DRZAVNA META

Nekad je bio okoreli srpski nacionalista zbog vola na Palama, danas je istaknuti domaci izdajnik zbog crnogorsko-nemacke vize.

Ali vo na raznju nije dokaz onoga, kao sto ni viza nije dokaz ovoga. Kad je pocela NATO agresija na SRJ, Zoran Djindjic, lider Demokratske stranke, sklonio se kod Mila Djukanovica, zatim je preko Mila skoknuo u Nemacku. Djindjic je po obrazovanju filozof i to ne bi trebalo razumeti kao da se plasi za svoj zivot; zivot je stvar filozofska. Njega, medjutim, zanima ostavstina za buducnost, tj. vecnost, zato se sklonio.

Kazu da je napolju bio sa Olbrajtovom i drugim zlocincima Alijanse. Drzim da to sto se vidjao sa Medlin Olbrajt nije bilo iskreno. Moze Djindjic i lepse i mladje. I nije joj valjda sapnuo: gadjajte Dedinje!

Ima neceg filozofskog i kod Milovana Bojica, s tim sto je Bojic, dok je Djindjic caskao sa agresorima, bio na mostu, bez mane i straha. Slikali su ga, i videlo se: i filozofija i prkos!

Problem je sto je Djindjic otisao bas kad su se i zakleti ljubitelji Amerike i americkih vrednosti ogradili od Saksofoniste i njegovog orkestra. Rukovodstvo stranke saopstilo je da je u Beogradu sefu bio ugrozen fizicki integritet, jer je na drzavnoj televiziji optuzen za saradnju sa NATO-om i za izdaju, sto je grupu od stotinak ljudi inspirisalo da demolira sediste Demokratske stranke u Beogradu i prostorije u Novom Sadu. Djindjic je, kaze, pobegao od JUL-a; grupa od stotinak ljudi identifikovana je kao pesnica pokreta cije je srce na levoj strani, i sve se dogadjalo u prisustvu policije, koja je nadgledala tok akcije.

Kad su hteli da ga mobilisu, Djindjic je jos bio u SRJ, ali u Podgorici. Kao autor knjige "Subjektivnost i nasilje", morao je napad i mobilizaciju da razume filozofski. Napisao je, uostalom, i studiju "Jugoslavija kao nedovrsena drzava", sto mi duzi niz godina zvuci poznato.

Nasa malenkost ima razumevanja za Djindjica, jer se i nasa malenkost hvali da je bila medju prvim clanovima Demokratske stranke; upisala se jos pod Micunovicem, u Domu omladine. Onda se nasoj malenkosti ushtelo da ipak ostane u novinama; samo je u politici talenat vazniji od rada, a malenkosti je upravo to nedostajalo. Posle je na TV videla kako Skupstina Srbije (prvi saziv, Raka Radovic!) izgleda iznutra, i nije se pokajala.

Kod tolikih drugih koji su bili spremni da svoj zivot stave na oltar otadzbine, narocito ako se to isplati, eventualna Djindjiceva zrtva prosla bi nezapazeno.

Na kraju krajeva, i Koca je u jeku NOB-a isao u Zagreb na razgovor s Nemcima, uz logisticku podrsku ustaskog vrha!

S druge strane, Djindjicev slucaj inspirisao je Djordja Balasevica da kaze kako bi i njega ubili da nije ucestvovao na uskrsnjem koncertu "Pesmom protiv rata". Ko bi Djoku ubio, i zasto? (Pesmice su mu do banalnosti bezazlene.) Osim ako ne sumnja u svoj sluh; samo bi nedostatak sluha mogao biti razlog za egzekuciju. Ili je i Djoka razumeo da je u modi biti na meti.

Kratak pregled Djindjiceve istorije govori da je obrazovan i pragmatican covek. Iskren, s merom. Dvorskim udarom uklonio je iz stranke Dragoljuba Micunovica, kome je prethodno predano sluzio, a Micunovic je kasnije taj puc ocenio kao "amputaciju mirotvornog dela stranke". I stvarno, u jeku najcrnje medjunarodne kampanje protiv Radovana Kardzica, Djindjic je Karadzicu pruzio podrsku, sto mu je i donelo reputaciju tvrdog nacionaliste. S promenom situacije u Bosni, medjutim, i Djindjic je polako poceo da hladi odnose sa Palama i da istice srpsko nacionalno pitanje. Na kraju je podrzao Karadziceve protivnike. I principi imaju rok trajanja.

Kome je do principa, rekao je jednom Djindjic, neka ide u crkvu!

U skladu s tim, poceo je da istice evropsku orijentaciju - za Evropu, a protiv rezima, udruzio se sa Vukom Draskovicem i Vesnom Pesic posle izborne kradje, ali kada je evropska orijentacija pobedila i vlast delimicno osvojena, udruzenje je pocelo da se rasipa; pao je iz fotelje gradonacelnika.

To gorko iskustvo jos vise ga je priblizilo Evropi; dovoljan razlog da ga drzavni mediji optuze za "politicko-klevetnicku aktivnost protiv sopstvene zemlje, vlasti, naroda i glasaca", i uz poklic "prodane duse", zatrazila je hitno sprovodjenje istrage! Djindjic je rekao da se nikako ne sme ici u konfrontaciju sa celim svetom, jer ce posle toga uslediti jos gore resenje po Srbiju i Jugoslaviju - ali je Djindjic prvi, u pocetku vazdusnih udara, pisao Kofiju Ananu i molio da prestane vojna intervencija protiv SRJ, da se ponovo afirmise politicki proces. Trazio je i hitan skup balkanskih zemalja koji bi se zalozio za prestanak NATO intervencije. To se, naravno, zaboravilo, jer se zbog Djindjiceve prve recenice moralo zaboraviti.

I u drugim prilikama, valjda i pred Olbrajtovom, kritikovao je Zapad zbog napada na Jugoslaviju, tako sto je ukazao da je NATO poistovetio vlast predsednika Milosevica sa narodom, i da se ratom sprecava razvoj demokratskih procesa u Srbiji i Jugoslaviji.

To mu nije oprosteno, iako je Djindjic po povratku u zemlju, jos na aerodromu, izjavio kako je on licno spreman da zaboravi proslost!

Izbivanje iz zemlje moglo bi Zorana Djindjica mnogo da kosta; drzavna televizija nijednom ga nije slikala na mostu, sto ce sa zadovoljstvom da istakne. A ako se Djindjic zaista nasloni na Zapad, drzavna televizija ce onda biti na licu mesta, i slikace ga. Tu sliku, naravno, poklonice narodu.

Nevolja je tim veca sto je i sam Djindjic priznao da je akcionar "koka-kole", a prica se i da trguje pivom s clanicama Alijanse. Ne mora, medjutim, svaki akcionar "koka-kole" biti domaci izdajnik. I predstavnici vlasti, takodje, ocekuju lovu sa Zapada, s tim sto se za njih ne moze reci da su domaci izdajnici!

Novac nema idologiju.

Lepo ga je imati, bez obzira kako srce kuca, levo ili desno...