NEDELJNIK

Ovih dana ponovo je repriziran film "Varljivo leto '68" koji nas podseca kako drug Tito porucuje pobunjenim studentima da cemo dosledno nastaviti zapocete reforme, sto su ovi pozdravili kozarackim kolom.

Varljivog leta '99. bune se svi zivi, a vlast (dugo se upinjala da imitira druga Tita) porucuje da ce, je li, nastaviti zapocete reforme, ali niko da povede kozaracko kolo. Za ovih cuvenih deset godina raspleta svasta smo preziveli, sa bombardovanjem kao krunom uspesne i dosledne politike, samo su zvanicne price o reformama valjda jedina preostala konstanta. Svake godine obavezno nam se obecavaju nove reforme, rast proizvodnje i standarda (pominjan je cak i svedski) a sad je prikljucena jos i obnova i izgradnja. Podrazumeva se, sopstvenim snagama. Predstavnici vlasti samouvereno su, cini se, zakljucili da je narod, stavljen pred izbor - oni ili inostrana pomoc i povratak medju svet? - izabrao njih.

Mozda bi se to, kojim slucajem, pokazalo i kao tacno, ali je nacin na koji nam se sugerise koja je prava strana, ipak uvreda elementarnog zdravog razuma. Kako, na primer, shvatiti reci premijera Mirka Marjanovica da zivimo u najdemokratskijoj drzavi na svetu i da nema zemlje koja svojim gradjanima obezbedjuje ovako visok stepen koriscenja ljudskih prava, dok se u isti mah deci sa Kosova zabranjuje da se upisuju u skole na teritoriji (valjda) svoje zemlje Srbije. Ili, kako pretpostaviti da shvatamo o cemu prica dr Mirjana Markovic, predsednica Direkcije JUL-a, kad tvrdi da ce se i ubuduce davati prednost kombinaciji drzavnog, javnog i privatnog vlasnistva "koja najbrze doprinosi razvoju drustva" i da ce JUL nastaviti borbu za prosperitet "pod kojim i dalje podrazumevamo poboljsanje kvaliteta zivota".

Prosperirali smo dotle da je polozaj srpske privrede u odnosu na svetsku sada gori nego 1913. godine, posle balkanskih ratova. O "poboljsanju kvaliteta zivota" valjda dovoljno govori podatak da se ova zemlja, sa drustvenim proizvodom od 540 dolara po stanovniku, nalazi medju najnerazvijenijim drzavama. Sve ovo postignuto je upravo za poslednjih deset godina naseg ubrzanog razvoja i reformi, s aktuelnom garniturom na celu.

I jos svaki pripadnik te garniture koji (misli da) mora nesto da izjavi, pocev od dvoje pomenutih, prvo poteze reforme. Kad bi morali da odgovore na pitanja sta su to reforme - retko ko bi od njih zaradio i mrsavu dvojku. Treba im zato objasniti kako bi shvatili da su reforme u direktnoj suprotnosti s njihovim opstankom na vlasti. Predsednik Milosevic to, izgleda, odlicno shvata i zato ih tako uporno, na svaki nacin, godinama izbegava. Sto mu ipak ne smeta da ih i sam povremeno blagonaklono najavljuje.

Ako, dakle, pogledamo u najkracim crtama sta bi stvarne reforme podrazumevale, vidimo da svaka tacka ponaosob zadire u same temelje ove vlasti: reforma poreskog sistema i eliminisanje sive ekonomije i privilegovanog bogacenja donela bi prihode drzavi a oduzela vlastodrscima; reforma Narodne banke Jugoslavije stvorila bi nezavisnu centralnu banku umesto sadasnjeg pukog politickog servisa; reforma bankarskog sistema podrazumevala bi zdrave banke, a ne kvazisocijalne ustanove i poligon za politicke manipulacije; isplata dugova, pre svega sopstvenim gradjanima, umesto da se oni samo gomilaju i prolongiraju; privatizacija i razvoj normalnog finansijskog trzista umesto sadasnje strogo kontrolisane drzavne privrede. Ima jos elemenata koje bi svaka prava reforma podrazumevala, ali i ovo je dovoljno. Osnovni od svih uslova jeste - kapital, koji ova vlast nema, niti ce ga ikad dobiti.

Svaka reforma, generalno, daje rezultate na duzi rok, nikako preko noci. Kratkorocno, moze cak biti vrlo bolna i "oduvati" onoga ko je sprovodi. Eto zasto ova vlast, koja godinama vodi ekonomsku politiku bukvalno od danas do sutra, na stvarne reforme i ne pomislja.

Cak su i pojedine opozicione stranke sklone da potezu reforme u svojim obecanjima bolje buducnosti ceneci, valjda, kako narod o tome voli da slusa. A u kakvoj se socijalnoj i mentalnoj situaciji vecina tog naroda nalazi, jedino bi ga zanimalo da li se "to" maze na hleb.

Rezim ocigledno misli da treba obecavati, bez obzira sta, samo da lepo zvuci i doprinosi virtuelnoj realnosti koju pokusava da nam podmetne kao pravu. Ovde je, uostalom sve, ali bas sve, izvrnuto naglavacke i dovedeno u potpunu konfuziju: kad profesorka sociologije drzi predavanje o ekonomskim reformama, general disciplinuje opoziciju, ministar za omladinu i sport smenjuje upravnika pozorista da bi ministar kulture na to mesto postavio sebe, pevacice vode fudbalske klubove, onda ni terminoloska konfuzija ne moze biti manja.

Ako jednog dana te reforme ipak docekamo, trebalo bi reformisati i sam srpski jezik tako sto bi se umesto kompromitovanih i obesmisljenih reci kao sto su patriotizam, izdaja, otadzbina, pobeda, pa i reforme, izmislile nove. Ove stare posteni svet vec izbegava da koristi.

BILjANA STEPANOVIC