MEMOARI TOMISLAVA KARADJORDJEVICA

GUBITAK KRALJEVSTVA

Novovekovna istorija Srba neraskidivo je vezana sa najslavnijom nasom porodicom - Karadjordjevicima. To u najboljoj meri potvrdjuju i Memoari kraljevica Tomislava Karadjordjevica.

Princ Tomislav Karadjordjevic kaze da su ga na pisanje memoara podstakle tri zelje: Prvo, da najuza porodica, njegovo potomstvo stekne sliku o onome sta je bilo pre nego sto su se rodili, a i da upoznaju njega kao svog pretka. Drugo, da se clanovi dinastije Karadjordjevic upoznaju i sa njegovim svedocenjem o vezama naroda i dinastije, kako u iseljenistvu i emigraciji tako i u otadzbini. I, trece, mozda najvaznije, da srpski narod dobije jasniju predstavu o vrlo tegobnom vremenu i njegovim znanim i neznanim licnostima i sudbinama.

Sasvim dovoljni razlozi da feljtonom, u nekoliko nastavaka, i NIN upozna citaoce sa najinteresantnijim delovima ove knjige. Ovo u svakom pogledu izuzetno izdanje (800 strana) objavila je "Zaduzbina Petra I" sa Oplenca.

Feljton priredio Luka Miceta

Na prvi pogled, dan kao i svaki drugi - sumoran i prohladan 27. mart 1941. godine. Moja mama se nalazila u Engleskoj, gde smo vec bili na skolovanju moj mladji brat Andrej i ja. Evropom se uveliko zahuktavao Drugi svetski rat i nase veze sa otadzbinom su bile neredovne i slabe.

(...)

No, vesti o vaznim dogadjajima su ipak brzo obletale planetu. Culi smo da je knez Pavle potpisao pakt sa Nemcima, a odmah potom da su u zemlji zestoke demonstracije, nesto kao prevrat ili kontrarevolucija, i da je moj brat Petar preuzeo kraljevsku funkciju u svoje ruke. Njegovo preuzimanje vlasti je proteklo bez krvoprolica, sto nas je posebno radovalo. Istog dana, 27. marta, Cercil je u parlamentu govorio o tome i, pozdravljajuci dolazak kralja Petra na vlast, rekao, sto sam dobro upamtio: "Danas je Jugoslavija nasla svoju dusu."

Moja mama je u Engleskoj bila sama, i vrlo povucena, i znam da je pod ovim datumom zapisala u svoj dnevnik da joj je vrlo tesko sto ne moze biti zajedno sa Petrom u Jugoslaviji, jer ne zna sta se tamo desava i zato je zelela da moze da se nadje uz njega, kako bi mu materinski pomogla, ili bar olaksala breme koje se navalilo na njegova mlada pleca.

Kasnije sam pitao Petra i o tome sta se stvarno desavalo 27. marta. Ispricao mi je kako ga je tog jutra neko probudio oko sedam ili osam sati, govoreci mu: "Vi ste sada kralj, jer ovde je izveden vojni puc!" Istog jutra je neki mladic, mislim da je bio mladji oficir, koji je imao glas slican Petrovom, procitao nekakvu izjavu u ime novog kralja Petra II Karadjordjevica. Tako, je naime, obnarodovano Petrovo stupanje na presto. Kako sam kasnije obavesten, u Petrovo ime izjavu je procitao porucnik bojnog broda Jakov Jovovic, koji je, ako se ne varam, umro u Beogradu pre nekoliko godina.

Medjutim, Petar, kako mi je sam pricao, nije imao nikakve veze sa izjavom, a kamoli da ju je on citao preko radija. I sam je svoju "izjavu", sa iznenadjenjem i cudjenjem, slusao preko radija.

(...)

Napustajuci zemlju, poslednju noc je proveo u manastiru Ostrog i sutradan je avionom otisao iz Niksica u Grcku... Posle toga Petar je sa vladom krenuo za Jerusalim, odatle za Kairo, a 22. juna je stigao avionom u Englesku, gde ga je docekao vojvoda od Kenta, pa su zajedno dosli do moje mame.

Moja mama je bila odusevljena sto joj je stigao sin u Englesku i dosao k njoj, tako da sada mogu o svemu da razgovaraju. Ispricali su joj da je i vlada dosla tu i sta dalje moze da se radi. Petar joj je rekao da ce on da produzi rat, kao sto su ucinile i druge kraljevske kuce iz okupiranih zemalja.

(...)

Petar je docekan kao heroj. Slavio ga je London i klicala mu je citava Engleska. "Evo, ovaj mladi, lepi kralj je pljunuo otvoreno u lice onom zlikovcu Hitleru", pisali su najugledniji engleski listovi.

(...)

Svaki korak kralja Petra u javnosti je bio propracen opsirnim izvestajima. O drugim monarhijama u izbeglistvu se nije toliko pisalo i tako govorilo. Petru su sirom Engleske organizovane posete gradovima i fabrikama. Cesto su u te posete odlazili on i mama zajedno... Novine su prenosile te govore.

Petar je tako postao simbol otpora Hitleru. Moja majka je bila simbol majke mucenice i udovice koju su Englezi slavili. Trajalo je to godinu dana.

Petra je, cim je stigao u Englesku, primio kralj Djordje VI. To je bio veliki dogadjaj u Bakingemskoj palati.

(...)

Prvih godina rata o Petru i nama se govorilo sa veliki simpatijama i ponosom. Pozivali su nas na prijeme i za mog brata je to bilo prvo iskustvo. I mi smo se drugacije osecali. Ranijih godina, na prijemima, Andrej i ja smo se osecali gotovo neprijatno. Iz pogleda nasih vrsnjaka i starijih kao da sam citao: "To su tamo neki Balkanci, neka hajducija.ö Sada smo, medjutim, uzivali opstu naklonost.

(...)

U to vreme samo sam cuo da tamo u Jugoslaviji postoji i neki Tito. Pitali smo se zasto se stvara neki izdvojeni pokret u borbi protiv Nemaca. O Titu nismo znali ni ko je, ni sta je, ni odakle je. Culi smo da je Austrijanac. Kasnije je stampa pisala da je bio u spanskom gradjanskom ratu. I sve do pred kraj rata se nije znalo ko je on. Stampa je tada o generalu Drazi Mihailovicu pisala fantasticno. Njegovoj popularnosti je doprineo i film "Cetnik", prikazivan tokom 1942. godine u svim bioskopskim salama. Film je sniman u Velsu, jer u njemu ima predela koji podsecaju na nase planine, u koje se Mihailovic sklonio... Film je bio vrlo rado gledan i popularisao je srpski duh kod Engleza, kao i svih koji su bili tamo u Engleskoj.

Svake godine okupljali su se u Albert holu predstavnici svih naroda koji su se borili protiv Nemaca, cime se pokazivalo nase jedinstvo u zajednickoj borbi.

Mi smo bili predstavljeni ovim filmom. Svi prisutni su nam cestitali na tome kako se cetnici bore, a moj brat Petar je smatran herojem zbog toga. Medju prisutnima je bio i ruski ambasador Majski, koji je s ponosom rekao: "Eto vidite kakvi smo mi, pravoslavci!"

(...)

To je bilo 12. septembra 1944. godine, kada je moj brat Petar uputio poruku preko radija kojom je trazio da se general Mihailovic sa vojskom stavi pod Titovu komandu. U prvom trenutku sam pomislio da je Petar sve izdao, ali sam sumnjao da moj brat moze biti izdajnik. Nisam to uopste mogao da razumem.

(...)

Nedugo posle toga, Petrovi dalji koraci su bili ravni srljanju u propast, kako u porodicnom zivotu, gde je potpuno postao plen svoje taste Aspazije, tako i u politickom zivotu, sto je kulminiralo njegovim prenosenjem kraljevske vlasti na namesnike pocetkom 1945. godine. Time je njegova sudbina kao monarha bila zapecacena.

(...)

Jedno vreme je bila vrlo jaka teznja da kralj Petar abdicira i da ja preuzmem presto. O tome se govorilo s kraja 1944. godine, a i tokom sledece godine. No, to se sve odvijalo izvan mene... O toj inicijativi koja je potekla od Rusije, vodjeni su razgovori sa predstavnicima nase vlade. Posebno su o tome raspravljali ruski diplomata Nikolaj Novikov i general Petar Zivkovic, o cemu je blagovremeno bila informisana i engleska obavestajna sluzba. Prirodno, moj brat kralj Petar nije bio o tome neobavesten, sto mi je znatno kasnije i rekao. Nasa mama je znala nesto vise o svim tim planovima, ali o tome nismo podrobnije razgovarali...

Tako mi je pocetkom 1944. godine mama samo rekla da postoji misljenje o tome da ja preuzmem presto... Saopstila mi je to bez komentara, sto sam mogao da razumem. Mojim starijim bratom, kraljem Petrom, ona je bila nezadovoljna, sto ni za koga vise nije bila nikakva tajna.

(...)

Sve tadasnje kombinacije sa mnom bile su, blago receno, ne samo nezrele vec i krajnje glupe. Kako uopste moze decko od sesnaest godina, koliko sam tada imao, da uzme presto ili da bude vladar. Istorija, uostalom, svedocida su svi nepunoletni vladari bili neuspesni i tragicne licnosti. Namesnistvo, koje je u takvim prilikama neizbezno, samo je nuzno zlo.

Zar to ne potvrdjuju i dva namesnistva koja je imao kralj Petar. Ono prvo (1934. godine), u kojem je celni covek bio knez Pavle, nije bilo doraslo da vodi zemlju u vremenu krupnih izazova, i nista manje opasnih promena, pogotovu na medjunarodnom planu, sa kojima je bilo suoceno. A ono drugo namesnistvo (1945. godine), na koje je moj brat Petar preneo svoju kraljevsku vlast, posluzilo je samo kao maska za njegovo razvlascivanje.

(...)

Uopste, sve oko gubitka vlasti mog brata kralja Petra je bilo neregularno. To njegovo iznudjeno prenosenje kraljevske vlasti na namesnike je bilo suprotno i nasem Ustavu i dvorskom pravilniku. Ukoliko, iz bilo kojih razloga, kralj nije u mogucnosti da obavlja kraljevsku vlast, ona se, po utvrdjenom redu i nacelu, prenosi na sledeceg clana kraljevske porodice. I to, opet, takodje u skladu sa Ustavom i dvorskim pravilnikom. Uostalom, u ratnim uslovima, vec u maju 1941. godine, kralj Petar je doneo odgovarajucu testamentarnu poruku, po kojoj je kao presumptivne naslednike na prestolu naznacio svoju bracu, i to prvo mene, a u mom nedostatku, kraljevica Andreja. U trenutku kada je kralj Petar naimenovao ovo svoje namesnistvo, on nije imao potomstvo, a Andrej i ja smo bili nepunoletni. I zato je u razgovoru predsednika Slobodana Jovanovica i ruskog ambasadora Novikova namesnistvo kao zakonita forma bilo pominjano u odnosu na mene. U svakom slucaju, namesnistvo koje je sebi postavio kralj Petar je u suprotnosti sa pravnim nacelima i odredbama o prenosenju i nasledjivanju kraljevske vlasti.

Ostavljam po strani moguce istorijske tokove, procese i posledice, kao i raspravu o tome kako bi bilo da je drukcije bilo, ali ostaje izvan svake moje sumnje cinjenica da je, doprinoseci gubljenju sopstvene kraljevske vlasti, kralj Petar nacinio i veliku povredu naseg Ustava i dvorskog pravilnika.

(Nastavice se)

Intervju: princ Tomislav Karadjordjevic

Svi moji su umrli u inostranstvu. Otac u Francuskoj, majka u Engleskoj Petar i Andrej u Americi. Moj san je bio da se vratim u Srbiju. Nikada nisam uzeo drzavljanstvo neke strane zemlje, cak ni britansko. Odbio sam, nisam mogao

Kraljevic Tomislav Karadjordjevic jedini je Karadjordjevic koji zivi u Srbiji.

Govori otvoreno, mirno, bez suvisnog gesta...

"Znate, imao sam bogat i buran zivot. Sreo sam mnoge znacajne ljude i bio svedok vaznih dogadjaja. Mnogi moji prijatelji su smatrali da bi trebalo da napisem memoare. Poslusao sam ih."

To je bio povod i tema ovog razgovora.

Vas povratak u Jugoslaviju je razlicito tumacen. Cak vam je spocitavano da ste "crveni princ".

- Znam za sve to. Vidite, kada sam se vratio u otadzbinu, bio sam u veoma nezahvalnom polozaju. S jedne strane, dosao sam bez pasosa i, zakonski, fakticki sam boravio ilegalno u zemlji. S druge strane, nasi ljudi u emigraciji su smatrali da cim zivim u Srbiji, da sam prisao socijalistima.

Sto se tice etikete "crveni princ", to, znate, nije nista novo. I mom dedi kralju Petru I, su pripisivali da je komunar, republikanac, da je "crveni princ".

Jedan od kljucnih dogadjaja u drugoj polovini XX veka za Srbiju i Karadjordjevice jeste gubitak kraljevstva.

Kljucna Petrova greska bila je sto je javno zatrazio da se generalts Mihailovic i jugoslovenska vojska u otadzbini stave pod Titovu komandu. Nikada o tome sa Petrom nisam opsirnije razgovarao. Kazao mi je samo da je tekst koji je izgovorio sastavljen u britanskom ministarstvu inostranih poslova.

Tada je poceo Petrov sunovrat u svakom pogledu.

Secam se da je moja majka rekla: "Na pola reke se novi gaz ne trazi!"

Petrovo napustanje zemlje na pocetku rata, zenidba sa Aleksandrom dok je rat trajao, zahtev da se Mihailovicevi ljudi stave pod Titovu komandu, prenosenje kraljeve vlasti na namesnistvo... opredelilo je njegovu sudbinu, sudbinu nase porodice, ali i jugoslovenskih naroda.

To sto je Petar uradio bila je vrsta izdaje.

Ni vlada, ni nasi politicari u Londonu nisu u svemu tome nevini?

- Naravno, o nasim vladama i politicarima u Londonu ne treba trositi reci.

Cesto sam se, recimo, susretao i razgovao sa Slobodanom Jovanovicem. Na mojim rukama je i umro u Londonu. Nema dileme da je to jedna od najpametnijih srpskih glava XX veka. Posle jednog susreta sa Cercilom, koji je trajao skoro pet sati, pitao sam ga o cemu su toliko razgovarali. On mi kaze da su on i Cercil sve vreme proveli u biblioteci i da su razgovarali o istoriji i knjigama. Jednostavno, nije bio politicar kakav je bio naucnik.

Ispricacu vam i detalj koji je voma ilustrativan. Izmedju moga brata Andreja i kcerke Juraja Krnjevica postojale su simpatije, mozda i vise od simpatija. Medjutim, Krnjevic je kcerki zabranio da se vidja sa Andrejem i ona se ubila.

Recju, ni te vlade nisu bile na visini istorijskih dogadjaja.

Karadjordjevici su posle pobede Tita i komunista imali zlehudu emigrantsku sudbinu. To se, pre svega, odnosi na kralja Petra II?

- Vode u koje je uplovio moj brat Petar nosile su ga i potapale nemilice. Nije imao snage da se iz njih izvuce. Bio je mucenik. Sa teretom kralja koji je izgubio kraljevstvo, sa permanentnim finansijskim problemima, uz lose odnose sa kraljicom Aleksandrom - on se odao alkoholu.

Potom pravi jos jednu strasnu gresku. Pristupa raskolnickoj crkvi jer su mu za to ponudili velike pare.

Pre odlaska u Ameriku ziveo je u Monte Karlu, pomagao ga je princ Renije!

- Tacno, medjutim opet se propio i dobio je secernu bolest. Bio je sam, kraljica Aleksandra je zivela u Veneciji i nikakvu vezu nisu imali.

Ona je dva puta pokusala samoubistvo?

- Da, ona je zaista bila zaljubljena u Petra. Medjutim, znate, Petar se nesolidno ponasao. To je ona tesko prezivljavala.

Jeste li ste pokusavali da mu pomognete?

Cesto je dolazio kod mene kada je imao probleme. Jednom prilikom mi je rekao, dobro se toga secam: "Tomo, ja ne znam sta da radim, nemam vise poverenja u ljude". Bilo je to, mislim, pred njegov odlazak u Ameriku 1969. godine.

Tamo se upoznao sa kontroverznom gospodjom Mici Lou.

- Da, ona je bila proglasena za saradnika okupatora i izbegla iz Jugoslavije uz pomoc Vatikana. Mici je bila glavni kreator crkvenog raskola i ona je u najvecoj meri uticala na to da Petar pristupi raskolnicima.

Ona mi je javila 1970. godine da je Petar u bolnici u Los Andjelesu, da je u komi i da moram hitno da dodjem. Rekao sam joj da mi to svakih sest meseci neko kaze, jer, nazalost, to se kod Petra cesto desavalo. Medjutim, javi mi se njen muz, taj Kinez Lou, koji je lekar, i saopsti mi da je Petrovo zdravstveno stanje zaista ozbiljno i da nisu sigurni da ce preziveti. Kaze mi da povedem i Aleksandra, Petrovog sina.

To je meni bilo posebno tesko da ucinim jer sam isao medju okorele raskolnike.

Najbitnije je ipak bilo da posetite brata na samrti!

- Naravno, ali sam se plasio da moju i Aleksandrovu posetu ne iskoriste i prikazu nas kao clanove dinastije koji podrzavaju raskol. Znate, u emigraciji vesti se brzo rasire, a tesko ih je potom demantovati.

A, plemstvo obavezuje.

- Sigurno. Kada je Patar izasao iz kome, ja sam ga posetio, ali Mici Lou nije dopustila da Aleksandar poseti oca - navodno Petar nije zeleo da ga sin vidi u tako nereprezentativnoj situaciji. Jednog dana iskoristim priliku i uvedem Aleksandra kod Petra. Kada je dosla Mici Lou, poludela je i jednostavno Aleksandra izbacila iz sobe.

S kojim pravom? Otkud toliki njen uticaj na Petra?

- Ona je bila glavni Petrov finansijer u Americi i njegova vecernja prijateljica, da se blago izrazim. Petar je bio slabic, povodljiv...

Ona je fakticki kidnapovala njegov les i sahranila ga u Libertvilu. Tako je Petar jedina krunisana glava koja je sahranjena u SAD!

- Tacno. Tada su se desavale neverovatne stvari. Posto je Petar imao tesku cirozu jetre, predlozio sam Mici da dovedem jednog hirurga iz Engleske da Petru izvrsi transplantaciju jetre. Ona ja bila odlucno protiv toga.

Dogovarali smo se i gde Petra da sahranimo kada umre. Kazao sam joj da smatram da Petar treba da bude sahranjen pored nase majke u Londonu, jer je to neutralno mesto, i da sam se o svim formalnostima dogovorio sa britanskim konzulom u Los Andjelesu.

To se nije desilo!

- Naravno da nije. Krajem godine Mici me obavestava da je Petru transplantirana jetra u Denveru, ali da je, nazalost, dobio zapaljenje pluca. To je vrlo ozbiljna situacija i ja sam znao da se Petar iz toga ne moze izvuci. Takodje, Mici mi je, tom prilikom, rekla da ce me obavestiti kada Petar umre.

Znate kako sam saznao da je Petar umro? Tako sto mi je Aleksandar iz Nemacke javio da je cuo na Bi-Bi-Siju da mu je otac preminuo. Potom mi se javio knez Pavle iz Pariza i pitao me da li imam vise informacija. Nisam imao, niti sam znao kako da stupim u kontakt sa Mici Lou. Kada sam uspeo preko nekih prijatelja da saznam nesto vise, bio sam sokiran: Petar je umro nekoliko dana ranije i u testamentu je napisao da zeli da bude sahranjen u Libertvilu.

A vi ste vec sve sredili da bude sahranjen u Engleskoj?

- Da, cak sam dobio i dozvolu od engleske kraljice. Onda se desi jos neverovatnija stvar. Pozove me engleska kraljica i kaze mi da je dobila telegram od raskolnickog vladike Dionisija koji je obavestava da je Petar umro, da ce biti sahranjen u Libertvilu u SAD i pita me sta to treba da znaci. A ja kazem: nemam pojma.

Kada sam nabavio dokumentaciju o Petrovoj smrti i kada sam video umrlicu, nisam mogao da verujem svojim ocima. U umrlici je pisalo da je umro Petar Petrovic, sin Aleksandra, da mu je majka nepoznata, da nije bio ozenjen, da nema dece... neverovatne stvari.

Po ocigledno laznom testamentu, gde on navodno trazi da bude sahranjen u Libertvilu, on Aleksandru ostavlja pet hiljada dolara i zlatan sat - sto Aleksandar do danas nije dobio.

Zasto na sudu niste oborili taj testament ako ste bili sigurni da nije pravi?

- Tako je i Aleksandar hteo da postupi. Odgovorio sam ga od toga jer je Petar imao ogromne dugove, pa bi posle Aleksandar morao da ih vraca. Zbog toga nismo na sudu rusili taj testament.

Vi niste bili na sahrani, ali Andrej jeste. Na sahrani ce se Andrej upoznati sa Mici Lou i ubrzo i ozeniti njome!

- Strasno. Andrej je imao problema u braku. Njegova supruga je takodje bila alkoholicar, a, pored toga, imali su i finansijskih problema. Onda mu je Mici Lou predlozila da se razvede i da ce mu, kao i Petru, pomoci da u Americi stane na noge. Andrej se brzo, da li legalo ili ilegalno, ne znam, razveo i dosao u Ameriku. Naravno, za to vreme se i Mici Lou razvela.

Znate gde ga je zaposlila?

Ne.

- Kod Milana Panica. Andrej je kod nje ziveo kao na dvoru.

Kao princ.

- Da, da bas kao princ. Ali, imali su problema oko vencanja, jer je ona vec bila tri puta u braku i niko nije hteo da ih venca, jer to po crkvenom zakonu nije dozvoljeno. Znam samo da su se vencali u San Francisku.

To se sve tragicno zavrsilo. Andrej je umro pod cudnim okolnostima?

- Sta da vam kazem kada sam iz "Vecernjih novosti" saznao za Andrejevu smrt.

Niste se plasili da odete na sahranu? Da Mici Lou i treceg brata ne zavede?

Vi se malo salite, vidim ja, ali ja sam vrlo ozbiljno o tome razmisljao. Vise sam se plasio da ce da me ubije nego da me zavede.

Pa nije valjda dotle doslo?

- Vec sam bio u braku sa drugom suprugom Lindom. Pre nego sto sam krenuo na sahranu u SAD, rekao sam joj da zelim da odem kod lekara, da me pregleda i da konstatuje da sam pre puta bio zdrav. Tom prilikom lekar mi je savetovao, jer sam mu objasnio zbog cega trazim pregled, da posebno pazim na pice jer se u njega najlakse stavlja otrov.

Uoci sahrane Aleksandar stoji pored mene na bdenju. Mici nas ponudi viskijem, Aleksandar kaze: da, ali ja vidim da je flasa poluprazna i kazem da ja i Aleksandar ne volimo viski. Ponudi nas posle francuskim konjakom, flasa opet poluprazna, i ja opet odbijem. Medjutim, vidim jednu flasu rakije koja jos nije otvorena i kazem da cemo ja i Aleksandar kao pravi Srbi popiti po onu rakiju koja stoji na polici. Ali Mici Lou, gotovo ljutito, kaze: vi niste Srbi ja sam ovde jedina Srpkinja. Kazem Aleksandru da idemo i usput dobacim gospodji Mici: izvinite, gospodjo, mi smo Karadjordjevici vi niste. I tako pobegnemo.

Nazalost, ni Petar ni Andrej nisu docekali da se vrate u Jugoslaviju. Vi ste danas jedini Karadjordjevic koji zivi u Srbiji.

- Svi moji su umrli u inostranstvu. Otac u Francuskoj, majka u Engleskoj Petar i Andrej u Americi... Ja zelim da umrem u Srbiji.

Bio mi je san da se vratim u Srbiju. Nikada nisam uzeo drzavljanstvo neke strane zemlje, cak ni britansko. Odbio sam, nisam mogao.

Mislio sam da kao Karadjordjevic, kao Srbin, to ne treba da uradim.

Imate li danas nas pasos?

Ja, imam i pasos i drzavljanstvo, dobio sam ih krajem prosle godine. Veoma sam srecan zbog toga.

Luka Miceta