NEDELJNIK

GDE SMO SADA

Izgleda da nam se vise ne ostavlja mogucnost da se "popravimo", jer uticajni deo sveta od kojeg zavisimo sve manje komunicira sa nasom vladom, a sve vise svoj protektorat prosiruje sa Kosova na ceo jugoslovenski prostor

Rusija se zalozila za obnavljanje clanstva Jugoslavije u OEBS-u. Smatra da tome treba da prethodi uspostavljanje stalnog dijaloga izmedju jugoslovenske vlade i OEBS-a, imajuci u vidu zatecene "veoma slozene odnose" medju njima a istovremeno i potrebu za intenzivnijom uzajamnom saradnjom, posebno na Kosovu i o Kosovu. Upravo u to vreme, kad su nam Rusi ucinili netrazenu uslugu, jugoslovenska vlada je odbila da izda vizu Knutu Volebeku, predsedavajucem OEBS-a i norveskom sefu diplomatije, jer je on zeleo da poseti Podgoricu, zaobisavsi Beograd. Covek je bio duboko povredjen, pa je otisao na Kosovo i tamo sreo koga je hteo, ukljucujuci i neke predstavnike srpske opozicije.

Uoci ovog dogadjaja predstavnik UN na Kosovu Serdjo de Melo organizovao je susret nekih, prema njegovoj proceni uticajnih, kosovskih Srba i Albanaca radi otvaranja neophodnog dijaloga. Vladiki Artemiju verovatno nije bilo ugodno da se rukuje sa Tacijem, ali sagovornike su mu drugi birali, kao sto su ih birali i nasoj drzavnoj delegaciji u Rambujeu i Parizu. Nasa vlast je posle toga napala predstavnike Svesrpskog crkveno-narodnog sabora zato sto su ovaj susret prihvatili, a tesko je zamerila i predstavniku UN sto je "zloupotrebio srpska osecanja", odnosno zaobisao predstavnike Beograda. U Ujedinjene nacije je otisao i prigovor: zalimo se svetu sto predstavnik svetske organizacije radi na Kosovu ono sto radi, samovoljno ili po nalogu, a mimo Beograda.

Kad svi, kao sto se vidi, zaobilaze Beograd, a Beograd se zbog toga zali svetu koji se pravi gluv, postavlja se razlozno pitanje: da li mi zapravo znamo gde se nalazimo i kakva je nasa medjunarodna pozicija posle dolaska snaga NATO-a na Kosovo?

Vlada i provladini mediji uporno tvrde kako je nas suverenitet na Kosovu ocuvan iako se sama pokrajina, brze nego sto se slutilo, preobraca u protektorat NATO-a. Nasa vlada se zali komandantima NATO-a, dojucerasnjim agresorima, sto ne vode vecu brigu o bezbednosti nasih gradjana. U tim stvarima Kfor bi trebalo da bude drugaciji nego sto jeste, jer ga Beograd sada smatra mirovnim snagama UN. Medjutim, sam proces smirivanja i stabilizacije na Kosovu - ako se o tome uopste moze govoriti - tece mimo vlada Srbije i Jugoslavije, a malo je verovatno da ce civilna uprava UN i nova posmatracka misija OEBS-a odstupiti od smernica koje je vec odredila strana vojna uprava.

Ponasajuci se kao da nije izgubila Kosovo, nasa vlast, izgleda, previdja teske posledice tog gubitka po nasu medjunarodnu poziciju. Amerikanci su ostvarili jedan svoj vazan ratni cilj: da na Kosovu imaju i punu kontrolu i vojsku NATO-a. Ranije, do agresije NATO-a na Jugoslaviju, mi smo bili pod ultimativnim zapadnim pritiskom da se "popravimo" (stap) pre nego sto budemo pripusteni u svet, ali nam vrata nisu bila zatvarana ako sledimo naloge takozvane medjunarodne zajednice (sargarepa).

Ostavsi bez glavnog aduta u necemu sto je pogresno shvatao kao pogadjanje s Amerikancima, predsednik Slobodan Milosevic nas je sada izveo na cistinu na kojoj ce nam se sve manje nuditi sargarepa a sve vise pretiti stapom. Izgleda da nam se vise ne ostavlja mogucnost da se "popravimo", jer onaj uticajni deo sveta od kojeg zavisimo sve manje komunicira sa nasom vladom i sve manje drzi do onoga sto Beograd ima da kaze, a sve vise svoj protektorat sa Kosova prosiruje i na ceo jugoslovenski prostor.

Ako nam se nesto i ponudi, to se sada cini jos naredbodavnije i bezobzirnije, jer se rezim smatra nekooparativnim i nepopravljivim. Nema u tom svetu ni mnogo saosecanja sa nama zbog nasih teskih stradanja pod bombama NATO-a. Mozemo se tesiti da ce to jednog dana biti ispravljeno, ali je cinjenica da idemo u jos dublju izolaciju i da smo sada jos vece parije u Evropi nego pre bombardovanja.

Kad u takvoj situaciji nasa vlada nema pametnija posla nego da kritikuje tek zapoceti posao Ujedinjenih nacija, u koje jedino i moze da polaze neku nadu, i kad odbija gostoprimstvo predsedavajucem OEBS-a, bez cije podrske nema ni izgleda za popravljanje nase medjunarodne pozicije (makar sta da se misli o dometima verifikatorskih ili posmatrackih misija), onda mi zivimo u nekom iracionalnom svetu, prozetom besmislenim poimanjem suverenosti i sitnim pizmama u dokazivanju vladalacke moci.

Iracionalnost je i dokaz o tome da danas jos manje znamo kuda cemo nego pre agresije.

Pokrenute su rasprave o stvaranju pakta za stabilnost i ekonomsku obnovu ovog dela Evrope. Mi u tim raspravmaa ne ucestvujemo jer nam je receno i da necemo dogod se ne odreknemo Milosevica kao predsednika, ali se tesimo da bez nas nema ozbiljnog razgovora i pravog resenja. Na nasu zalost, ima. Vazice ono resenje o kojem ce se ucesnici razgovora dogovoriti, a koje ce odsutni jedino moci da "poljube ili ostave".

Politika nase vlade, kaze sef diplomatije Zivadin Jovanovic, "vrlo je jasna". To su: obnova, razvoj, ocuvanje Kosova i Metohije kao integralnog dela Srbije i Jugoslavije, reforme i saradnja i otvorenost prema svetu "koji postuje drzavu i ovaj narod kao ravnopravnog partnera".

Ovo je cista projekcija zelja. Za obnovu nema novca, osim ako se ne misli da cemo naplatiti ratnu odstetu od Amerikanaca koji tvrde da protiv nas nisu ni ratovali, nego da su nas doterivali u red, razvoj se ne moze finansirati deficitom, Kosovo je deo Srbije samo po nasim tvrdnjama, i sa sve manje Srba, u Evropi i nismo pored ostalog zato sto nasa vlast jos nije videla da je pao Berlinski zid i sto nije zelela reforme, a u produzenoj izolaciji mozemo samo mastati o ravnopravnim partnerima.

Sto se vise budemo zanosili iluzijama, to ce nam povratak u svet biti tezi. A cena povratka sve veca.

Dragoslav Rancic