STA MI SE DESAVA

59. Sustina odnosa zemalja NATO alijanse prema Srbima na Kosovu precizno je iskazana recima Tonija Blera, te hodajuce neuroze, koje je ovaj, kao u nekoj ljubavnoj i ljubavnickoj ekstazi, uputio Albancima koji su ga kao jednog od svojih milenijumskih oslobodilaca docekali u cvecem okicenoj Pristevi: OVO JE VASA DOMOVINA.

To dakle nije receno ni Srbima ni Ciganima ni Egipcanima ni Turcima ni Gorancima - receno je samo njima, Albancima.

Albanci, ovo je vasa domovina.

Gledajuci ga ovako iskosa, niko normalan ne bi obratio paznju na reci ovog coveka - takve tipove brzo hvata pice a onda - spasavaj se ko moze.

Ni njegovom psihijatru nije lako, nije lako.

Problem nastaje kad vam vlasnik paba skrene paznju da je taj covek predsednik velike, demokratske, imperijalne, brodograditeljske, civilizatorske i svakako jedne od najbitnijih zemalja - Engleske.

Kao Srbin bolje bih se osecao da je taj covek (sa svim svojim izopacenostima) i nama Srbima rekao da je Kosovo i nasa, srpska domovina. Ali nije. Rekao je to samo Albancima.

To je ono od cega se ledi moje srpsko srce.

Za razliku od srpskih politikantskih diletanata, izdasno placenih optimista i gerontoloskih manekena za koje reci ovog Engleza ne znace nista. Oni su sacuvali svaku stopu svoje srpske zemlje i oni su srecni, tako srecni. I sve im je, njima (tamo njima) "ravno do Kosova".

60.Zar niko ne sme tim cilagerima da ukaze kako neprikladno izgledaju u tim svojim skupocenim odelima medju ojadjenim ljudima Srbije koji su ostali bez kuce od bombardovanja, a sad i bez njiva i letine u nezapamcenim poplavama. U ambijentima "zinule nesrece", u tom jakom vonju po pepelu, mulju i fekalijama, ti cilageri u tim svojim svecarskim garderobama, s tim sljastecim, ali majstorski odbranim, unikatnim i zacudo dobro vezanim kravatama, krvnicki izbrijani, namirisani i jos napuderisani francuskim, fluorescentnim puderima, svakom odnegovanijem oku (i uhu) doimaju se kao uvrede. Zar drzava nema sredstava da plati nekog Nusicevog gospodina Ninkovica koji ce ih pouciti "prigodi oblacenja" koju, inace, svaki srbijanski domacin i bez Ninkovica zna, tj. da se na sahranu ne ide u belom sortsu niti (pak) na piknik u fraku - ovo prvo se stedi za tenis a ovo drugo za Nobelovu nagradu.

Kao onaj jedan koji javno, bez zazora i stida, skrece paznju na inace uocenu pojavu da on, zarad ugleda drzave koju zastupa i posebice ugleda (i dostojanstva) funkcije za koju se krvavo izborio, SVAKI DAN OBLACI NOVO ODELO.

Ugled drzave koju pred svetom zastupa i posebice ugled funkcije za koju se (znamo kako) izborio ne rusi njegova generacija koju polako, ali pouzdano i sigurno, satiru neimastina i glad.

Rusi, ali njegovo odelo unosi optimizam.

61.Brzina televizijske slike ne daje mogucnost da se precizno odredi priroda tog poljupca: da li je to bio poljubac majke i sina (koji samo sto je izasao s robije) ili poljubac dvoje ljudi suprotnog pola koji se dugo nisu videli a koje samo smrt moze rastaviti. I golim okom vidljiva razlika u godinama (koju ni brzina televizijske slike nije prebrisala) vuce na prvu pretpostavku: da je u tom teve trenu majka poljubila svog jedinca, svoju nadu i uzdanicu. Medjutim, nase dugogodisnje iskustvo iz "Zmajka" i "Poslednje sanse" ne odbacuje ni drugu pretpostavku: sasvim drzeca gospodja i mlad, visoki gorstak u ljubavnoj i ljubavnickoj ekstazi bili su cesta slika tih nasih nesrecnih (ali tako uznesenih) godina. Vise ni seljaci iz nasih planinskih, patrijarhalnih krajeva ne zaziru posebno od takvih poljubaca i takvih spojeva.

I u Holivudu je to nesto sasvim normalno. I u Parizu, odavno. Da je u ljubavi sve dozvoljeno, znali su i Stari Grci.

Nas srpski problem nije u erotskoj ili roditeljskoj prirodi tog sad vec cuvenog poljupca izmedju postarije, ali dobro utegnute i drzece gospodje i mladog, visokog gorstaka - za nasu ozbiljnu, drzavnu i narodnu pozornost vazna je gola cinjenica da je gospodja koja je poskocila na poljubac Drzavni sekretar najmocnije drzave sveta, a da je visoki gorstak koji je u taj poljubac oblaporno uleteo fakticki, ako ne i legitimni celnik onog naroda kome je Toni Bler, dan ranije, u cvecem i srpskim bozurima okicenoj Pristevi, onako iz srca, takodje u ljubavnoj i ljubavnickoj ekstazi, kategoricki (ispred engleske drzave) obecao: KOSOVO JE VASA DOMOVINA.

I taj poljubac neodredjene prirode (ali sasvim jasnog znacenja) i to ekstaticno obecanje domovine (bez zlih Srba), u potpunosti kristalisu odnos NATO alijanse prema srpskoj drzavi i njenoj buducnosti na Kosovu.

Ovo je pesimisticko vidjenje jednog srpskog nacionalista, jedno sasvim mracno osecanje buducnosti. U obavezi smo, medjutim, da kazemo: od ispraznog, manekenskog, gerontolosko-zovijalnog, pa makar i generalskog optimizma, Srbiji i srpskom narodu nece biti bolje.

U obavezi sam (kao srpski pesnik) da kazem i ovo: Rezolucija Saveta bezbednosti pod brojem 1244 samo je jedan papir, papir i nista vise. Od onih koji su za tri meseca divljanja nad srpskom zemljom pogazili sve rezolucije i sve papire Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti ne mozemo (ne smemo) verovati da ce bas taj jedan pod brojem 1244 ispostovati.

U obavezi sam i da kazem da je institucija Ujedinjenih naroda (kao savet bezbednosti i sigurnosti svih naroda) definitivno mrtva.

62.I da kazem: Posle nezapamcenog, i ljudskom umu neshvatljivog zlocina u Grackom selu, Albancima je receno: OVO JE VASA DOMOVINA. I jos su dobili poljubac.

Srbima nije receno nista. I nisu dobili nista, ni poljubac.

Srbima ostaje da se saberu u stvaralackom pesimizmu i narodnoj mudrosti. Bez manekenskog optimizma i infantilne euforicnosti.