SUSRETI: NEBOJSA ROMCEVIC, DRAMSKI PISAC

"Iz sve snage se iscrpljujemo u nekakvom pothranjivanju virtuelne stvarnosti, sto bukvalno nikuda ne vodi"

Potpuni trijumf "Karoline Nojber" na 44. Sterijinom pozorju mozda je najvise obradovao pisca tog komada Nebojsu Romcevica, posto je taj tekst imao onu zalosnu sudbinu visegodisnjeg povlacenja i zaturanja po pozorisnim fiokama sve dok ga nije procitao reditelj Nikita Milivojevic i, proslog leta, ponudio budvanskom Gradu teatru: vec tada je, na premijeri, predstava oznacena kao izuzetan pozorisni dogadjaj a sada, na Pozorju, svoj visoki renome i potvrdila citavim nizom najvaznijih Sterijinih nagrada. Toliko ih je dobila da se (vec po tome) mogao steci utisak kako niceg drugog u Novom Sadu nije ni bilo.

Nebojsa Romcevic dugo je prisutan na nasim pozorisnim scenama ("Grobljanska", "Sile u vazduhu", "Zimski dvorac", "Laki komad", "Prokleti Kovalski", najzad i "Karolina Nojber"), ali se njegovo ime ipak najpre vezuje za nedavni odlazak ("ne, hvala, ne") s prestiznog mesta direktora Drame beogradskog Narodnog pozorista posto je rec o (u ovoj zemlji) necuvenom gestu da svojom voljom odes s vlasti...

Posmrtni mars: Odrastao sam kod Novog groblja s majkom koja me je sama podigla posto mi je otac poginuo u saobracajnoj nesreci dok sam jos bio beba. U tom stanu zivim i danas. Jedno je, znate, kad dete pika loptu ispred firentinske kapele ili u zelenilu Senjaka, a sasvim drugo kada vozi prvi bicikl po groblju, izmedju aleja, i jede zito sto smo mi svi kao deca cinili bez ikakvog odnosa prema dignitetu mesta. Taj prostor utice na coveka. Svakog drugog jutra su me budili posmrtni marsevi i pocasna paljba. Toga je u mom detinjstvu bilo cesto jer je tada jedna generacija zasluznih odlazila. I to je, tako, postalo fon mog zivota. Jos kao mali sam, dakle, shvatio da je umiranje neminovnost i otud, mogucno, brze sazreo. Tek prihvatanje cinjenice da se priblizavamo toj tacki, znaci pravo sazrevanje. Meni se to zalomilo rano. Verovatno da je zato i moj prvi tekst, "Zivot u Grobljanskoj ulici", s kojim sam se upisao na Fakultet dramskih umetnosti, bio nesto kao prirodan ishod stvari, odnosno izraz svega sto se u meni talozilo tokom godina odrastanja. Na studijama su me veoma podrzali profesori Mirjana Miocinovic i Slobodan Selenic, ali i mnogi drugi, iako sam imao prilicno lezeran odnos prema ucenju, mnogo lezerniji od onog koji danas ja, predajuci na tom istom fakultetu istoriju pozorista, trazim od svojih studenata. Ali, dobro, s godinama postajemo konzervativniji.

Ritam pisanja: Nikada nisam imao preterano srece s produkcijom. Relativno brzo pisem ali mi posle stvari, iz ovog ili onog razloga, izmaknu iz ruku a ja gubim strpljenje. I pustam, pa kako bude. "Sile u vazduhu" su u svoje vreme bile izuzetak: ta se drama s velikim uspehom igrala sirom one Jugoslavije. Postoji, medjutim, i drugi primer: u vreme onog protesta '96-97. napisao sam komad "Kordon". To je komad o policiji u Srbiji. Bio je otkupljen, ali nikad i postavljen na scenu. Vise je pozorista za njega bilo zainteresovano, ali onako napamet, dok ga ne bi procitali. E, tad se postavljalo pitanje hoce li ga ipak neko zabraniti. Riskantna stvar. Jer, u njemu se radi o ljudima koji manipulisu zivotom policajaca. Bas kao sto je u "Lakom komadu", koji je u Srpskom narodnom pozoristu u reziji Egona Savina hit predstava, rec o manipulaciji vojskom. Nazalost, sada gledamo kako se te price potvrdjuju. Ljudi u "Kordonu", recimo, udju u nesto, urade nesto, postradaju za nesto, budu heroji za jedan dan, da bi im se onda reklo puj pike ne vazi, 'ajte svi kucama i njihovi zivoti se nastavljaju do prve sledece takve prilike. Veoma mi je zao sto se "Kordon" ne igra. Nedavno je objavljena knjiga mojih drama i u njoj je, takodje, tekst "Kordona" za koji sam naknadno dopisao da je to komad koji ceka vreme koje ce mu oduzeti smisao. To mu se, u stvari, vec dogodilo.

Karolina Nojber: Ta drama je, srecom, ipak docekala svojih pet minuta slave a davno sam je napisao. Mi, ljudi iz pozorista, volimo da nam upravo pozoriste bude centralna metafora kroz koju se prelama zivot. Da bude ono malo u kome se prelama veliko, i to u ostrini, a ne samo u ociglednim pojavama. Dakle, "Karolina Nojber" je komad o sukobu dva tipa kulture koji postoje i u nasem drustvu iako je pisan na osnovu jedne jedine recenice koju sam tokom studija cuo od svog profesora Dragana Klaica: da je u Nemackoj, u 18. veku, zivela glumica tog imena koja se borila za novo, reformatorsko pozoriste a protiv onog jeftinog, prostackog, populistickog teatra. Pisuci "Karolinu Nojber", zeleo sam da, koliko umem, upravo podvucem sto suptilnije to da je populizam u stvari vrlo tesno povezan s militarizmom, nacionalizmom, primitivizmom, sovinizmom, dakle sa svim oblicima segregacije drugih ljudi nasuprot kulturnom modelu kao necem uzvisenom, plemenitom i elitistickom za koji se istrajno bori junakinja komada. Ucinio sam je cak pomalo i fasistoidnom zbog toga sto je ona u svom uverenju iskljuciva, spremna cak da ubije za svoj kulturni model. Naravno, komad ne donosi razresenje kada je taj plan u pitanju zato sto su ta dva modela u neprekidnom sukobu.

Ako hocete, "Karolina Nojber" je i nastala tako sto sam u sebi prepoznao vrstu te strasne rezignacije: ugledao sam na Kalemegdanu nekakvo poselo i osetio u sebi ne samo prezir, vec i pravu mrznju, cak agresivnost prema tim ljudima i nacinu njihove zabave. Video, u stvari, da sam iskljuciv isto kao Karolina Nojber o kojoj sam tokom studija slusao. A posto je mrznja autodestruktivno osecanje, hteo sam da je se sto pre oslobodim i tako seo i pisao taj komad. I to sa svescu ne samo da sam iskljuciv po tom pitanju, nego da sam i u mnogo goroj poziciji. Jer, te ljude, tamo na poselu, ili bilo cemu slicnom, uopste ne zanima sta ja radim, oni su potpuno indiferentni prema meni dok ja, naprotiv, uopste nisam ravnodusan. Njihov svet utice na mene i to katastrofalno. Iz toga se to rodilo kao drama, ali je trebalo dugo da postane i predstava. Zato sto "Karolina Nojber" zahteva jedno posebno pozoriste cija publika trpi tu vrstu intelektualne aktivnosti.

Sada je, na Sterijinom pozorju, igrana tek mozda deseti put posto je problem eksploatacije najveci problem budvanskog Grada teatra. U sustini, malo ljudi je videlo tu predstavu. Kada je ona treci put, recimo, igrana u Beogradu prosle zime, ja nisam mogao da udjem u pozoriste. Nisam, jer se nije moglo prici ulazu. Dobro, meni je to drago, ali bih vise voleo da predstavu vide svi koji zele. Doduse, mistifikacija uvek dobro dodje tako da se o "Karolini Nojber" stvorio mit kao o uspesnoj predstavi koju niko nije video ali je svi vole. Sasavo, znam, ali meni to ide u racun.

Potop i pozar: Da, Karolina Nojber u jednom trenutku kaze: "Ovom narodu ne treba pozoriste, ovom narodu treba potop, pozar do neba." Napisao sam tu recenicu zato sto mislim da nema coveka u ovoj zemlji koji nije, makar jednom, izgovorio kako je ovaj narod - stoka. I Karolina Nojber isto kaze. Znaci, mi od naroda nesto ocekujemo ali ne i od sebe, kao da nismo deo tog naroda. I to je taj paradoks: svako bi od nas zeleo da bude individua koja ima pravo i mogucnost da se ne mesa, to ne, ali zato ocekuje da se nekakav apstraktan skup pojedinaca ne ponasa onako kako se ponasao do tada. Otuda beskrajno ponavljanje replike da je narod kriv za sve sto mu se dogadja i da zasluzuje to sto mu se dogadja, samo mi to nismo nicim zasluzili; stavise, samo mi smo unapred sve znali, pa smo se jos i ogradili. Odmah smo rekli da to nikuda ne vodi osim u propast, i tome slicno. Karolina Nojber je rezignirana na isti nacin ali je casnija, ona je poverovala u svoju viziju, u svoj put, u svoju borbu i do kraja izdrzala. U tome i jeste njena velicina. Mi, medjutim, jos plivamo u konformizmu, sto govori o tome da nase snage nisu iscrpljene. Jos mozemo da se trosimo, jos postoji ono da biramo hocemo li ili ne.

Mir i obnova: Pa, ne znam dokle cemo se tako ponasati. U teoriji grcke tragedije postoji termin koji se zove anagnorisis ili prepoznavanje. Dogadja se na samom kraju drame, a dolazi posle velikog, tragicnog raspleta. Znaci, desi se tragedija a onda se spozna sta se zapravo dogodilo i dolazi do tog suceljavanja sa strasnom stvarnoscu. Mislim da smo mi sada, uz sav ovaj mir i obnovu, upravo u predvorju tog anagnorisisa, u predvorju prepoznavanja istine. Istine kao duboke mizerije, ogromnosti pada. Sto pre to shvatimo, sto pre definisemo nasu nulu, to cemo brze izaci iz kobne srpske mitologije i krenuti napred. Ovako je ovo samo jedno suludo trcanje u mestu. Iz sve snage se iscrpljujemo u pothranjivanju virtuelne stvarnosti sto bukvalno nikuda ne vodi. Sad, na koji nacin ce se odigrati to prepoznavanje, verujem da postoje dva puta. Jedan je da ljudi pocnu da umiru od gladi, da pobednici pocnu da se smrzavaju ove zime, da ljudi koji su savladali svet pocnu da pljackaju prodavnice za hleb, to je onaj jezivi nacin. Postoji i drugi put za koji slutim da je moguc u ovom trenutku: jedan demokratski rasplet kroz veoma brze izbore. Mozda naivno zvuci, ali ja zaista verujem da bi vrhunac patriotizma bio sada otici, ukloniti se s vlasti i to upravo za ljubav sopstvenog naroda. Znam, naravno, da vlast nece biti na to spremna. Siguran sam da nece, ali okolnosti vode ka tom ili nekom slicnom raspletu. Jer, ljudi koje gledamo da se sada vracaju na Kosovo a da pre toga nismo ni culi da su otisli s Kosova, postace neki faktor. Postavice se i pitanje suvereniteta, suvereniteta koji je iz dana u dan sve osteceniji. Narod ce se o svemu, verujem, jednostavno sam upitati.

U sebi prepoznajem pomesana osecanja: duboko ocajanje ali i nekakav, mogucno, neopravdani optimizam. Pothranjujem taj optimizam u sebi kako bih uopste mogao da prezivim. Jer, ako se bas nista ne dogodi - a ja smatram da vredi pokusati i hiljadu prvi put makar propali onih prethodnih hiljadu - mislim da cemo do kraja ove godine, znaci u zimu, imati zestok stampedo do granice, Jugoslavija ce se doslovno u masama napustati. Stavise, ja cu biti na celu te kolone.

Potemkinova sela: Jos pre bombardovanja sam bio uveren da nam se nesto strasno mora dogoditi. Toliko je to visilo u vazduhu. Neki strasan zemljotres, neka strasna elementarna nepogoda. Onda se dogodio NATO, da ukuca poslednje eksere u nekakav projekat. Ni dan-danas ne znamo, a ne verujem da iko zna, zasto se sve to odigralo. Niti znamo zasto su nas napali niti znamo zasto smo se branili. Mislim, mogli smo i da se ne branimo, isto bismo prosli. Moglo je bilo kako da bude. To je, jasno, neka visoka politika a mi obicni mravi, bogami i pacovi smo bili, svakako statistika u svemu tome. Onako bas ponizavajuce. Medjutim, smatram da je dobro to sto nam se dogodilo: kako bismo inace izasli iz one floskule o nebeskom narodu koji se uvek potvrdjuje kao zrtva i to je njegov glavni identitet. Zato molim boga, jer mislim da smo svi u njegovoj nadleznosti, da se ovaj ciklus najzad zavrsi. Kako je virtuelna stvarnost na sceni, to mi utoliko pre govori da se ciklus priblizava kraju. Gledajte samo ona informativna Potemkinova sela, prosto ne mogu ni da zamislim coveka koji u njih moze da poveruje, pa jos i da ih prihvati. Sva ta ispiranja mozga. Ima jedna Marksova recenica, meni omiljena, koje se cesto setim: "Vise volim uzasan kraj nego uzas bez kraja." Ne mogu vise da mislim o tome sta se u necijoj glavi dogadja, da nagadjam necije namere, zeleo bih cinovnike oko sebe a ne mitove, heroje, junake, Obilice. Zato je vazno da se ciklus okonca, zato su neophodni izbori pa neka pobedi ko pobedi i neka se onda tuku po parlamentima za potrebe i ljubav sopstvenog naroda. Jer, znate kako je, ne treba nama sloga u parlamentu a katastrofa u zivotu. Katastrofa koja se zataskava lazima. Od spota "Volimo te otadzbino nasa" mozak mi je prokljucao. Od Dnevnika RTS-a na svim programima mi je, takodje, mozak prokljucao. Plasiraju nam se lazi i to mehanicki a represivno iz sve snage. To je taj populizam o kojem sam pisao i zbog cega sam ponosan na "Karolinu Nojber". Ako me vec lazes, makar me malo tada postuj, lazi me tako da osetim kako se trudis da me prevaris, kako se trudis da me u nesto ubedis. A ne ovako sirovo, surovo, papagajski, potpuno uvredljivo.

Ostavka: Otisao sam iz Narodnog pozorista, cemu su se mnogi cudili, zato sto vise nisam bio spreman za taj posao. Za mene je to bila najnormalnija odluka. Prvo, ja nisam pozorisni fanatik. Nisam od onih koji se kuci ne vracaju iz pozorista. Naprotiv, ja sam "kucna buva". Volim da sam s porodicom, s decom svojom koju obozavam i ciji su mi smeh ili suze pocetak ili kraj sveta, volim da sam s prijateljima, a u pozoristu kad ste po celi dan, pogotovo sam ja to morao kao direktor Drame, to onda znaci bezbroj kontakata i stotinu razgovora sto strasno iscrpljuje. I tako sam sada opet slobodan strelac sto mi, izgleda, najvise odgovara. To, naravno, kosta. Moja plata na Fakultetu dramskih umetnosti jedva da je pet stotina dinara, a s dvoje dece i zenom glumicom vec mozete da zamislite kako izgleda. Otuda me, osim na javnom, drustvenom planu, ova Sterijina nagrada, koju mi je dodelio jedan autoritativni ziri kome je predsedavao moj uvazeni profesor Vladimir Stamenkovic, najvise obradovala zbog para. Ipak se tu radi o nekoliko hiljada dinara.

Inace, ovih dana sam krenuo u pisanje novog komada koji se desava i sada i za trideset godina. Ne smem vise da vam otkrivam osim da komad ima jednu, nazovimo je, pozivarsku funkciju. Bice, nadam se, neka vrsta budnice; tacnije, sta ce nam se desiti ako cutimo.

Kolege: Nasa savremena drama je, po mom misljenju, relevantna. Vidim i da dolazi jedna mlada generacija koja ima sta da kaze. To je generacija koja je od svog puberteta do danas u krizi i koja ne pamti nista lepo. Ako bude imala snage, ja cu joj se diviti. Znate, verovatno bih i ja bio na ivici rezignacije da ne pamtim makar cetiri, pet godina neke druge zemlje.

JASMINA LEKIC