BEDA

Sto je siromastvo vece, to ga drzava manje priznaje. U zemlji u kojoj polovina stanovnistva zivi ispod egzistencijalnog minimuma, do statusa "socijalno ugrozenog" gotovo da je nemoguce doci

Mozda vam se cini da su kontejneri prepuni, ali, prema onima koji ih svakodnevno brizljivo "pregledaju", u kontejnerima, u stvari - "nema nicega". Broj ljudi koji se hrane i oblace tudjim otpacima sve je veci, a otpadaka je sve manje, jer i oni kojima je sudbina jos naklonjena, pa im kontejneri sluze samo za bacanje djubreta, vise nemaju sta da bace.

"Sta da izvadim, ne bacaju ljudi vise nista. Evo, vidi, ceo dan za dva bajata hleba", kaze stariji gospodin sa dvogodisnjim "kontejnerskim" sazom. Penzioner je, zivi sa suprugom invalidom, mesecna primanja ne prelaze 500 dinara, a i to ne stize redovno. Bolestan je, tesko se krece, pa retko uspe da prvi stigne, ako ne krene rano ujutru, mladji i brzi pokupe i ono malo sto bi se moglo naci medju otpacima.

Siromastvo je u ovoj zemlji sve vece, ali je siromasnih, bar prema zvanicnim podacima, sve manje. U odnosu na 1996. godinu broj beogradskih porodica koje su ostvarile pravo na socijalnu pomoc pao je sa preko deset hiljada na 7 449. Tajna je u administrativnim odredbama "nivoa socijalne sigurnosti", koje su tako skrojene da eliminisu sto veci broj potencijalnih kandidata. Kako je, maja ove godine, objavljeno u "Sluzbenom glasniku RS", pojedinac cija primanja prelaze 413 dinara mesecno smatra se "socijalno osiguranim", te ne polaze pravo na pomoc drzave. Sto je broj clanova porodice veci, to su propisi drasticniji; porodicama sa pet ili vise clanova priznaje se da su ugrozene ako ne ostvaruju vise od 826 dinara. Da zlo bude vece, ovakva racunica izvedena je na osnovu prosecne zarade zaposlenih, koja, za prvi kvartal 1999. godine, iznosi upravo 826 dinara.

Status

"Sto je vece siromastvo, sve manje ljudi moze da ostvari pravo na pomoc, a istovremeno opada i zainteresovanost. U poslednjih mesec dana obratilo nam se oko 150 ljudi, sto je daleko manje nego sto smo ocekivali", kaze Ljiljana Mijanovic, sociolog iz Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu. "Ljudi prosto vise nista ne ocekuju od drzave, a ona im objektivno i ne moze pomoci. Prava slika stanja se prikriva i vestackim drzanjem ljudi na radnim mestima, isplacivanjem minimalaca, tako da ispada da mi, sledeci statistiku, imamo oko jedan odsto siromasnog stanovnistva. Istina je, prema nasim procenama, da u tu kategoriju spada oko 50 odsto stanovnika."

Oni koji ipak uspeju da se dokopaju tesko dostiznog statusa "socijalnog slucaja", mogu da racunaju da ce im takozvano materijalno obezbedjenje, kako se administrativno naziva socijalna pomoc, pokriti u najboljem slucaju 40 odsto minimalnih zivotnih troskova. To, mozda, zvuci lose, ali praksa je pokazala da uvek moze jos gore - cela 1998. godina preskocena je jer je u toku nje isplacivan zaostatak iz prethodne. Onda je drzava shvatila da stvarno nema smisla da se toliko kasni, pa je receno da ce se 98. zaboraviti ili nadoknaditi u vidu olaksica za struju, a ova godina ce, lepo, biti isplacivana redovno. Lepo je trajalo dva meseca; od februara opet nista nije isplaceno.

Zubato sunce

"Primila sam pre neki dan 200 dinara, deciji dodatak iz '97. Dala sam sve za porez i stanarinu. Ne radim, dete mi je bolesno i treba mu tudja nega, a to nismo dobili ko zna od kada, pa ga ja cuvam", kaze mladja zena, koja se prehranjuje u Klubu penzionera, kod Zelenog venca. "Evo, dobila sam porcije pasulja, kilo i po hleba i dve sardine, to je za dva dana. A i ove posude treba prati, treba deterdzent za to, a moracu opet da kupim i jos hleba."

Klub bi trebalo da koriste samo penzioneri, ali otkako je nastala "situacija", u njemu se hrane svi koji primaju pomoc. Zato se neki stari clanovi ljute, narocito u vezi s tim ko ima pravo da jede u zajednickoj trpezariji, a ko bi trebalo samo da uzme porciju i nosi je. U redovima je guzva, cesto i svadja, narocito kada se pojave oni koji "imaju primanja a hoce da ih hrani drzava", "zive gala dvadeset dana, pa posle dodju ovde"... Uglavnom nisu raspolozeni da razgovaraju. "Ne volim kad se od ljudske nevolje pravi senzacija. Pogledajte ove ljude i sve ce vam biti jasno", kaze stariji gospodin, za koga saznajemo da je "zavrsio skole u inostranstvu, a sad ne moze da zivi od penzije".

"Imam troje dece, nemam posao... Nije mi bilo lako da dodjem ovde, ali ako covek hoce da prezivi, mora stosta da proguta. Tesko je sto ste ponizeni, sto je ovo najnize gde covek moze da padne, a kod mene na Senjaku ima onih koji su se preko noci obogatili", prica mladja zena. "Sutra nece nista davati jer im je 7. juli, a meni je sutra Ivanjdan, ali neka im bude... Besni su ljudi ovde, na druge, na sebe i na taj NATO, a i na ovog sto nije potpisivao pre, nego jos i da nas pobiju na ovoliku glad."

"Ja sam ovde zadovoljna", kaze tridesetosmogodisnja zena, jedna od retkih razgovorljivih, mada ni ona ne bi da se predstavi. "Ja se svuda prilagodim. Ima mnogo gladnih koji nece da dodju, sramota ih, ali ja kazem: da nema sirotinje, ni sunce ne bi sijalo."

U krugu

Dnevno se u Beogradu podeli oko 3 000 obroka, sto ne zadovoljava ni polovinu potreba, a ako bi se sagledalo realno stanje, pomoc Crvenog krsta bila bi potrebna svakom drugom stanovniku ove zemlje. Prosecna plata u maju ove godine iznosila je oko 946 dinara, sto je u odnosu na mart pad od oko 26 odsto. Prosecna zarada prosle godine bila je oko 90 dolara po trzisnom kursu, a ova ce se, prema procenama nekih ekonomista, zavrsiti, u najboljem slucaju, sa oko 60 dolara. Taj iznos primace u proseku oni koji se vode kao zaposleni, a takvih ce biti sve manje.

"Vrtimo se u krugu nestasice. Niti nasa privreda raspolaze obrtnim kapitalom, samim tim ni banke nemaju novca, gradjani takodje ne raspolazu ustedjevinom", kaze Mirosinka Dinkic, naucni savetnik u Ekonomskom institutu. "Pored toga, imamo i visak zaposlenih, oko 54 odsto od ukupno zaposlenih je samo fiktivno na platnim spiskovima, a u stvari ne rade, sto prosecnu platu vuce nadole. Uz to je, posle agresije, stanje pogorsano jer je oko 72000 radnika ostalo bez posla. Strategija oslanjanja na sopstvene snage je u ovom trenutku pogresna; trebalo bi odmah pristupiti reformama i stvaranju ambijenta za priliv stranog kapitala. Ako bismo to uradili, mozda bi na jesen moglo da dodje do porasta proizvodnje, pa tako i do izvesnog porasta plata."

Ako do jeseni do promena ipak ne dodje, smese nam se javni radovi, za koje jos nije jasno kako ce biti placeni, "narodne kuhinje", lanc-paketi i podatak svetske banke, star nekoliko godina, da radnica tekstilne industrije u Vijetnamu zaradjuje vise od radnice u Jugoslaviji.

Ivana Jankovic