INTERVJU: SVETISLAV JOVANOV, DRAMATURG

Pozorista su vec i tokom bombardovanja izrazila zelju da igraju na Sterijinom pozorju. Publika hoce da Pozorja bude. Selektor se svesrdno pridruzio tome. I eto zivog dokaza da je nas teatar samosvojna pojava i da ga ljudi dozivljavaju kao nesto neophodno i nasusno

Svetislav Jovanov rodjen je 1953. u Jasku na Fruskoj gori, gimnaziju je zavrsio u Rumi, diplomirao dramaturgiju na FDU 1975. Radio je kao dramaturg i urednik dramskog programa na Televiziji Novi Sad, gde i sada, kao autor, potpisuje emisije iz kulture. Pise pozorisne kritike, eseje i tekstove iz teorije zanrova. Objavio je knjige: "Rajski trovaci", "Piknik na Golgoti", "Hudinijeva ulaznica", "Jeretik u oltaru", "Cas lobotomije", "Recnik postmoderne". Sastavio je i dve antologije kriminalisticke price. U stampi je knjiga "Obmanuti eros - zensko pitanje u srpskoj drami"... Posle kraceg odlaganja, Sterijino pozorje upravo pocinje. Koliko ste strepeli da ce uopste biti odrzano?

- Pod bombama, u mraku, u sred strepnji i neizvesnosti, tokom dnevnih konfuzija ili nocnih histerija, susretao sam se s pitanjem: hoce li biti Pozorja? Ovo pitanje su mi upucivali stariji i mladji, strucnjaci, djaci, sami akteri predstava, oni koje znam kao verne gledaoce i oni koje sam smatrao nezainteresovanima. I tako saznao nesto barem meni dragoceno: u ovoj izranjavljenoj i izmrcvarenoj zemlji ipak postoje ljudi gradjani, koji su spremni da se radije odreknu novca, odece, pa i obeda, nego jedne od bitnih tekovina civilizacije i kulture - a Pozorje i pre svega pozoriste spadaju, konacno se tako i pokazalo, u takvu tekovinu. Svi oni koji su tokom protekla dva meseca postavljali pomenuto pitanje, naglas ili u sebi, svi oni su, ponajpre, zasluzni za ovo - dolazece - Pozorje. Stoga su i 44. pozorijanske igre prevashodno pokusaj da se doprinese ocuvanju mentalnog zdravlja i duhovnom prociscenju nacije. Da li je sad trenutak da kazete sta je bio vas osnovni kriterijum pri izboru predstava?

- Drago mi je da ste upotrebili rec "kriterijum" a ne "koncept" - tu najcescu festivalsku i selekcijsku "zvaku". U ovakvom poslu, posedovati apriorni koncept i onda ga nametati jednom zivom organizmu, jednom otvorenom procesu kao sto je pozorisni zivot, makar i u jednoj sezoni, predstavlja apsurdan i krajnje neinteligentan postupak; sledeci ga, nalazimo iskljucivo ono sto smo trazili. Naknadno smisljen koncept, pak, najcesce je alibi za dokazivanje lazne kreativnosti. Medjutim, za svakog kriticara, pa i za selektora, neophodno je steci uvid u dominantne tokove - dakle spoznati cemu u odredjenom periodu teze najvitalnije snage jedne pozorisne sredine, pisci i glumci, reditelji i scenografi, u svojim najkompletnijim ostvarenjima. Drukcije, tradicionalno receno, osetiti "duh vremena", pozorisni Zeitgeist. Ako je covek u tom nastojanju otvoren za dijalog i dosledan, njegov licni estetski kriterijum postepeno dobija podlogu argumenata. S obzirom na ovakve parametre, moj ovogodisnji izbor nije podrazumevao mnogo temeljnih dilema. Trenutno vodeci reditelji mladje-srednje generacije u svojim uprizorenjima klasika ili modernih tekstova preduzimaju ono sto bih nazvao "medjuzanrovskim igrama", ostvarujuci originalnu tragikomicnu distancu prema Istoriji ali i prema umetnosti, kroz kombinovane ili kumulirane mehanizme crnog humora, persiflaze, satire, farse, apsurda ili groteske.

Ono sto prepoznajem kao novu vrednost, tacnije novu dominantnu dimenziju koja karakterise najbolje predstave protekle sezone jeste uocljivo pomeranje tragikomicke forme u smeru tragicke zapitanosti u odnosu na Istoriju, i to kroz uverljivu kriticko-iluzionisticku igru. Takva dimenzija se uoblicava ili pojacavanjem paradoksa pozorisne iluzije do granice rasprskavanja "u stvarnost", kao sto su tekstovi Zeljka Hubaca, Nebojse Romcevica, ili samosvesnim prekrajanjem zanrovskih granica i obrtanjem zanrovskih predznaka, kao sto su rezije Jagosa Markovica, Gorcina Stojanovica, Ljuboslava Majere. Na osnovnim elementima tako formiranog uvida u "duh vremena" zasnovan je i kriterijum mog izbora za ovo Pozorje. Ovo je prilika da nam o svakoj izabranoj predstavi kazete glavne razloge - zasto bas nju?

- "Zenidba kralja Vukasina", dosad najbolji tekst Igora Bojovica u postavci Milana Karadzica, koristi poznatu epsku podlogu da bi nam predocio bajkovitu romansu o ukletima, zavedenima i prividno slobodnima, ali ispod tog bajkovitog sjaja pulsira energija savremene Istorije. Isto tako, Karadzic nas prevodi na tragicki teren sekspirovskom putanjom, i, jos vaznije, putanjom najosnovnijeg tragicarskog sloja, dakle melodrame. Drama Zeljka Hubaca "Otmica i voznesenje Julijane K", igra s pozorisnom iluzijom, manje je neposredna, ali zato tehnicki slozenija. Rec je o ubedljivoj paraboli koja nam pruza napuklo "ogledalo doba" kroz tri alegorijska sloja: varijantu Simoviceve dileme o smrtonosnoj krhkosti umetnosti, parafrazu i parodiju Sekspirovih slavnih ljubavnika, kao i suocavanje mitske snage teatra i destrukcija Istorije - ovaj poslednji sloj reditelj Majera prefinjeno podastire kao sintezu prethodna dva. "Karolina Nojber" Nebojse Romcevica, pak, podjednako vodeci racuna o tragikomickim paradoksima i iluzijama "s obeju strana rampe", poetski ali i nemilosrdno progovara kroz pricu o sudbini nemacke glumice iz XVIII veka, o nasilju i prosvecenosti, o toleranciji i dogmatizmu. Sa svoje strane, reditelj komada Nikita Milivojevic preduzima kljucni kriticko-ironicni iskorak, ukazujuci na zablude zrtvovanja - ali i znacaj iskupljenja - na koje nas nagone aveti istorije, ali i himere i iskljucivosti stvaralastva. Rediteljska varijacija Ljuboslava Majere na predlosku Sterijine "Zle zene" - jednog prilicno anahronog i "poucitelnog" komada - donosi iscitavanje sterijinskih "naravi" koje je ravno Mijacevim epohalnim uvidima: jedna laka vodviljska zavera ovde se preobrazava u grotesku pomerenih identiteta, a potom u slojevit, uznemirujuci, vizuelno raskosan i prustovski intoniran scenski esej o tragici neostvarenih snova. Gorcin Stojanovic tumaci Sterijino remek-delo "Rodoljupci" posredstvom drukcije metode u kojoj se cerebralno i culno efektno prozimaju. Njegova zanrovska "lepeza" - od persiflaze i lakrdije, do satire i groteske - promisljeno ali i nadasve atraktivno suocava nas s tamnom stranom nasih mentalitetskih "konstanti" i istorijskih "promenljivih": ksenofobijom i najprizemnijom pohlepom, ideoloski utemeljenom etikom, socijalnom samodestrukcijom i kolektivnom paranojom. Najzad, predstava "Sumnjivo lice" u reziji Jagosa Markovica otiskuje se hrabro i suvereno u, rekao bih, unutrasnje zanrovsko preoznacavanje i preobrazavanje Nusiceve najubojitije i scenski najdinamicnije komedije. Markovic ne samo sto radnju ubrzava i usloznjava u tempu vrtoglave zanrovske "slagalice", vec i dimenzije nusicevskih likova prosiruje do mracne velicanstvenosti "granginjola" i apsurdne ibijevske komicnosti; na taj nacin se satira, apsurd i tragikomicni paradoks sjedinjuju u komicki ritual koji poseduje snagu tragicke dileme, a Nusicev smeh postaje aktuelni "smeh na rusevinama". Koliko je bilo mogucno putovati zemljom i ocenjivati pozorisnu ponudu, drugim recima da li je zbog rata ponesto ostalo nedostizno, nevidjeno, uskraceno?

- Moram najpre ukazati na jednu iskljucivo pozorisnu cinjenicu oko koje gotovo da postoji konsenzus, izreceni ili precutni. Ovo je bila pozorisna sezona uglavnom lisena takozvanih solidnih ostvarenja, sezona s nekoliko izvrsnih predstava i mnostvom promasaja, nedorecenosti ili cak katastrofalnih rezultata: dakle, malo ali uspesno. Vecina pozorista je u teskom, ponekad ocajnom materijalnom stanju, organizaciona i repertoarska situacija je u velikom broju slucajeva podjednako rdjava. Svaka izuzetna predstava je u takvoj situaciji podvig, a sa nadolaskom rata, svaka premijera postala je i izuzetno dostignuce. Video sam sve sto je bilo iole znacajno, a moj eventualno ulozeni napori ili teskoce su zanemarljivi u poredjenju s teskocama s kojima su se nosila nasa pozorista u protekloj sezoni. Ipak, vi ste postali selektor u najgorem trenutku?

- Znate, za mene je jedna od najumnijih izreka koje sam cuo recenica mog profesora Ratka Djurovica: "Raditi u skladu sa svojim mogucnostima - to nije nista; covek se mora truditi da radi iznad svojih mogucnosti." Mislim da smo upravo u situaciji koja nalaze takvo postupanje. Uostalom, pozorista su vec i tokom bombardovanja izrazila zelju da igraju na festivalu; publika hoce da Pozorja bude i ja sam se svesrdno pridruzio tome, posto se radi o zivom dokazu da je nas teatar samosvojna pojava i da ga ljudi dozivljavaju kao nesto neophodno i nasusno. Pred tom slikom blede sva kukumavcenja - zivot je, uopste, jedna opasna pojava. Godinama se pricalo da se nesto mora menjati u pristupu Sterijinom pozorju kao pozorisnom festivalu. Ali sad smo u vremenu kad je o tome mozda i apsurdno razgovarati?

- Pozoriste je cudan mehanizam: njegovi paradoksi su izvor njegove vitalnosti. Festivali, pa i pozorisni, malo su "tromije" pojave. Ipak, smatram da je bez obzira na sve okolnosti koje su redukovale programe Pozorja - na primer, obnavljanje Pozorja mladih - teren koji omogucava ova "situacija na dnu" potencijalno i nacelno cistiji. Pozorje ce preziveti doslednim pridrzavanjem svog osnovnog koncepta ali moze ziveti u naporima da se upravo sada i uprkos tome "sada" programi festivala obogate autenticnim iskoracima kao sto su istrazivacke, studentske ili druge alternativne, pozorisne radionice, kamerni kriticki skupovi liseni vremena jubileja i ceremonije, i tome slicno. U umetnosti, "luksuz" je poslednja stvar koje bismo se smeli lisiti. Vi ste kao vrstan teatrolog dugo pratili Sterijino pozorje da bi vam se tek sada, mozda i kao Novosadjaninu, ukazala prilika da budete selektor. Ima li u tome malo i "autonomaske" politike?

- Mislim da se ne radi o autonomastvu vec o necem daleko vaznijem: o uvazavanju autonomnosti - i to autonomnosti jedne profesije. Znate, ako treba da govorimo o nekakvoj specificnosti u pogledu mog izbora za selektora, onda je ona u sledecem: ja sam prvi skolovani dramaturg koji obavlja tu funkciju. Stoga i taj izbor shvatam najpre kao uvazavanje znacaja dugogodisnjeg rada mojih profesora na Katedri za dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti, zatim kao priznavanje stecenog ugleda i kreativnih rezultata generacija mojih kolega dramaturga, kriticara i dramskih pisaca, a tek onda - ako je o tome umesno govoriti - i kao jednu vrstu priznanja, ali i izazova, mom dosadasnjem radu i izvesnim sposobnostima. Kao jedan od najugrozenijih gradova u Srbiji tokom bombardovanja, Novi Sad je bucno i radosno docekao mir, da ne kazemo pobedu. Daje li to posebnu nadu za veselo, uspesno Sterijino pozorje?

- Obe tvrdnje su tacne samo ako gledate spoljasnju stranu stvari. Na stranu to sto se ne moze govoriti o pobedi; slavljenicka buka u noci nastupanja mira za mene je bila nalik grcu olaksanja - grcu u kome ima i histericne oduske, i neusmerenog gneva, a prvenstveno praznjenja nagomilanog straha. Sto se tice ugrozenosti Novog Sada, premda bi i meni kao Novosadjaninu bilo lako reci kako su nasa, i moja sopstvena, patnja i strepnja bili najveci, i kako smo ostali bez mostova, jer nas Sirak ne voli dovoljno, a i trovala nas je zapaljena rafinerija - ipak bih dao ne tri, vec jos trideset tri mosta, da se tako mogao spasti makar jedan ljudski zivot - u Novom Sadu ili mnogim drugim, jos vise stradalim gradovima. Kao sto Basara, sa samo njemu svojstvenom anarhistickom preciznoscu kaze da je rat, pre svega, jedna cinjenica, isto je i s mirom: bombardovali nas, a sada nas vise ne bombarduju. Nista vise se nije dogodilo, ali, ni manje. Zasto se dogodilo, zbog cega ili zbog koga, sta su nam uradili a sta smo mi uradili drugima i sebi samima - ta pitanja se sada moraju postaviti, cak i u ovoj maloj, nesrecnoj zemlji na kraju sveta i u "srcu Evrope". Misel Fuko kaze, bas kao da daje opis naseg usuda: "Istina je na strani bezumlja i svireposti, a razum je na strani himere i zlobe." Izmedju tih dveju krajnosti, izmedju straha i nade, docekujemo jedno mozda uspesno, ali nikako i veselo Pozorje.

JASMINA LEKIC