(nastavak sa prve strane)

CRKVA, KOSOVO, POLITIKA

Da li to sto je Srpska crkva postala najozbiljniji partner KFOR-a i najuverljiviji oslonac kosovskih Srba i Crnogoraca znaci da dobijamo novi politicki blok?

Kosovo i Srbi docekuju 610. Vidovdan od bitke koja je utisnula tako dubok pecat u njihovo bice. Od onog vojnog poraza "na polju Kosovu" generacije su uspele da ispletu tanani mit "o velikom danu, Vidovdanu. Velikom, jer je Vidovdan - svetlost, a ne mrak; svetlost srca, uma i patriotizma. Vidovdan nije nizina nego visina" (episkop Nikolaj). Srbi danas, posle boja sa NATO-om, uznemireni su, naceti osecajem egzistencijalne ugrozenosti. Raspolozenje se krece od rezignacije da je "ovo najcrnji Vidovdan, crnji i od onog 1389", do propagandnih eufemizama o "intenzivnim pripremama za organizovan i bezbedan povratak privremeno iseljenih lica iz juzne srpske pokrajine".

U kosovskoj drami, sto se Srba tice, uspehom bi se smatralo da se "sacuvaju ionako malobrojne glave dok ne prodje ovo vreme, pa da se posle trazi nacin da svi ljudi na Kosovu zive kao komsije" (vladika rasko-prizrenski Artemije). Odnosno, kako je to patrijarh Pavle - darivajuci ga knjigom "Kosovo sveta zemlja" - rekao glavnokomandujucem KFOR-a na Kosovu britanskom generalu Majku Dzeksonu: "Nije Kosovo tesno, ima tu dovoljno mesta za zivot svih ovih ljudi, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost."

Proslonedeljnom odlukom patrijarha da ode u Pecku patrijarsiju i boravi dole dok se stanje elementarno ne stabilizuje, Srpska crkva je, za mnoge iznenada, postala glavni stit Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije. Starom patrijarhu su se pridruzila i dvojica najpoznatijih episkopa sto je, uz na Kosovu vec prisutnog vladiku Artemija, u javnosti jasan znak "zauzimanja za svetinje" bez ikakvih kalkulacija.

Poverenje

Crkveno organizovanje "odsudne odbrane" pokazuje i (zacudjujucu) prakticnost. Vladika Amfilohije (vazan deo svog skolovanja proveo je i u Rimu i govori italijanski) smestio se u Pec i uspostavio direktan kontakt sa italijanskim generalom Maurom del Vekiom i tako skratio "hitne postupke" oslobadjanja otetih Srba, deblokiranja ugrozenih sela i napadnutih manastira. Postupak u kojem svaki minut znaci zivot, izgleda ovako: kako stigne glas o nevolji, tako vladika licno razgovara s italijanskim oficirom i "interventni vodovi" krecu. Vladika Artemije se, posto su mu Nemci iz KFOR-a "stavili do znanja da bi trebalo da napusti Prizren, jer ne mogu da mu garantuju bezbednost", prebacio do Gracanice i s monasima i svestenstvom nastavio da radi. Vladika Atanasije dojurio je iz Trebinja i shodno svojoj prirodi nije nigde stacioniran nego obilazi najugrozenija mesta: Prizren, Djakovicu, Veliku Hocu, Orahovac, Decane.

Ovakav angazman je, moze se reci i nazalost, mnogo plodonosniji od onih koje cine cinovnici iz vlasti, te predstavnici stranaka. Sa povlacenjem vojske i policije mehanizam vlasti se u dobroj meri raspao (cinovnici nemaju osecaj misije vec rade za platu) tako da vrlo cesto pristigli kforovci nisu mogli naci nikog s kim bi poceli rad na obezbedjenju; zatim, saljuci "nizak profil" svojih funkcionera (Suvakovic, Rastovic, pa i sam Baki Andjelkovic), vladajuci SPS ne nastupa dovoljno uverljivo, posebno u katastrofi ovakvih razmera; na kraju, SPC je uspela da uspostavi najvisi nivo poverenja sa KFOR-om. "Oni, bez zazora, jedino veruju patrijarhu i vladikama", kaze Gradimir Stanic koji je ovih dana u patrijarhovoj pratnji na Kosovu. (Patrijarha inace, obezbedjuju mladi Norvezani.) "Jedino ko se za ovo vreme ozbiljno preporucio je, nazalost, Crkva."

Iskrenost

Monastvo i svestenstvo na Kosovu istrajava uprkos strahovitim pritiscima. Manastir Devic je poharan: odvezeni traktori, kombajn, stoka odvedena, pa i dva (od tri) sarplaninca. Razbili su kivot sa relikvijama sv. Joanikija. "Pronasli smo jednog svestenika i devet monahinja. On je bio tucen, a monahinje zlostavljane. Najmladja i najlepsa monahinja bila je sva u suzama, srusila se u stolicu", rekao je francuski oficir. TV reporter je pitao da li je silovana. Oficir je odgovorio: Sta vi mislite? Ikone su polomljene, a na freskama zagreban znak pretnje i brutalnosti: "UCK".

Ali Crkva ni u ovakvom trenutku nije zauzela "odbranaski stav". Naprotiv, pojavljuje se hriscanski smisao za razumevanje i onih s druge strane nisana. Dakle: "Spaljeni su manastir Svete trojice, manastir Svetog Marka u Korisi, provalili su u crkvu u Suvoj Reci. I gde god naidju, mozete misliti sta rade", iznosi vladika Atanasije i dodaje: "A da budemo iskreni, posto naidju negde na srusenu dzamiju, negde gde su im kuce spaljene, negde selo sruseno, onda Siptarima, kao ni ranije, ne treba mnogo povoda."

Opet, iz Decana, Asosijeted pres ovih dana prenosi reci potpuno neuobicajene za danasnje Kosovo: "Ako hoce da pobiju njih, morace prvo da ubiju nas", kaze seljanin Saban Bruci pokazujuci na decanske monahe: "Oni su nas spasli." Cuda su, ipak, samo izuzeci. Ali eto, Visoki Decani tako potvrdjuju najdublji smisao stare makedonske (!) narodne pesme: /Tamo ima kamen merdzalija/od srebroto do tri aspri poskap;/ da go nosis, tesko - ne se nosi,/da go krsis, tvrdo - ne se krsi!/

Sasvim u skladu s tim patrijarh je generalu Dzeksonu (o kome, inace, u Patrijarsiji govore kao o "pravom gospodinu", "duhovnom coveku", "pravom hriscaninu" koji je na Kosovo doveo i svog svestenika iz Anglikanske crkve) izneo svoje nastojanje da "svi ljudi na Kosovu moraju imati isti tretman. Ko je cinio zlocine, ima da bude kaznjen, ma ko da je." "Ako Srbi napuste Kosovo, posao KFOR-a bi bio uzaludan", kaze patrijarh a general se "iskreno slaze". Hasim Taci, i dalje, "radi i cuti".

Politika

I u medjunarodnoj javnosti SPC zadobija sve vece poverenje. Tako je "Internesnel herald tribjun" ovih dana pisao da bi "mozda najefikasniji specijalni predstavnik za Kosovo medju Srbima bio verski lider episkop Artemije. On i mnogi monasi, cuvari srpskih svetih mesta na Kosovu, zalazu se za srpsko-albansku koegzistenciju na ovom prostoru".

Tom Galager, predsednik Evropskih mirovnih studija na Univerzitetu u Bradfordu, posle ove konstatacije otvoreno prelazi na politicki teren citirajuci oca Savu iz Decana kako "nedemokratski Milosevicev rezim ne ugrozava samo ljudska prava kosovskih Albanaca nego i ljudska prava srpskog zivlja". U slicnom raspolozenju je docekan i proslonedeljni zahtev Svetog sinoda SPC za povlacenje Slobodana Milosevica sa vlasti a za neku "vladu narodnog spasa".

Crkva je s predsednikom Milosevicem poslednju deceniju zivela na granici trpeljivosti. Pocelo je velikim ocekivanjima, ali se brzo ispostavilo da pogledi Milosevica i socijalista na svet nemaju mnogo dodirnih tacaka s onima koje zastupa Crkva. Neke vladike (pre svih Atanasije, Amfilohije i Artemije) ostro i glasno dizali su glas drzeci se verbalno utabanih puteva antikomunizma. Posle okoncanja NATO bombardovanja Sveti sinod se medju prvima oglasio kao otvoreni protivnik Milosevica.

Vladika Atanasije je to ovih dana ponavljao "svojim recima": "Srbi su narod koji je pokoleban, ne pruzaju ni otpor, zavedeni su. Srbi su zrtve 60 godina komunizma. Najmanje ce slusati crkvu i sta kaze vladika Artemije, jer su slusali do sada kojekakve, a narocito onog koji sad slavi notorni poraz kao pobedu. Slavi on pobedu, slavi Klinton pobedu. Pa, ko je onda porazen? Porazen je srpski narod."

Odgovor

Vladajuca levica ostro je docekala poteze Crkve. Generalni direktor "Borbe" Zivorad Djordjevic bacio je svoj "tomahavk" direktno u glavu: "Umesto da budu za svoj narod na Kosmetu, patrijarh Pavle i Sinod, ucestvujuci u hajci na legalno izabranu vlast, stali su uz bok NATO ubica kako bi uz njihovu pomoc - dakle silom - ponizili ovaj narod i doveli na vlast neke prevrtljivce i vecite gubitnike na izborima, koji nemaju blage veze ni sa Srbima, ni sa Srbijom." Da se na levici "hajka" ne shvata kao pucanje corcima, pokazuje i nemusto i panicno "izbacivanje lopte iz kaznenog prostora" saveznog ministra Gorana Matica (JUL): "Mi se patrijarha uopste ne bojimo."

Levicu je uzgred podrzao Vojislav Seselj rekavsi (povodom odluke o odlasku u Pec) da "ne razmislja o turistickim destinacijama patrijarha". Medjutim "patrijarhovo letovanje u Peci" u javnosti je primljeno sa vidnim simpatijama. Iako provladina glasila to uglavnom precutkuju, deo medija nasiroko izvestava o svakom detalju, stizu uverljive price, razumevanje i pohvale KFOR-a, upecatljive fotografije.

Cemu bi to moglo da vodi? Politickoj sceni na kojoj bi se pojavio neki srpski Makarios? Ulazak Crkve direktno u politiku, kako to sugerise analiticar Galager?

Ipak - ne. Organizacija nase crkve (uostalom, kao i crkava u svetu) svakako ne odgovara neduhovnim politickim ustrojima napravljenim da na svaki nacin i na brzinu obrlate biraca. Crkva moze, a svakako i treba, da javno i slobodno sugerise svoje vidjenje magistralnih politickih kretanja, ali bi se izlozila nepodnosljivoj lakoci banalizovanja sopstvene sustine kad bi se pojavila, na primer, u predizbornoj kampanji. I ovaj kapital koji stice kao delotvoran partner KFOR-u, u jednom od najsudbonosnijih trenutaka u ovom veku za ovaj narod, istopio bi se u dva brutalna TV duela gde nastupi bez niskih udaraca lice na lose izvedbe jednocinki (skeceva) iz pedesetih godina.

Crkva bi, dakle, pre svega mogla da odigra ulogu katalizatora u politickim procesima koji slede, da uozbilji komunikaciju, doprinese povecanju specificne tezine a (mozda) i masovnosti "drugog bloka" koji se polako konfigurise nasuprot vladajucoj levici i dalje povezanoj s radikalima kojima vlast, koje ne mogu da se oslobode, staje u grlu.

"Politicki krst" bi, dakle, Srpskoj pravoslavnoj crkvi bio samo iskusenje vise. A na Vidovdan 1999. bar joj iskusenja nece nedostajati.

Slobodan Reljic