STAP I SARGAREPA

Ako bismo na delu pokazali da je ulazak u reforme prva oblast naseg pomirenja sa svetom, verovatno bi bilo manje pritisaka i pretnji, pa i pretnji Hagom. Pitanje je samo koliko je to sa postojecom vlascu moguce

Na protestnim mitinzima u gradovima sirom Srbije cuje se, uz zahtev za ostavku Slobodana Milosevica sa polozaja predsednika Jugoslavije, i ocena da moramo naci nacin da se pomirimo sa svetom. Nimalo slucajno, te dve stvari dovode se u tesnu vezu, kao da bez Miloseviceve ostavke nema ni pomirenja. Ali, dok ostavka mnogima jos i izgleda moguca, cini se da je pomirenje dosta daleko, cak i bez Milosevica, a kamoli s njim.

Jos rane od agresije nismo ni poceli da lecimo, a vec smo, iz egzistencijalnih razloga, prinudjeni da se mirimo sa agresorima koji su nas nemilosrdno kaznjavali, ubijali i zemlju nam razarali i koji su nam otudjili dragoceni deo drzavne teritorije. Svet, makar koliko prema nama bio surov, bez nas moze, a mi, vec skoro deceniju sami i izolovani, bez sveta ne mozemo.

Posto je pomirenje vise u nasem nego u bilo cijem drugom interesu, od nas se ocekuje i prvi korak u tom pravcu. To znaci priklanjanje velikim i mocnim i prihvatanje njihovih uslova. A mocni polaze od ocene da nikakve agresije nije bilo i da je za nas povratak u svet i eventualnu pomoc u obnovi zemlje nuzna smena rezima koji olicava i simbolizuje Slobodan Milosevic. Pri tom, ni kao narod ne izgledamo svetu neduzni za ono sto nam se dogadjalo, jer je Milosevic nas izbor, a velike zapadne sile, pa u velikoj meri i najmocniji i najuticajniji deo medjunarodne javnosti, nisu u poslednjoj deceniji pravili veliku razliku izmedju rezima i naroda.

Najostriji su, kao sto znamo, oni koji su najmocniji i za kojima se neizbezno povode mnogi drugi. Amerikanci su do agresije trazili dolazak snaga NATO na Kosovo i reforme u Srbiji. Predsednik Klinton je sada prosirio zahteve: da Srbija ukloni s vlasti Milosevica i da se usmeri na demokratske reforme, da Milosevic i njegovi najblizi saradnici, optuzeni za ratne zlocine, idu u Hag, ali i da Srbi ispolje spremnost na pokajanje zbog svega sto se dogadjalo na Kosovu. Inace, nema ni centa pomoci.

Sta to prakticno znaci, naslucuje se iz tumacenja americke diplomatije i stampe.

Dr Danijel Server, visoki funkcioner Stejt departmenta, kaze: "Smatramo da je kolektivna krivica nepravedna i da ona mora da bude individualna. Medjutim, primetili smo da je dosta Srba koji ne samo da se ne osecaju krivim nego ne osecaju ni stid zbog onoga sto se desilo, zbog cega sam malo iznenadjen."

Flora Luis, jedno od najuticajnijih imena medju americkim komentatorima, ovih dana pise: "Uskracivanje pomoci za obnovu dok se Srbi ne otarase Slobodana Milosevica ima moralno i politicko opravdanje, ali je zasnovano na riskantnom licemerstvu. NATO tvrdi da nije bio u ratu sa Srbima i Srbijom, iako ih je bombardovao, nego samo sa Milosevicevim rezimom. U stvari, Milosevic je imao nadmocnu podrsku svojih zemljaka i demokratski legitimitet." Zbog toga se, po Flori Luis, neizbezno namece poredjenje izmedju Srbije i Nemacke posle Prvog i Drugog svetskog rata. Kako se "do pomirenja lakse dolazi postenjem nego pritvorstvom", Srbija mora da bude u stanju da "spozna sta se stvarno desilo" da bi bila ukljucena u program pomoci Jugoistocnoj Evropi.

Medju evropskim drzavnicima jedino je finski predsednik Ahtisari, koji sada predsedava Evropskom unijom, bio izricitiji u uverenju da se humanitarna pomoc Srbiji ne uslovljava i svrgavanjem Milosevica. To mu, ocigledno, nije izgledalo tako jednostavno.

Karl Bilt, nesumnjivo dobro upucen u nase politicke prilike, takodje je "protiv bilo kakvog koncepta kolektivne krivice" (i upravo zato smatra da optuzeni za ratne zlocine treba da odgovaraju pred Haskim tribunalom), ali nije za materijalnu pomoc "strukturama koje su korumpirane i koje su povezane s rezimom".

Bili strozi ili blazi prema nama, oni sa kojima cemo morati da se mirimo ne zele u svom drustvu Milosevicev rezim. Kod nas su demonstranti dovoljno jasni u predocavanju takve realnosti, ali je ocigledno da imaju teskoca u iznosenju potpunije istine o uzrocima nase tragedije. Oko toga jos vlada velika opreznost, a prema onome sto dolazi sa strane - i podozrivost. S razlogom. Dugo cemo se secati Dzejmija Seja.

Kad lideri Gradjanskog saveza Srbije, recimo, kazu da "nema izbora sa onima koji su optuzeni za ratne zlocine", onda verovatno procenjuju da vecina stanovnistva zeli da Milosevica posalje u Hag. A pitanje je da li je tako. Vrlo je jako uverenje da su za nas najveci zlocinci oni koji su nas, posle niza godina surovog kaznjavanja i izopstavanja, besomucno bombardovali. To raspolozenje izrazeno je u zahtevu (iz Uzica) da se "zbog katastrofalnog stanja u zemlji i gusenja sloboda" Slobodan Milosevic smeni, ali i da se "pred UN pokrene postupak za utvrdjivanje odgovornosti Klintona, Blera, Sredera i ostalih za bombardovanje Jugoslavije". Sporna je i tvrdnja da je opozicija "kriva koliko i Milosevic", jer je glasala protiv Rambujea. Ta stvar je kod nas previse nasa i previse bolna da bi je mogla lako potisnuti ocena sa strane.

Za pomirenje nam je zasigurno potrebno vise skromnosti i tolerancije, pa i pokornosti. Ako ostanemo pri uverenju da su za sve krivi drugi, od pomirenja nema nista, jer mocnici nase argumente uglavnom ne prihvataju. Mi svoj povratak u svet ne mozemo uslovljavati prethodnim povratkom nase pravde u medjunarodne institucije. Svet, sa svoje strane, moze i da se slozi sa tvrdnjama iz nasih opozicionih redova da je izolacija Srbije ojacala represiju rezima, ali ga prevashodno zanima koliko uvazavamo njegove norme i vrednosti. A vazimo za zemlju koja je poslednja u Evropi po spremnosti za reforme.

Ako bismo na delu pokazali da je to prva oblast naseg pomirenja sa svetom, verovatno bi bilo manje pritisaka i pretnji, pa mozda i pretnji Hagom. Ali je pitanje koliko je to sa ovom vlascu moguce.

Dragoslav Rancic