Mir koji nas ceka, bice po pravilima istih ljudi i istih interesa koji su i doveli do rata
Tesko se i setiti nepovoljnijeg trenutka za "povratak u svet", ali mi izbora i nemamo.
Mogao bi se nas mir uporediti s onim sto je zadesilo Bosnu, pre svega bosanske Srbe, ali postoji i bitna razlika. Dejtonski sporazum je ozbiljan i precizam papir (uostalom, citava knjiga), plod dugog dogovaranja i ozbiljnih kompromisa. Ona slajfna teksta koju su sastavili Ahtisari i Cernomirdin, a pomagao Strob Talbot, kolekcija je natuknica kojima tek valja dodavati amandmane i "tehnicke sporazume". Ne treba ocekivati da ce se u tim razradama Zapad (koji voli da sebe zove "medjunarodna zajednica", a mi mu tepamo "Ujedinjene nacije") drzati Becke konvencije po kojoj je svaki sporazum potpisan pod prisilom - nistavan. Naprotiv. U razradi sporazuma Ahtisari-Cernomirdin mnoga "tehnicka lica" ;e slamajuci "strasne Srbe" pokusati da predju sto vise stepenica u svojoj karijeri. Svaki nas otpor bice kvalifikovan kao opstrukcija a drugi prigovori (dela zapadne javnosti, ruski i kineski imace slab odjek i bice nedelotvorni.
Iako je neslavno propao pokusaj americkog predsednika da ulazak u rat opravda planetarnim stereotipom - da je neko zaustavio Hitlera 1939. u Cehoslovackoj, ne bi bilo Drugog svetskog rata - njegova administracija nije odustajala. U vreme kad je Henri Kisindzer objasnio kako t akva prica proizilazi iz Klintonovog nepoznavanja istorije, geografije i "duha vremena", Medlin Olbrajt je lansirala mnogo prijemciviju, i na kraju pozitivnu, pricu o - Marsalovom planu za Balkan. Evropljani, koji ce "da plate najveci deo troskova za ponovnu izgradnju Jugoslavije" (naravno, nikome nije ni na kraj pameti da bi Medlin Olbrajt i Koen mogli da igraju, ulogu Dzordza Marsala (svog slavnog prethodnika), to su preimenovali u Pakt za stabilnost Balkana, ali to nas nece osloboditi "Marsalove logike". Dakle: Ko je Adenauer u Srbiji?
Ovo pitanje ce visiti nad nama narednih godina, cak ako od "pomoci i obnove" ne bude nista, odnosno bude mnogo manje nego u olakim obecanjima. Bosna je to dozivela, a mi se mozemo samo nadati da bi pristup sada mogao biti ozbiljniji jer su solviranjem Kosova, balkanske rane sanirane, te ima logike u ocekivanju deceniju trazene stabilnosti. Ali da to uopste ne mora biti tacno, moze se utvrditi ovlasnim pogledom na globus: mnogo vece drzave i citavi kontinenti odavno ukroceni kao "americki nacionalni interes" decenijama su nestabilna i nerazvijena podrucja.
Medjutim, ako podjemo od toga da je Balkan, ipak, "predsoblje Evrope" i da tu interesa za stabilnost mora biti, ostaje da vidimo sta ce se od nas traziti i sta mi tu mozemo uciniti. Prvo, metodi kojima ce se sluziti Zapad (setimo se Bosne) nisu demokratski. To je sila koja hoce da se zaogrne zastavama "slobodnih izbora", ali - priznaje samo rezultat koji njoj direktno odgovara. Tako Klinton, Bler i drugi insistiraju na SRJ bez Slobodana Milosevica. Pokrenut je "gvozdeni zakon jedne globalne oligarhije": podignuta je tuzba u Hagu protiv onih koji su bili na celu odbrane od NATO-agresije, krenule su pretnje "da pomoci nece biti" ako ne budemo dobri, sledice jasne instrukcije za "fer i postene izbore", oni ce (bice to "nejaki OEBS"( hteti da preuzmu kontrolu i organizaciju - naravno sa brojanjem glasova, a ako nesto "nepodobno" iapk prodje, narodna volja ce biti tretirana kao u "slucaju Nikola Poplasen".
Demonizovanje naroda
"Sukob na brvnu" se vec zahuktava. Demokratski izabrani zapadni lideri i ne kriju da nisu voljni da priznaju izbornu volju naroda srpskog. Haska optuznica koju su isposlovali kao podrsku bombardovanju ostavila ih je bez odstupnice, sto moze da vodi politici "demokratizacije Srbije do poslednjeg Srbina". Istina, ozbiljni ekonomisti upozoravaju da se Balkan bez Srbije (koja je usred poluostrva) ne moze stabilizovti, ali od takvih eracionalnih misljenja cini se neuporedivo vaznije ono sto je Marti Ahtisari rekao "Njuzviku": "To (koncentrisanje Zapada na Milosevica) me malo uznemirava. Vise bih voleo da trazimo demokratske reforme i nadgledamo napredak na tom planu." Njemu se pridruzila i Meri Robinson podsecajuci da se ne sme egzistencijalno ucenjivati i "demonizovati srpski narod".
Na kraju, i bez ovo malo "opreznog optimizma", ne budimo defetisti: ne samo zato sto nacija od toga nema nista, vec i zato sto ne moze biti tacno da i pored tolike sile i pritisaka mi sami nemamo nikakvu ulogu u svemu i ne mozemo nista uciniti. pre svega, preka je potreba da razumemo (posle poluuspesne bitke duge deset godina) da "novi svetski poredak" (kako god on na kraju bude definisan ne nosi nase razumevanje pravde.
Nase isticanje (ne)morala svremenog sveta posledica je osecaja da su nam ucinjene "ocigledne nepravde" (sto objektivan posmatrac nece poreci), kao i da su nasi neposredni protivnici pomagani kao "bespogovorni pravednici". Stara je "istina" da svet jeste nepravedan ali je gotovo sumanuto pomisljati da je 10 miliona Srba na kraju XX veka "izabrani narod" koji ga mora popraviti. Ima i toga da nase razumevanje "cojstva" i "junastva" pripada XIX veku (ono: "Boj ne bije svijetlo oruzje...") sto vodi tome da sto smo "vise u pravu", to je nas problem, nazalost, sve teze resiv. I ako nastavimo, neki Belgijanac, pa sada vec i Madjar, sve ce nas teze razumeti i sve cemo manje imati zajednickog s njima.
Dr Jovan Babic sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, raspravljajuci o "moralu i nasem vrmenu", upozorice da se "u poslednje vreme sve cesce govori i pise o primenjenoj etici" sto je posledica cinjenice da je "nas zivot podvrgnut radikalnim promenama".
Mi citavu deceniju zivimo u "herojskom vremenu", gde su rat i sankcije glavni dozivljaji, a svet u koji treba da se vratimo (konacno!) uveliko je suocen sa drugim problemima: prilagodjava se dramaticnom razvoju "tehnike i tehnologije koje imaju ogroman ucinak na nas zivot i koje proizvode mnoge i velike promene u nacinu zivljenja ljudi, i kao pojedinaca, i kao drustava i na globalnom palnu".
Nejaki politicari
Upravo okoncani rat je pokazao da Evropa koja je i dalje nasa "zemlja Utopija", ka kojoj i dalje stremimo, ne deli nasu zabrinutost za "slom svetskog pravnog i moralnog sistema", a posebno ne hita da nam se pridruzi u "popravljanju naseg sveta, za koji ponekad osecamo da se pokvario". Filozofski pogled dr Babica nosi zakljucak: "On (svet) se zapravo nije pokvario, vec samo vreme tece dalje."
Nasa interna nevolja je, u stvari, veca i od ucena s kojima ce nas svemocni Zapad suociti. Nasa politicka sfera (a ona je na potezu) u prvim reagovanjima po okoncanju rata pokazuje nerazumevanje stanja u kome "vise nista nije isto". Sustina i dubina drustvenih promena koje slede vrlo brzo ce obesmisliti jednokratni znacaj "izlaska radikala iz srpske vlade", eventualni ulazak SPO-a, povratak Djindjica u Beograd a cak ni skori (?) vanredni izbori tu ne mogu biti od velike pomoci. Bosansko iskustvo daje za pravo Vojislavu Kostunici (DSS) koji ovih dana umiruje euforicne "koji vide spas u izborima i u americkom novcu za koji predvidjaju da ce posle izbora doci".
"Nije samo nasa proslost propala, vec nam i buducnost nadire kroz promene koje nismo uvek u stanju da promislimo i domislimo, i kojima se prilagodjavamo na jedan uglavnom pasivan nacin", dijagnosticira nase stanje (ne samo politicke sfere) dr Babic. Tek podupiranje atmosfere strpljenja, "znoja i suza", razvijanje nade u spori napredak (ali svakako napredak) kao i sopstveno okretanje ozbiljnom radu - jedina je realna ponuda ovom drustvu. Banalizovanje je i ovakve situacije "opozicione tvrdnje" da ovde postoji (i to u dovoljnim kolicinama) "demokratska opozicona snaga koja ce Srbiju povezati sa svetom i integrisati u evropske tokove".
"Da bi se predvidelo sta nas ceka u buducnosti, nije potrebna strucnost - dovoljno je biti pesimista", tvrdi i dr Dragan Popadic sa Katedre za socijalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. "Ono sto treba uraditi, nece biti ono sto ce se uraditi. Umesto toga, stupice u pogon iste, vec koriscene, matrice: amnestiranje vlasti od ikakve krivice, represija, izazivanje unutrasnjih podela i sukoba i jos drasticnije razmere ksneofobije."
Doduse, Srbi lako mogu pribaviti razloge za ksenofobiju. Dovoljna su samo tri egzodusa koji ce svakako traziti nekog novog Paju Jovanovica, a i opisivace "seoba". Boreci se ("robusno") za multietnicko drustvo u Hrvatskoj, americki predsednik je obilato pomogao progon Srba. O povratku nikad niko ozbiljno nije ni pricao. Zatim, spasavajuci multietnicko Sarajevo u Dejtonu Amerikanci su, uz svesrdnu pomoc Evropljana, stvorili Saraj carsiju. Naposletku, Klinton je usao u (neobjavljeni) rat sa SRJ braneci "svetost etnickih razlika". Desetine hiljada Srba napusta pokrajinu...
Drama pocinje
"Ove se stvari moraju iamti na umu dok se nasa stvarnost pretvara u pravi paranoidni sistem. Dakle, mi jesmo i zrtva geopoliticke strategije. Taj deo price je tacan i on se zarad "zdravlja naroda" ne sme precutati. Medjutim, to se, jednostavno, mora pri odlucivanju uzimati kao konstanta. Tacno je da smo mi bili u situaciji da se, recimo, u Rambujeu nije moglo pristati na ucene. Ali to je tada vec bila izgubljena pozicija. Nije u redu reci: pa, dobro vidis da nema dugog poteza. Reci, sta bi ti sad uradio. Pa, ne bih tako igrao pre toga. Iz ovoga proizlazi ono drugo: vlast Srba bi morala konacno da bude sposobna da kontaktira sa svetom takvim kakav je, da pregovara, razvija odnose. Dosadasnja vlast nije pokazivala takvu sposobnost", smatra dr Popadic.
Dakle, slaba je nada u veliki zaokret. Od politicara, i nasih i svetskih, i od vojnika (NATO) "ne treba ocekivati privreznost istini i slobodi" kao ni rad na stvaranju "kompleksne otreznjujuce slike" bez koje se drustvo ne moze pokrenuti. "Moguc je izvestan uticaj intelektualaca i umetnika", kaze dr Popadic. "Ali nas jedini put je da postujemo zrelost i zdrav razum svakog coveka, svakog clana drustva u razumevanju realnosti i donosenju zakljucaka. Ali do njega mora doci istina, tacna informcija. To je proces. To je ono sto ce se izgradjivati, ali preduslov su slobodni mediji. Suocavanje sa svim."
To je paralelna izgradnja onog sto se zove "civilno drustvo" u kome ljudi ne samo ne ocekuju gotova resenja od vlasti i partija, nego imaju inicijativu.
A dok mi pokusavamo da shvatimo sta nam se desava, dogadjanja se strahovito ubrzavaju. Talas izbeglica, koji se sluzbeno iz taktickih razloga precutkuje, razliva se Srbijom i Crnom Gorom. Predsednik Milosevic na mitingu u Beskoj za koji bi se - da ne vidi sruseni most - TV gledalac zakleo da je arhivski snimak, objavljuje "pocetak obnove zemlje". (Posto se pretvara u turneju, ne treba iskljuciti nimogucnost da je to pocetak kampanje pred vanredne izbore.) Milo Djukanovic je odabrao Bukurest da najavi referendum o osamostaljivanju Crne Gore. U vreme skore posete Sloveniji Klinton ce crnogorskog predsednika primiti da mu cestita na "konstruktivnom drzanju" u vreme NATO-ovih udara na Jugoslaviju. Vojislav Seselj najavio je izlazak iz srpske vlade, ali predsednik Srbije Milan Milutinovic to nije prihvatio?! Nova demokratija odlucila je da se odmetne u "tvrdu opoziciju" i drzi predavanje saveznom premijeru Momiru Bulatovicu. Sveti sinod Srpske crkve nalazi da je trenutak da zatrazi odlazak predsednika SRJ i njegove vlade "u interesu naroda i za njegovo spasenje", a "kako bi novi ljudi, prihvatljivi za domacu i medjunarodnu javnost, kao vlada narodnog spasa, preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu buducnost".
Ni spoljna napetost ne pada. "Gurke" odustaju od preotimanja pristinskog aerodroma Slatina od ruskih padobranaca, ostavljajuci Robinu Kuku, do juce najratobornijem coveku na svetu, da objasni da ce britanski general Dzekson, glavnokomandujuci NATO-a na Kosovu, potraziti drugo mesto za svoj glavni stab. Ali Medlin Olbrajt, posto je zalecila neku nepoznatu, verovatno, decju frustrciju bombardovanjem Beograda, sada preti Rusima. Ono sto se zove OVK, naocigled "neutralnih Nemaca" rusi karaule na granici prema Albaniji i zaposeda Prizren. Nemacki vojnici, onda iznenada, ubijaju trojicu dojucerasnjih saveznika u beloj "ladi". Neko (iz osvete ili ko zna zasto) ubija nemacke novinare i prevodioca. Jedna irska novinarka je jednog dana videla stotine leseva (naravno, Albanaca); drugog dana priznala da je videla samo jedan les, ali su joj "lokalni Albanci" pricali o stotinama. Amerikanci zure da nadju masovne grobnice...
Sta je ovo? Mir?
SLOBODAN RELjIC
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.