KULTURA I RAT

Rat bombama poceo je pre tri meseca, a rat kulturom ili rat umetnoscu poceo je jos sredinom osamdesetih godina

Kulturni zivot u post-ratnom periodu na dobar nacin odrazava stanje u kojem se nalazi citavo nase drustvo - s jedne strane osiromasenje, izolacija, nemogucnost komunikacije, a s druge pokusaj da se odrzi koncepcija kulture kao da rata nije bilo. Pri tome se ignorisu cinjenice da su osnovne pretpostavke kulture, kao sto je sloboda izrazavanja, bile i pre narusene raznim represivnim merama, proklamovanjem pozeljnih modela umetnosti i favorizovanjem umetnika ciji se rad uklapa u te modele. Odgovor umetnika na ono sto nam se desava po prirodi stvari je razlicit.

U ovoj preambuli upravo su sadrzane glavne teze o kojima je govorila profesor FDU Milena Dragicevic-Sesic na tribini "Kultura i rat", odrzanoj prosle nedelje u prostorijama Centra za zenske studije, pretposlednje u okviru ciklusa "Drustvo i rat".

Patriotizam ulazi u pore

"Sve ono sto se desava u kulturi i umetnosti danas", rekla je profesorka, "ne nastaje samo kao posledica rata vec je u velikoj meri i uzrokovalo rat, pa cak i nacin kako se rat vodio od devedeset prve godine do danas."

Kako je to "ono sto se desavalo u kulturi" uzrokovalo rat? Objasnjenje je prosto: osamdesete godine su "vreme u kojem dolazi do iskoriscavanja nacionalne kulture i njenih vrednosti pod izgovorom njenog ozivljavanja, koje ce dovesti do prave megalomanije i mitomanije, karakteristicne za srpsko drustvo, cije ce posledice uskoro postati ocigledne. U takozvanim elitnim kulturnim krugovima pocinje da se govori o jednom posebnom mestu koje srpska kultura ima u odnosu na druge kulture u njenom susedstvu, cak o njenom posebnom mestu u citavoj istoriji civilizacije! (Znak uzvika nas.) Patriotizam polako ulazi u pore razlicitih kulturnih modela... Kultura pocinje da se bavi srpskim nacionom, pocinje da se bavi takozvanim mracnim ili tamnim stranama srpske istorije, isticuci lik Srbina kao seljaka, ratnika, vojskovodje, da bi sve to kulminiralo krajem osamdesetih godina na skupu na Gazimestanu, koji je jedna velika paradigmaticna slika, reprezentacija onoga kako je nasa elitna kultura zelela da predstavi sebe srpskoj kulturnoj javnosti".

Estrada i nacionalizam

Na drugoj strani, zvanicni mediji su sve vecu ulogu davali estradi i ona postaje direktan instrument nacionalisticke politike, dok dela iz sfere umetnosti i publicistike, koja se bave temama iz srpske istorije, potenciraju predstavu o srpskom narodu kao zrtvi.

Milena Dragicevic-Sesic navodi kao primer knjige Vuka Draskovica ili Dobrice Cosica. One imaju velike tiraze i doprinose stvaranju osecanja viktimizacije srpskog naroda, koje danas dobija konacnu potvrdu. "Tokom devedesetih pocinje da deluje ono sto je utiskivano u svest ljudi i zrtva postaje zlocinac, primenjujuci iste instrumente koji su pripisivani njihovim dojucerasnjim neprijateljima. Od viktimizacije do zlocina strahovito je mali put."

Slicna situacija je bila i u drugim oblastima umetnosti koje se drze zadatog kulturnog modela. Predavac je podsetio da su glavni eksponati na jednoj od velikih izlozbi srpske vertikale, realisticke slike gunjeva, sajkaca, srpskog sela i sl. "Slikari poput Dragana Malesevica Tapija postaju na neki nacin ikone srednje klase ili vise srednje klase ili novih elitnih slojeva u ovom drustvu, slojeva koji su upravo stvoreni u jednom procesu ratnog prekrajanja jugoslovenskih teritorija."

Izmedju umetnosti i politike

Alternativna kultura nastoji da pronadje neki svoj odgovor na sve to, ali on nije dovoljno snazan i precizan i dopire tek do uskog kruga posvecenih. Rade se mnogi projekti koji su vise emocionalni, bolni, koji pokazuju osecanje tragike koje postoji u samom umetniku suocenim sa ratom, ali oni najcesce ne dopiru do javnosti.

Profesorka Dragicevic navodi nekoliko karakteristicnih nacina reagovanja. Postoje direktne reakcije, reakcije iz emocija, kao kada se umetnik sazivljava sa svojim ugrozenim etnickim nacionom, ali postoji i reakcija umetnika na ratne okolnosti koja se izrazava povlacenjem u sebe i potpunim zatvaranjem od javnosti.

Najzad, postoji i treci model umetnickog delovanja koji je cisto propagandno delovanje, bilo kroz delo, bilo kroz govor. Umetnik postaje aktivan ucesnik politickog, a ne kulturnog polja, njegov ugled unutar etablirane kulture raste i on osvaja odredjena polja kulturne moci. Takvih primera ima mnogo medju onima koji danas predstavljaju nasu zemlju kroz institucije kulture.

Nasuprot ovoj grupi su umetnici koji se opredeljuju za aktivno pacifisticko delovanje. Oni nastupaju kao oponenti. Takvih projekata je od pocetka devedesetih do rata koji je NATO preduzeo protiv Jugoslavije bilo mnogo, ali oni nisu nailazili na vecu medijsku paznju. To su razlicite izlozbe u Domu omladine, Paviljonu "Veljkovic" i bioskopu Rex, jednom od retkih mesta na kojima se kroz razlicite umetnicke manifestacije mogao cuti jasan antiratni, antipropagandni i antisovinisticki stav. Multimedijalni projekti bioskopa Rex, kao "Unbelivable" i "Dibidon i Contradibidon" sredinom devedesetih, kao i alternativni muzicki festival Ring-Ring, pokusali su da ocuvaju tradiciju beogradske alternativne scene i zadrze komunikaciju sa umetnicima iz celog sveta. One su se (te manifestacije) suprotstavljale zvanicnoj kulturi koja je negovala politiku etnicke distanciranosti. Brutalnim ukidanjem Radija B92, ukinut je i rad bioskopa Rex, kao i rad celokupne izdavacke delatnosti, nezavisne rok i likovne scene grada.

Medju prvim projektima s antiratnom tematikom je i skoro zaboravljena izlozba Dusana Otasevica u Domu Omladine pocetkom devedesetih. Umetnici se, dakle, od pocetka jasno suprotstavljaju ratu, ali mediji, sa malim brojem izuzetaka, ostaju gluvi za njihov rad.

Profesionalci i humanitarci

Sledeca grupa umetnika opredeljuje se za rutinsko delovanje koje se u nasim krajevima naziva profesionalizmom. Rad pozorista za vreme bombardovanja jedan je od primera takvog delovanja. Pozoriste je radilo ili mislilo da radi ono sto radi uvek, dakle da daje predstave, da igra komedije, tragedije, farse, sve sto je bilo na klasicnom repertoaru, nastavljajuci svoj rad kao da su okolnosti normalne. Od pozorisnih umetnika je zahtevano ne samo da svakodnevno rade vec i da rade besplatno.

Poslednja grupa umetnika su oni koji u konfliktima sirom sveta vide mogucnost svog promotivnog nastupa pojavljujuci se na humanitarnim koncertima ili izlozbama sirom sveta.

Realnost rata u srpskoj kulturi devedesetih najbolje je prikazana u filmovima o ratu. Kao sto je fenomen srpske umetnosti tokom Drugog svetskog rata bila knjizevnost, fenomen srpske kulture devedesetih je film, koji na najdublji nacin prikazuje krizu i uzase rata. Filmovi Srdjana Dragojevica, Kusturice, Paskaljevica, Zelimira Zilnika, Dragana Antonijevica, Gorcina Stojanovica, Zike Pavlovica - da pomenemo samo neke od najznacajnijih - pricaju univerzalnu pricu o zlu, o tome da u ratu nema nevinih i nema zrtve samo jednog naroda, i u tome je vrednost njihovih filmova Vukovar, jedna prica, Dezerter, Kazi zasto me ostavi, Lepa sela, lepo gore, Andergraund, Ubistvo s predumisljajem, Rane, Spasitelj.

Sta predstoji u sferi jugoslovenske kulture u postratnom periodu i u cemu je smisao odrzavanja manifestacija kao sto su "Belef", "Infant" ili "Sterijino pozorje", sa selekcijom koja je samo jugoslovenska ili samo beogradska?

"To je pitanje koje smo postavljali mnogo puta povodom organizovanja ovakvih festivala", kaze prof. Dragicevic-Sesic. "Ipak smatram da treba stvoriti platformu da se intelektualna scena ne bi potpuno ugasila, da ostane neki prostor za razlicita misljenja i delovanja."

Ostaje da se vidi da li ce ukidanje ratnog stanja omoguciti da se javna rec oglasi protiv brutalnih mera represije u vidu cenzure i autocenzure, koje ce nastaviti da teraju umetnike, i ne samo njih, u egzil, unutrasnji ili spoljni.

ANA OTASEVIC