DOBRICA COSIC

MOJ PRIJATELJ MITROFAN

Povodom smrti monaha Mitrofana Hilandarca, knjizevnik Dobrica Cosic o nesvakidasnjem prijateljstvu nekadasnjih ideoloskih protivnika

Moj preminuli prijatelj, svetogorski monah Mitrofan Hilandarac bio je covek duboke vere u Boga i Srpstvo, covek zadivljujuce radne energije i jedan od najznacajnijih pravoslavnih prosvetitelja, mozda i najznacajniji preporoditelj Hilandara u ovom veku.

Prvi put smo se sreli u hilandarskom konaku prvih dana aprila 1967. godine, obojica unapred obavesteni jedan o drugom, s obostranim nepoverenjem i podozrenjem, ali i jakom, privlacnom radoznaloscu: gde smo sada, sta smo sada, mi bivsi ratni neprijatelji, komunist i ljoticevac, partizan i dobrovoljac, obojica jedan drugom izdajnici otadzbine; u ratu ogorceni protivnici, u miru - on u emigraciji, ja medju pobednicima; sada - ja pisac, on kaludjer. A bili smo djaci i vrsnjaci. Izbegavali smo razgovor i susrete bez blagog prisustva Voje Djurica, ali smo se, nekako uvek, kao da smo jedan drugog trazili, cesto susretali u sumracnim hodnicima konaka, zastajkivali da se pogledamo i izgovorimo sto beznacajniju rec, pa se hitro udaljavali jedan od drugog, sa osecanjem nelagode i neke teske krivice za cije priznanje nismo spremni.

Uvece, posle liturgije i vecere, dok se sedelo u tremu konaka i grupno razgovaralo u polutami gasnjace, izbegavali smo da sedimo jedan do drugog; on kao da nije zeleo da mu dodirujem mantiju, ja nisam zeleo da vidim staklasti sev njegovog vestackog oka koje je izgubio u borbi sa partizanima, strepeci da se to nije dogodilo u onoj borbi s mojim odredom...

Preko ideoloskog i ratnog ambisa koji je istorija stvorila medju nama, nismo imali snage da jedan drugom pruzimo ruke i izgovorimo svoje istine sto smo nagonski zeleli i cutanjem potvrdjivali.

U dugim hilandarskim nocima, dok su bolno, kao da ih neko tuce, zavijali sakali iz sume, a Voja sredjivao svoje radne beleske, mojim secanjima proticale su deobe moga narastaja i srpskog naroda sa ishodima koji nisu bili u nasim pobudama i ciljevima. Svi smo stigli tamo gde se nismo uputili. Ako se Mitrofan i ja bratski ne izmirimo, srpske deobe nisu okoncane; nase sudbine i iskustva su bez ikakvog smisla za potomstvo. A nisam znao i video put koji vodi u nase pomirenje.

Tih dana Hilandar je bio pred znacajnim dogadjajem: trebalo je da zasadi vinograd koji je unistila filoksera. Loza je manastiru sveta biljka; vino je pricest, nagrada za poslusanje, hrana u postu, zdravica manastirskim gostima i hodocasnicima. Nad Atosom su lile tropske kise; Jegejskim morem brektala je bura, ladje nisu plovile, grcki geoponos koji se cekao da Hilandaru zasadi vinograd sa 30 argata sto su lezali pod donjim tremom konaka, nije mogao da dodje.

Profesor Sveta Radojcic je za svakom vecerom podsecao starca Nikanora da sam ja zavrsio vinogradarsko-vocarsku skolu i da imam znanje geoponosa. Stari i mudri kaludjer bi pohvalio Srbiju sto ima takve skole i molitvom okoncao razgovor o sadjenju vinograda, a Voja mi sapnuo: "Ne veruju ti." O mojoj strucnosti starac Nikanor je obavestavao manastirski Savet staraca koji je vecao i nije se saglasio da komunist Hilandaru zasadi vinograd. Bure se oko Atosa nisu smirivale, geoponos nije mogao da doplovi, 30 argata je placano kao da rade, pa je starac Nikanor svake veceri hukcuci izracunavao hiljade drahmi koje gubi manastir. Primoran burom i velikim novcanim rashodima, Savet hilandarskih staraca nekako je pristao da ja zasadim vinograd na kosini iznad Svetog Vasilija.

Odgovornost za sadnju velikog vinograda, uz pomoc monaha Mitrofana, preuzeo sam sa tankom nadom u zblizenje s mojim ratnim neprijateljem i strepnjom od neuspeha u sadnji, ne manjom od one koju sam kao gradjanin poneo 1992. godine. Ako primanje kalemova bude slabo, na Svetu Goru vise nikada ne mogu doci, a hilandarski ortodoksi ce me obeleziti zigom necastivog. Ali, ako se dobro istinski zeli, dobro se i dogodi.

Tada, u petnaestodnevnoj sadnji vinograda, u napornom celodnevnom radu, u znoju lica radenickog, na modrom jegejskom severcu, u velikouskrsnjem postu - rodilo se bratstvo izmedju zboraskog dobrovoljca - prosvetara Mitrofana i mene partizanskog komesara. Rodilo se ono ispovedanjem nasih ratnickih ideologija, kazivanjem o ratovanju i borbi u Nauparama, kada smo pucali jedan na drugog; njegovim dugim pripovedanjima o stradanju u nemackom porazu i odlasku u Nemacku gde je postao graficki radnik.

Vec iskreni vernik, 1961, odlucuje se da se zamonasi u Hilandaru i sav posveti pravoslavnoj veri, svetosavskoj svetinji i duhovnoj sluzbi Srpstvu. Na ispovest uzvracao sam ispovedom, otkrivanjem svoje sudbine, poveravanjem svojih razocarenja i nesaglasja ideja i stvarnosti, pa pricom kako sam od vlasti vise zavoleo roman. Obostrane ispovesti prosvetlile su nam saznanje da smo obojica porazeni od istorije.

U mom zivotu retka su takva dusevna ozarenja i smirenja, kakva sam doziveo u iskrenim ispovestima sa monahom Mitrofanom u sadnji vinograda Hilandaru. Sadeci lozne kalemove u Savinom polju, ostvarilo se istinsko i trajno pomirenje dva ideoloska i ratna protivnika. A sadnja vinograda je potpuno uspela.

Posle takvog pomirenja, medju nama vise nije bilo nijedne razlike koja je mogla da nas ucini protivnicima; tako je trajalo do njegove smrti.

Dobrica Cosic