POSTO SOCIJALNI MIR

Domaci izvori su presusili, novca iz inostranstva nece biti, dugovi se gomilaju a privreda ne radi. Jedino cime vlast jos raspolaze, jeste Topcider

Nema vise prenemaganja - pre nego sto je napravio prijem za svoje goste (o drzavnom trosku), predsednik Srbije Milan Milutinovic nam je brutalno jasno saopstio kakav nam je status: "Nas osnovni zadatak bice obnova, duboke reforme i razvoj zemlje, za sta moramo da upregnemo sve politicke snage, gradjane i radne ljude." Gradjane i radne ljude niko ne pita da li pristaju da ih Milutinovic i drugovi i dalje uprezu, posto je nasa pobeda nad "najvecom silom u istoriji covecanstva" tako velicanstvena da ce sigurno biti opevana u novom kosovskom i pokosovskom ciklusu. Drzava, sa Slobodanom Milosevicem na celu, narodu se oduzuje najbolje sto moze - velikodusno deli obavestenja o odlikovanjima. Samo ordenje, doduse, nesto kasni usled nestasice zlata i dragog kamenja.

Peta kolona ipak ne miruje - malo, malo, pa neko trazi pare. Najneprijatnije su iznenadili rezervisti: nisu cestito ni skinuli uniforme, a vec traze isplatu obecanih dnevnica (u visini od dve do dvanaest hiljada dinara) za svoje ucesce u pobedi. Lepa su odlikovanja, ali njihove porodice moraju nesto i da jedu. Profesionalne patriote, portparoli vladajucih stranaka, koji nisu stigli da se prijave u dobrovoljce jer su u Beogradu bili zaduzeni za busanje u prsa junacka, sad se zgrazaju nad ovom drskoscu.

Hrana i stednja

Ne miruju ni seljaci. Banatski forum iz Panceva i Nezavisni sindikat zemljoradnika Srbije pocinju da blokiraju puteve, "kao opomenu" i najavljuju blokade preostalih mostova i granicnih prelaza ukoliko im se ne prizna (i ne isplati) realna cena psenice. Predstavnici Banatskog foruma saopstavaju da "oni koji sami sebe nazivaju patriotama, sa punim gepecima gotovog novca od seljaka otkupljuju psenicu po hiljadu maraka vagon, a onda ce je prodavati susednim zemljama za tri do cetiri hiljade maraka". Uz to, Forum poziva seljake koji nisu prodali zito da ga "sakriju, jer ce okupator uskoro krenuti da ga otima".

Iz Vrbasa pak stizu vesti da je poznjeveno tek 40 odsto psenice zato sto su seljaci dobili svega trecinu potrebne nafte. Sto je jos gore, prinosi od tri i po do pet tona po hektaru su ispod ocekivanja. Kako ce se sve ovo odraziti na snabdevenost hlebom i na njegovu socijalno popularnu cenu (naravno, vestacki odrzavanu), videcemo vec na jesen.

Na stare stedise (mnogi su vec pokojni) niko i ne obraca paznju. Obecane isplate uloga hladno su po ko zna koji put odlozene, ovoga puta zbog rata. Ali zato "cuveni" bankar Miodrag Zecevic, poznatiji kao prijatelj predsednika Milosevica i tvorac famoznog Zajma za preporod Srbije, tvrdi da gradjani kod kuce drze usparano cetiri do pet milijardi maraka i jos toliko u inostranstvu. Treba samo smisliti nacin da im se taj novac nekako izvuce, odnosno da ih povere na cuvanje drzavi. Ovde je uvrezeno misljenje da pregaoci u narodnom interesu drze u inostranstvu znatno vecu sumu od pomenute i ne pomisljaju da svoju crkavicu povere drzavi za koju sami najbolje znaju koliko je pouzdana.

Rekordna nezaposlenost

Kad je o domacim rezervama rec, poreklo pomenute sume vredno je istrazivanja: da li je ovaj iznos moglo usparati 1 428 000 penzionera (koliko ih je bilo proslog oktobra) ili 853 000 nezaposlenih (podatak iz januara ove godine), ili 700 000 ljudi na prinudnim odmorima, odnosno zaposlenih sa "platama" od nekoliko stotina dinara, i to ne svakog meseca.

Ovoj kategoriji potencijalnih stedisa posle rata se pridruzilo jos oko 80 000 zaposlenih u Srbiji koje je bombardovanje i fizicki ostavilo bez radnih mesta. Njihovu sudbinu deli nekoliko stotina hiljada zaposlenih u firmama-kooperantima porusenih fabrika. Za poslednje dve pomenute kategorije Vlada Srbije ima dva resenja: s jedne strane, dobronamerno im savetuje da se vrate u sela, njivama i plugovima, posto je sad "poljoprivreda nasa buducnost", a s druge, za onih 80 000 radnika obecava se isplata zagarantovanog licnog dohotka od po 230 dinara u naredna tri meseca. To im je dovoljno za cak pedesetak vekni hleba i jos toliko litara mleka. Ostale potrebe zadovoljice iz interventnog paketa vrednog 300 dinara, koji im je takodje obecan. Posto obecanja lepo zvuce a nista ne kostaju, i onima koji odluce da se vrate u selo obecavaju se krediti za koje mogu kupiti, na primer, dva tocka od traktora.

Jugoslavija je, prema podacima Medjunarodne organizacije rada (izneti tri meseca pre bombardovanja), svetski rekorder u nezaposlenosti, sa 26,5 odsto radno aktivnog stanovnistva. S onima koji su im se posle rata pridruzili, ekonomisti procenjuju da trenutna stopa nezaposlenosti premasuje 50 odsto. Bilo bi nepravedno u ovom nabrajanju preskociti prosvetne i zdravstvene radnike koji su zaposleni, ali su im primanja takva da ovi prvi najavljuju obnavljanje protesta.

Podaci pod embargom

Sve nabrojane kategorije ocekuju, po raznim osnovama, svoje mesecne prinadleznosti od drzave. O kolikoj je ukupnoj sumi rec, ne moze se saznati cak ni posredno - naime, u svim drzavnim institucijama jos je na snazi ratni rezim tako da se u Saveznom zavodu za statistiku, Zavodu za obracun i placanje, Narodnoj banci Jugoslavije i ostalima, ne moze dobiti nijedan relevantan podatak.

Zabrana davanja podataka vazi ne samo za novinare vec i za naucne institute i sve ostale koji su te podatke pre rata dobijali na koriscenje. Zato mozemo napraviti samo pribliznu i delimicnu racunicu na osnovu raspolozivih podataka: rezervistima se, prema recima generala Nebojse Pavkovica, komandanta Trece armije, duguje milijardu dinara (nesto ispod sto miliona maraka po realnom kursu); za isplatu penzija potrebno je jos oko 1,3 milijarde dinara mesecno; za ljude koji su ostali bez radnih mesta vlada je obecala ukupno 18,4 miliona dinara i jos 24 miliona za "interventne pakete".

Ovome treba dodati jos plate za drzavnu administraciju, prosvetne i zdravstvene radnike, socijalnu pomoc, decje dodatke, porodiljska odsustva i slicne prinadleznosti koje su i pre rata kasnile od nekoliko meseci do godinu dana.

Taj novac ova drzava nije imala ni pre rata, sad pogotovu. Ako je prodaja dela Telekoma 1997. godine pomogla vlasti da sebi "kupi" vreme i produzi zivot tako sto je novac (dobijen u kesu!) potrosen na isplatu zaostalih penzija i plata radnicima (doduse, u formi "kredita za podsticanje proizvodnje i izvoza" koji nisu vraceni), sada tako nesto nije u izgledu.

Uverenje prema kojem je Zapad, pre svega Amerika, tada svesno bacio predsedniku Milosevicu pojas za spasavanje, vrlo je logicno. Tome u prilog govori cinjenica sto jedan od kupaca, grcki OTE, ima vlasnicki udeo americkog kapitala. Najblaze receno, bez pozitivnih signala svojih vlada, ove kompanije svakako ne bi ulazile u tako krupan posao s ovdasnjim rezimom. Sada je situacija bitno drugacija - rezim sa Slobodanom Milosevicem na celu potpuno je izopsten iz sveta, s eksplicitnom porukom da ovde ni dolar nece stici bez promene vlasti. Ovaj izvor sredstava je, znaci, iskljucen. Ako nesto sitnije i bude prodato, to nije dovoljno.

Hiperinflacija kao alternativa?

Sta, dakle, ostaje kao alternativa rezimu da placajuci, koliko-toliko, obaveze prema gradjanima, kupuje socijalni mir i sebi vreme na vlasti? Mogli bi se razrezati novi porezi, ali je pitanje s kolikim uspehom - rapidno se smanjio broj onih koji su i postojece poreze u stanju da placaju. Svako povecanje nameta fakticki znaci dalje gusenje i onih koji jos nekako rade i u krajnjoj instanci gubitak sada raspolozivih fiskalnih prihoda.

Skupstina Srbije produzila je ratne uredbe medju kojima je i "dnevnica solidarnosti", a koju oni sto jos primaju plate izdvajaju za druge koji su ostali bez radnih mesta i uvela taksu od 0,15 odsto na sve poslovne transakcije. Ova taksa treba da ulije u budzet od osamdeset do sto miliona dinara mesecno, sto ce imati efekat kapi vode u pozaru. Pokusaj da se od gradjana pokupi pomenutih cetiri-pet milijardi maraka (ukoliko zaista postoje), tesko da bi uspeo posle svih iskustava (stara stednja, zajam, Jezda, Dafina, ziralni otkup deviza, itd.).

Sledeci trik bilo bi odlaganje placanja unutrasnjih dugova, sto se vec odavno radi. Time se, medjutim, dugovi dalje gomilaju i to ne moze trajati unedogled - glavno pitanje je gde je napokon taj prag pucanja socijalne izdrzljivosti. Gde god da je, sigurno nije daleko i vlast to zna.

"Prelomni trenutak mogao bi doci krajem jeseni ili pocetkom zime", kaze za NIN mr Slobodan Milosavljevic, rukovodilac Centra za konjunkturna istrazivanja i makroekonomske analize Instituta za trzisna istrazivanja u Beogradu. "Vlast ne razmislja dugorocno vec od danas do sutra, da se zakrpi poneka rupa. Nema uopste podataka kud odlazi novac koji se uzima na ime takse i dnevnice solidarnosti. Sto se gradjana tice, oni prezivljavaju tako sto i sami gomilaju dugove - ne placaju struju, komunalije, poreze, minuse na tekucim racunima. Ono malo novca sto zarade ili su ustedeli, trose samo na hranu, ali i to ce se do zime istopiti", smatra Milosavljevic.

Poslednji izlaz vlasti bilo bi stampanje novca, sto neminovno proizvodi najpre takozvanu kontrolisanu a potom sasvim nekontrolisanu inflaciju. Kako to izgleda, odlicno znamo. Profesor Ljubomir Madzar cak predvidja da bi to bilo gore i od bombardovanja. Vlast se sada nalazi pred krajnje neprijatnim izborom: buduci da drugih izvora nema (prica o devizama sklonjenim u inostranstvo koje ce sad da vrate u zemlju vise uopste nije u opticaju), mora posegnuti za jedinim sto joj je jos preostalo, a to je Topciderska stamparija. To, medjutim, neminovno vodi u hiperinflaciju. nezadovoljstvo i socijalne nemire, a cilj stampanja novca je upravo da se to izbegne. Ako pak i dalje odrzava kakvu-takvu monetarnu disciplinu, socijalne tenzije ce zbog neisplacivanja obaveza opet rasti s neizvesnim ishodom. Sta god da uradi, rezultat ce na jesen biti isti. Da je ta opcija, izgleda, prevagnula, moze se naslutiti iz identicnih zapazanja sluzbenice u posti i prodavca na popularnom buvljaku - poslednjih dana kroz ruke im prolaze velike kolicine tek odstampanih stodinarki. Crnogorci tvrde da je u junu novcana masa povecana za milijardu dinara.

Uz sve ovo, naveliko nam se obecava obnova i izgradnja zemlje sopstvenim snagama. Tek za to novca nema, taman nas predsednik Milutinovic "upregao" sve do poslednjeg.

BILjANA STEPANOVIC