LICNI STAV

Premda se cini da je ovo politicko leto samo repriza davnih godina koje su pojeli skakavci, nesto se ipak menja: ova bara lose beskonacnosti, nas zivi pesak zle sudbine, polako "guta" sve istrosene protagoniste vremena raspleta. Na scenu izlaze novi likovi: Zika i Zeka, Ivan i Maki. To deluje farsicno, ali nece zavrsiti kao farsa

Putujuce pozoriste ovdasnje opozicije opet krstari Srbijom, stizuci na svoja odredista zaobilaznim putevima, preko srusenih mostova, kraj zgarista. Dekor se promenio. Repertoar je, pak, manje-vise, ostao isti kao i pre deset godina. Otuda nema svrhe razglabati o "umjetnickom dojmu" aktuelnih mitinga kao puckog spektakla. Razlika izmedju pozorista i politike je najpre u tome da se u politici, suprotno pozoristu, tokom silnih repriza "osnovna ideja" ne razvija, vec stagnira.

Obaska sto su glavni akteri u medjuvremenu ostarili. A politika je, opet, s druge strane, najslicnija glumi bas po tome da ono sto je moralo biti juce nikako ne moze biti (malo) sutra: onaj ko nije odigrao Hamleta na vreme, nece ga odigrati nikad. Ne smeta sto pojedine "izvodjace-politickih-radova-na-ulici" kosa napusta istom brzinom kojom ih stizu suvisni kilogrami, vec je stvar u tome da nema u njih vise onog mladalackog entuzijazma kao u vreme kada su verovali da se demokratija maze na hleb, te svi, svako doduse sa sebi svojstvenom rutinom (tzv. nijanse), uglavnom "testerisu vazduh" rukama, "cepajuci strasti u dronjke", sve u stilu o kome je nareceni Hamlet svojevremeno odrzao zapazeni govor.

Ucesnici ovog lutajuceg spektakla - kojima ce se sigurno pridruziti i neki "komentatori zbivanja" - svakako se nece sloziti sa izrecenim konstatacijama. Na prvi pogled, cinjenice govore njima u prilog. Jer, poseta ovogodisnjoj postavci "Politike leta" svuda je uglavnom zadovoljavajuca, negde je cak iznad ocekivanja, dok su u pojedinim gradovima (Kragujevac, Nis) oboreni svi predjasnji rekordi. Ali, to jos nista ne dokazuje. Mogao bih da se pozovem na primer Zorice Brunclik, koja jos moze da rasproda svaku halu, no cini mi se primernijim da citaoca podsetim kako su i prva izvodjenja estradnog serijala "Pesma nas je odrzala" bili pravi politicki "kasa stih" - pa sta se na kraju ispostavilo?! Ispostavilo se da je Zoran Kalezic podneo ostavku od sramote.

Scena i gledaliste

Sve nas ovo moze odvesti besplodnoj raspravi o promeni medjusobnih odnosa cinilaca latinske izreke o hlebu i igrama, koja nam se upravo dogadja kao pravi "barok spektakla" u kome se mesaju svi zanrovi. Ovaj ce letopisac zaobici taj jalovi posao iz razloga sto ga je, na samom pocetku razmisljanja o gore "zadatoj temi", opsela cudna misao o jednoj drugoj vrsti izmene odnosa, onog koji vlada izmedju scene i gledalista. Najkrace receno, uloga (inace pozeljna) "ucesca" gledalista u zbivanju na sceni narasla je ovih mitingaskih dana do te mere da je ono - gledaliste - preuzelo funkciju same scene.

Nekada su politicki lideri, glavari nase opozicije, poput putujucih glumaca, kao pravi polithistrioni, odlazili "u narod" da mu, uzdginuti na koturnama svojih prevratnickih ideja i saznanja, saopste neke istine koje ce ga dovesti u katarzicno stanje. Mada je taj odnos i danas formalno isti, sustina se nepobitno menja, te su politicki akteri sve vise u poziciji onih od kojih se ocekuje da prime "poruku" koju im salje uzavrela cetvrta galerija i da ih to, ako im je ostalo jos malo soli u glavi, privede spasonosnoj katarzi ili bar oslobodi mamurluka.

Ova nova situacija stvara "dramske persone" po svojoj meri. Ako izuzmemo neke marginalne izuzetke iz proslosti (devojka koja prkosi "vodenom topu"), sada se prvi put dogadja kao pravilo da "heroji" politickog kovitlaca nisu "harizmatske" liderske figure (jer, i lider, poput onog bokala, ide na miting sve dok ne prolupa), vec obicni "ljudi iz naroda", autsajderi i marginalci, do juce sasvim nepoznati izvan kruga familije i - sto da se lazemo - sasvim beznacajni. Nikakvi djaci frankfurtske skole, harvardski diplomci i borci druga Mugabea. Analogno tome, tenzija koja se radja i raste na ovoletosnjoj politickoj sceni moze se jedino razresiti u sudaru tih novih "figura" sa isto tako siroj javnosti nepoznatih i beznacajnih lokalnih "malih bogova", palanackih tigrova od papira.

Ikonicke paradigme Zike iz Leskovca ili Zeke iz Prokuplja samo slepcu ne pokazuju kakva ce biti konacna linija "odbrane sistema". Jer, sta nam sve govori "foto decenije" na kome se vidi kako maco Zeka puca u vazduh? Pozicija sa koje to cini (balkon) nije bez odredjenog simbolickog znacenja: on je gori, a mravi gamizu po prasini ulice. No, bitan je njegov "licni imidz", bremenit porukama: u crnoj majici, belim pantalonama, sa "cigarom u zubi", Zeka je olicenje zanrovski kodifikovanog "junaka", koji u nasu stvarnost dolazi iz nekog filma cija se radnja dogadja u Juznoj Americi. U skladu sa takvim kliseom, generali su se kao "politicki (misleci?) subjekti" mogli pojaviti tek posle Zeke, i to kao rezervni adut cija je "tezina" uglavnom psiholoske prirode.

Ali, njegovi sugradjani kazu da je Zeka u principu dobar covek, samo malo nervozan. Pitanje je kako jedan dobar covek postaje "zivotni otisak" junaka filma na juznoamericku temu, pa ga to cini jos nervoznijim nego inace? Uloge su, medjutim, podeljene. otuda se i nije moglo dogoditi da Zeka, mada je to lasno mogao uciniti, puca u "zivo meso" nekog od prestonickih opozicionara na tribini - Milana St. Protica moze iz uocene pozicije promasiti samo onaj koji je u novo jutro usao pravo iz kafane (a znamo da nije bilo jutro) - vec se dogodilo ono jedino moguce da njegovo tane prozvizdi iznad glava onih sa kojima je proveo citav zivot i koji ga u principu smatraju dobrim covekom.

Oni koji nemaju nista ulazu sve

Stvar je, sto se kaze, "sisla u bazu". A baza je, u ovoj novoj istorijskoj preraspodeli uloga, dobivsi Zeku, znala da u svojim redovima - iz kojih je, da podsetimo, i Zeka - prepozna one koji ce mu parirati, pa su tako pravi heroji (o cije se "zivotopise" mediji sada naveliko otimaju) ovog varljivog politickog leta postali mladjani Ivan (Novkovic) iz Leskovca i razbaruseni Maki (Bogoljub Arsenijevic) iz Valjeva. Kakvi su to ljudi? Najvise sto se za njih moze reci jeste da su obicni "lokalci". Cak ni tamo, u toj tzv. provinciji, nisu spadali u "elitu". Otuda su, sva je prilika, puka sirotinja. Iza njih ne stoje nikakvi gromopucatelni "poslovni uspesi", oni nemaju ni dana staza u profitabilnim "drustvenim aktivnostima", nisu ranije uzimali ucesca u politickim rabotama i tvrde da nemaju nista sa "oficijelnom" opozicijom. Osim toga, ono sto su ucinili dogodilo se samo jednom i nikad vise: Ivan je sada u zatvoru, a Maki nije dostupan vlastima.

Iako se obojica bave uslovno "kreativnim poslovima" - prvi je televizijski video mikser, drugi ikonopisac (sto se, prevedeno na aktuelni "novogovor", cita kao "besposlicar i narkoman") - njihova profesionalna projekcija za buducnost deluje prilicno skromno, te oni, sve i da hoce, a nece, ne mogu ocekivati da postanu akademici, "ocevi nacije", clanovi vlade bez portfelja, predsednici nekakvih odbora, da se po njihovim romanima snimaju filmovi, ili da ce primati inostrane stipendije, ucestvovati na simpozijumima o prepravci sveta; cak nece dobiti ni svoju kolumnu u nekim beogradskim novinama, a jos manje im se moze ukazati sansa da "na brzaka" maznu neke pare - jer, para iovako vise nema. Za Makija nisam bas sasvim siguran nije li u pozadini namera da se dopadne nekoj zeni, no taj faktor kod Ivana sigurno otpada - vec je ozenjen mladom i lepom. Ovo potonje znaci da novi "likovi", premda se posvecenim borcima za "stvar narodnu" njihov angazman cini kao zezanje onih koji nemaju sta da izgube, ulazu u srpsko politicko kolo vise nego svi prethodni, ono jedino sto imaju - buducnost sopstvene dece. Nije se Novkovic zakljucao u video-reziji kako bi osigurao svoj poduhvat; on je to ucinio iz straha kako bi se kod otvorenih vrata mogao u zadnji cas predomisliti jer je znao kolika je cena uloga. Nista osim onog sto su ulozili ovi "heroji ulice" ne mogu dobiti za izlazak iz pomenutog politickog kola. Malo li je?!

Tako nam se prvi put u ovoj nesrecnoj deceniji istorija ne ponavlja kao farsa. Novkovic i Maki samo prividno u centar sveopste srpske paznje dolaze iz Leskovca i Valjeva. Ali, oni stvarno u Leskovac i Valjevo dolaze iz revolucije od 1871. godine. Valjalo bi da njihov primer slede i ostali, oni koji su uprskali ovdasnju 1792. godinu. Dunav se mora uliti u potok, pa to ti je!

BOGDAN TIRNANIC