I ovako je citirao Jeljcina: "Veliko ti hvala za sve sto si uradio! Ja sam zadovoljan, a ti nastavi da radis!" I jos je dodao da je svaki svoj korak cinio u skladu sa semom koju je sef ruske drzave odredio za angazovanje na resavanju krize oko Jugoslavije. "Ja nisam odstupio ni od jedne tacke", kaze Cernomirdin.

Kritike diplomata i vojnika

Kremlj tu pohvalu nije demantovao, ali je javno nije ni potvrdio. Mada je Jeljcinov pres-sekretar tih dana davao razne izjave, o ulozi Cernomirdina u pregovarackom procesu, i posebno o njegovim rezultatima, nista nije rekao, izuzev da se predsednik "stalno interesovao kako proces napreduje".

Nezadovoljstvo ucinkom Cernomirdina izbilo je unutar ruske delegacije jos u toku poslednje runde pregovora, u Bonu, kada je sef vojnog dela ekipe, nacelnik Glavne uprave Ministarstva odbrane za medjunarodnu vojnu saradnju general-pukovnik Leonid Ivasov osumnjicio Cernomirdina da "previse popusta NATO-u". Ivasov je svoj stav zadrzao i posto je sve bilo gotovo (posle usvajanja plana u Skupstini Srbije i po povratku iz Beograda, gde je pratio Cernomirdina):

"Plan mirnog resenja situacije oko Jugoslavije sadrzi niz opasnih elemenata koji predstavljaju pretnju suverenitetu Jugoslavije", tvrdi ruski general, posebno ukazujuci da "vakuum snaga na Kosovu (posle povlacenja jugoslovenskih jedinica i pre dolaska medjunarodnih 'mirotvoraca') mogu da popune odredi Oslobodilacke vojske Kosova". I upozorio da tada nista nece stajati na putu da pocne "pokolj preostalih Srba"!

Diplomatski izvori su bili uzdrzani u direktnim kritikama Cernomirdina, ali nisu imali lepe reci za njegov doprinos "prodoru". Naprotiv, ocene su se svodile na zakljucak da je, najvise zahvaljujuci njemu, "Rusija fakticki iskljucena iz daljeg procesa" i da ce jos jedino biti "iskoriscena za donosenje odgovarajuce rezolucije Saveta bezbednosti UN". Jos pre zavrsnog sastanka G-8 u Bonu, odnosno njegovog nastavka u Kelnu, u utorak, ruske diplomate su tvrdile da Moskva nece uspeti da se odupre pritisku Vasingtona da i u tu rezoluciju bude ukljucen stav o "vodecoj ulozi NATO-a u resavanju jugoslovenske krize". To sto ce eventualno formulacija biti nesto blaza - na primer, da "u mirovnoj operaciji ucestvuje NATO, u saradnji sa drugim zemljama".

U sustini, to nista nece izmeniti i Rusiji ce preostati da bira da ostane izvan poduhvata ili da se pridruzi, s tim sto ce se, radi ocuvanja njenog dostojanstva, napraviti izuzetak od jedinstvene komande. Da se izbegne ponizenje koje bi znacilo potcinjavanje ruskog kontingenta stabu alijanse, verovatno ce biti primenjen recept kao u Bosni. Komanda ce biti jedna za sve, s tim sto ce komandant ruskog kontingenta biti zamenik glavnokomandujuceg NATO-a. Naredbe NATO-a vazice za Ruse samo onda kad ih izgovori ili potpise ruski general.

Da li je iko kriv

Cernomirdin se sve to vreme drzao prilicno kontroverzno, kao i Rusija sama uostalom. On je 27. maja, u "Vasington postu" objavio poziciju koja je sublimisala sve pretnje zvanicne Moskve Zapadu, ukljucujuci poslednju da ce "izici iz pregovarackog procesa". U njegovoj vrziji to je zvucalo jos tvrdje: "Ukoliko vazdusni udari NATO-a na Jugoslaviju ne budu obustavljeni u najskorije vreme, ja cu preporuciti predsedniku Ruske Federacije da prekine rusko ucesce u pregovarackom procesu, da obustavi sve oblike vojno-tehnoloske saradnje sa SAD i Zapadnom Evropom, da odgodi ratifikaciju sporazuma START-2 i da upotrebi ruski veto prilikom razmatranja u Ujedinjenim nacijama rezolucije o Jugoslaviji!"

A vec sutradan, 28. maja, u Beogradu, Cernomirdin je ubedjivao predsednika Milosevica da prihvati principe ministara zemalja G-8, iako u njima povlacenje jugoslovenskih vojnih i policijskih snaga nije bilo uslovljeno prekidom bombardovanja! Povrh svega, Jugoslavija je bila bombardovana svaki put kad je on bio u njenoj prestonici.

Pitanje koji je od ta dva Cernomirdina pravi, izlisno je postavljati, jer je on i jedan i drugi, kako kad zatreba, u skladu sa situacijom. Pravo je pitanje da li se on menja sam od sebe, ili prema nekim signalima (iz Kremlja)? Odgovor se nalazi u evoluciji pozicija na pregovorima tokom tri nedelje sa Talbotom i Ahtisarijem, tokom kojih je evoluirao i ruski posrednik. I njemu je, kao i Moskvi, moralo postati jasno da Rusija ne moze da ostane pri pocetnom stavu, jos manje da ostvari pretnju o "izlasku iz pregovora", jer je njen drzavni vrh bio svestan da moze i da se ne vrati.

Retorika kojoj se pribegavalo i kojom se Kremlj izdasno sluzio sve vreme krize (mada duboko svestan da Jugoslaviji nicim konkretnim ne moze da pomogne, izuzev u tom pregovarackom procesu), vise nije davala nikakvog ploda. Ma koliko zatvarali oci, to su videli i u Moskvi.

Nevolja je potom morala da dobije konkretan, realan izraz. Ako je jedanput vec pristala na ustupak Zapadu da (neobjavljeno) odustane od uslova da NATO prekine vazdusne udare, da bi jugoslovenske snage kompletno napustile Kosovo Rusija je morala znati da ce time fakticki priznati da joj jedino preostaje da i u svim ostalim stvarima ide na kompromis. Konkretno, morala je da odustane od svoje ideje da se Kosovo podeli na NATO-sektor i rusku zonu, koja bi bila iskljucivo pod komandom Generalstaba u Moskvi.

Uteha i za ruske politicare, i za nas, moze biti samo u tome da to, ipak, omogucava kraj ubijanja, kao i kraj samoubistva.

BRANKO STOSIC