STAP I SARGAREPA

Razoruzanje "OVK" ne zavisi toliko od namera i efikasnosti generala Dzeksona, na osnovu njegovih procena stanja na Kosovu, koliko od naloga koji KFOR-u stizu iz Pentagona. Amerikanci jos nisu namirili sve racune sa Srbima

Na tenkovima i kamionima vojnika NATO-a, koji su zaposeli Kosovo, nisu istaknute plave zastave Ujedinjenih nacija. Oni sebe ne zovu mirovnim snagama UN, kako ih zovu nase vlasti i provladini mediji, nego NATO-om, jer to zapravo i jesu, a samo kad nastoje da budu uctiviji prema Srbima, postaju KFOR. Rusi sebe zovu KFOR-om, ali su i oni bez zastave i oznaka UN. Sa povlacenjem Vojske Jugoslavije, sa Kosova su otisle i poslednje nase trobojke, bez mnogo izgleda da u skoroj buducnosti budu ponovo istaknute bilo gde u juznoj srpskoj pokrajini. De Melo se setio da na zgradi bivse komande VJ u Pristini najzad istakne zastavu UN. Drugde su zastave Albanije, clanica NATO-a i Rusije.

Zapocet davno kao sukob simbola, rat na Kosovo i oko Kosova je tako i priveden kraju, iscezavanjem jednih i prevlascu drugih simbola.

Mir je NATO predstavio kao ostvarenje svoga glavnog ratnog cilja: zaposeo je Kosovo na neodredjeni rok sa ociglednom zeljom da ga pretvori u svoju vaznu bazu i vojni poligon. Vojska je grunula sa silinom i namerom da izazove strahopostovanje kod srpskog, a radost i odusevljenje kod albanskog zivlja. Srbi su u toj vojsci, koja se od agresora namah preobratila u mirotvorca i zastitnika, mogli jedino da vide okupatora. Zato su tako mnogo nade i polagali u Ruse. Albanci su, opet, vojnike NATO-a docekali sa cvecem, kao oslobodioce, a dolazak Rusa vide kao "stranu invaziju".

Sama vojska NATO-a je svakako mnogo vise uzivala u ulozi pobednika i oslobodioca, iako se vec prvih dana suocila sa cinjenicom da je mir stigao pre nego sto su i izmedju Srba i Albanaca i izmedju Jugoslavije i Zapada ispoljeni sustinski znaci pomirenja.

Spremnosti na pomirenje najmanje je bilo kod samoga agresora, jer je on mir i video kao poraz Jugoslavije. Setimo se samo pocetka pregovora u Kumanovu. Dok se kod nas govorilo o nekakvom vojno-tehnickom sporazumu sa mirovnom misijom UN, Zapad je samo pominjao NATO i govorio da general Dzekson nema o cemu da pregovara, nego da je stigao na jugoslovensku granicu da bi Vojsci Jugoslavije "izdao uputstva" o povlacenju sa Kosova.

Kao sto nije bilo stida zbog nemilosrdnog bombardovanja i ubijanja sedamdeset puta slabijeg protivnika, nego samo hvalospeva sopstvenoj moci ("mi pobedjujemo, ON gubi, i ON to zna"), tako nije bilo ni dovoljno vojnicke casti da se nasoj vojsci, koja se 11 nedelja hrabro odupirala agresiji najvece ratne masinerije u istoriji sveta, sa najavom mira ukaze izvesno, makar precutno, vojnicko postovanje.

U tome je bilo zatecene omraze. Rat je bio kaznena ekspedicija, ali je izgledalo da ni sa mirom kaznena ekspedicija nece biti okoncana. Dotle vec spakovani, Srbi su krenuli sa Kosova. NATO je dosta ravnodusno ("kolateralne greske" su neizbezne) posmatrao odmazdu "OVK". U toj situaciji shvatljivija je pozicija americkog oficira koji se pred televizijskim kamerama slika zagrljen sa pripadnicima "OVK" - jer on bar ne krije na cijoj je strani - nego pozicija britanskog majora koji nastoji da ubedi kosovske Srbe kako "nije dosao kao agresor, nego da bi ih zastitio".

General Dzekson i jugoslovenske vlasti imaju jedan vazan zajednicki interes: da sprece egzodus Srba sa Kosova. U protivnom, mi gubimo Kosovo, pa se s razlogom mozemo pitati zasto smo uopste ratovali. KFOR se, u tom slucaju, ne bi preobratio u pomiritelja i zastitnika, sto tvrdi da bi zeleo da bude, nego u progonitelja i podstrekaca novog etnickog ciscenja. Utisak je da jugoslovenske vlasti sa velikim olaksanjem stavljaju Dzeksonu u narucje to tesko breme. Onaj ko je preuzeo na sebe ulogu garanta opsteg mira i bezbednosti, snosi i najvecu istorijsku odgovornost za ostvarenje nametnutog sporazuma.

Medjutim, ako je NATO u ratu protiv Jugoslavije uspeo da pred zapadnom javnoscu, na pitanju Kosova, ocuva svoj kredibilitet, na samom Kosovu tek treba da ga stice. Srbi ne mogu lako prihvatiti NATO kao prijateljsku ili nepristrasnu vojnu silu, a Albanci nece prihvatiti nepristrasnost, jer bi im to licilo na oduzimanje pobede i uskracivanje odmazde, pa i patronata.

Odluka da se pripadnicima "OVK" dopusti da se razoruzavaju citava tri meseca nije uslovljena tehnickim teskocama, nego stavom Vasingtona da se izmedju Albanaca i Srba zadrzi razlika u tretmanu i posle rata. Protiv Jugoslavije se i ratovalo da bi se pomoglo kosovskim Albancima. Razoruzanje "OVK", dakle, ne zavisi toliko od namera i efikasnosti generala Dzeksona, na osnovu njegove procene stanja na Kosovu, koliko od naloga koji KFOR-u stizu iz Pentagona. Amerikanci, ocito, jos nisu namirili sve racune sa Srbima.

Americki je zahtev Zapadu da se nijednim centom ne pomogne obnova ratom razorene Srbije dogod je Slobodan Milosevic predsednik SRJ. Ovde se ne radi o nekoj ratnoj odsteti, jer se iz Rezolucije Saveta bezbednosti o slanju mirovnih snaga na Kosovo uopste i ne vidi da je NATO protiv Jugoslavije ratovao, a kamoli da je bio agresor, nego, ocigledno, o dodatnom kaznjavanju Srba - posle sedam godina sankcija i dva i po meseca bombardovanja.

Zasto se to cini, ako se zna da postoje samo dva nacina mirnog ispunjenja ovog ultimatuma - da se Milosevic sam povuce ili da mu u Saveznoj skupstini bude uskraceno poverenje - ali da nijedan nije verovatan u bliskoj buducnosti? Zato sto agresija nije okoncana i promenom rezima, a to znaci da ipak nije ostvaren i jedan od americkih ratnih ciljeva. Klinton i Jeljcin su se izmirili tako sto su se slozili da sukob oko Kosova "ostave za sobom". Mi nismo deo dogovora o pomirenju, pa cemo dobijati dodatne racune za neostvarene ratne ciljeve ili greske u strategiji agresora.

DRAGOSLAV RANCIC