SRPSKE LETNJE IGRE

Mi smo danas samo u tom prirodnom fenomenu jednaki s drugima. To je jedino sto nam Vasington ne moze uskratiti. Nije jos izmisljen takav "stelt" koji nam moze oteti nase parce "pomracenja" pre nego sto ono smugne u Rumuniju. Ni V. Dz. Klinton nema tu moc da kaze: Dok je Milosevic na vlasti, Srbi nemaju pravo na "pomracenje"

To kako je mala Madlenka (kasnije Olbrajt) razumela da se Srbi daju uterati u red samo batinom, bice da je aktuelno i posle jedanaest nedelja NATO bombardovanja. Jos se nisu oducili da guraju nos u tudje stvari.

Dakle, lepo su oni koji "znaju" da citaju Nostradamusa najavili da ce se "u sedmom mesecu 1999. godine pojaviti Veliki Kralj Rusitelj". Posto je Nostradamus ziveo malo pre nego sto ce jedan papa reformisati kalendar i prozvati ga po svom imenu gregorijanski - danasnji ctaci nalaze da je "sudnji dan" 11. avgust, sto se (slucajno li?) poklapa sa pomracenjem Sunca. Moze doleteti - domisljaju se katastroficari - i nekakva kometa te sprziti Pariz, pa bi se francuski glavni grad preselio u Avinjon. I Njujork je u opasnosti. Bolesti i glad prete.

A sta rade Srbi u ovom izvanrednom trenu? Hoce da "velikom svetu" ukradu spektakl! Oni u noci izmedju 31. jula i 1. avgusta vide "krupan sjajan objekat koji se uz sistanje i grmljavinu brzo kretao sa istoka ka zapadu". U desetak gradova (Vranje, Nova Varos, Kraljevo, Beograd, Irig, Novi Sad, Valjevo, Loznica, Bijeljina) Srbi su uocili "objekat crvenonarandzaste boje sa plavkastozelenim tragom". Ali, nije nam se posrecilo: "Ako je nesto palo na zemlju, palo je u Bosni ili dalje na zapadu", ocenio je ekspert iz Astronomskog drustva.

Galilej

Tako prekradja "svetleceg objekta" nije uspela (iako oni sa zapada ne javljaju da im je ista od nas stiglo), pa nam ostaje da sada kao "sav normalan svet" cekamo 11. avgust. Ipak, opet mi cemo se razlikovati od drugih: mi pomracenje cekamo kao jedini tracak svetlosti u nasoj zlehudoj 1999; jedino ovim povodom nase ce ponasanje i raspolozenje liciti na svakodnevicu "normalnog ludog sveta" s kraja XX veka.

Evo, ovako. Nase TV-stanice i novine danima reklamiraju naocare za pomracenje; savezno ministarstvo (bas kao i britansko ministarstvo zdravlja) javno se zabrinulo za rizik od ugrozavanja ocinjeg vida nasih gradjana; vode se rasprave da li da 11. bude neradni dan; savetuje se kako valja izaci napolje, onjusiti atmosferu, udahnuti malo sparnog vazduha i onda se povuci u kucu i na TV-ekranu na najbezbedniji nacin pogledati pomracenje; prenosi se na udarnim mestima kako je Britansko konjicko drustvo "ozbiljno upozorilo da bi bilo dobro uzdrzati se od jahanja 11. avgusta, jer se "ne moze sa sigurnoscu predvideti kako ce konji da reaguju"; navodi se americki ekspert za "smak sveta" koji znalacki umiruje uzrujano gradjanstvo Hristovim recima: "Necete znati ni dan ni sat, taj dan ce doci kao lopov, krisom!"; iskopan je i Herodotov zapis o ovom prirodnom fenomenu sa izuzetnim drustvenim posledicama, a na kraju smo suoceni i sa strasnom opomenom: Galilej je od "ovoga" oslepeo! Da, Galileo Galilej, onaj genije iz udzbenika fizike.

Samosazaljenje

Eto, to je cinjenica da se i Srbin zabrine. Kad se to moglo desiti takvom liku (pronasao libelu, termometar, prvi konstruisao dalekozor, odredio specificnu tezinu vazduha, otkrio zakon prostog padanja i njihanja, Meseceve bregove, Jupiterove trabante, Saturnov prsten, itd), sta tek moze da se desi prostom Srbinu koji je na kraju XX veka uspeo da citav civilizovan i necivilizovan svet prvo okrene protiv sebe, a onda i da ga digne protiv sebe, koji je pevao na Brankovom mostu ispod krila hiljadu aviona u borbenom poretku i tako izazivao i dovodio do ludila strasne NATO-gadzete, a sve samo zato da bi na junacki nacin zanavek izgubio svoju kolevku - Kosovo.

Ali, to ti je "nas cova". Sada posto nismo uspeli da zaobidjemo nijednu sankciju koja je ikad smisljena u svetu, posto nas nije mimoislo nijedno javno svetsko ponizenje ni u jednoj vaznoj instituciji - politickoj, ekonomskoj, kulturnoj, sportskoj, kad vise ne postoji vrsta eksplozivne naprave na ovom belom svetu koju nam nisu bacili za vrat, sad mi koji smo proterani sa tolikih "vekovnih srpskih ognjista" zbog kojih smo i sisli u ovaj pakao, mi koji smo preneli toliko grobova svojih predaka i novih kostiju postradale srpske dece - sad, evo, mi se plasimo da ne oslepimo kao Galilej.

Ludi li smo? Ili, pak, postajemo nerealan svet? Ovaj simptom moze da ukaze na obe mogucnosti. Napokon, imamo pravo (kao sto to uostalom sebi dopustaju svi narodi ovog sveta) da izaberemo optimisticku varijantu.

I ovaj "pomraceni optimizam" nosi, za jedan iz sveta ekskomunicirani narod, duboki smisao. Nama se pomracenje u ovom mraku ukazuje kao bozja promisao - kao put povratka u normalan svet. Mi smo danas samo u tom prirodnom fenomenu jednaki s drugima. To je jedino sto nam Vasington ne moze uskratiti. Nije jos izmisljen takav "stelt" koji nam moze oteti nase parce "pomracenja" pre nego sto ono smugne u Rumuniju. Ni V. Dz. Klinton nema tu moc da kaze: Dok je Milosevic na vlasti, Srbi nemaju pravo na "pomracenje".

Zakasnjenje

U stvari, sve je izvesnije da je nepovratna steta sto ovo pomracenje nije stiglo pre 24. marta ove godine. To bi nas, valja verovati, ponelo pa bismo i mi zamolili NATO da njihovi avioni prelecu nasu teritoriju dok zure da bombarduju na Kosovu; moguci "smak sveta", u kome gordost i ponos uminu, uticao bi i na naseg najucenijeg pregovaraca u Rambujeu Ratka Markovica da se jos tada zauzme za ljudska prava Albanaca, a ne da nervira "sav posten i normalan svet" cepidlaceci (sa Egipcanima i "postenim Albancima") oko definicije suvereniteta; uostalom, ne bi danas ova uboga zemljica bila poslednja na Balkanu kojoj predsednik nije Bil Klinton (vic je iz Sarajeva sa zasedanja Pakta), te zato mora da zimu 2000. ceka kao sibirski zatocenik.

Da je pomracenje stiglo na vreme u srpski mrak, verovatno glavni politicki tok (i pozicije i opozicije) ne bi ovih dana pao na upotrebljene i isluzene generale. Imali bismo i mi "reformiste" pod kojima bi nam, izvesno je, bilo gore nego u komunizmu, ali bi nas "ceo svet" priznavao kao demokratsku zemlju. Nas sverc se ne bi zvao drzavni kriminal nego - tranzicija.

Ali, nikad nije kasno. Sve ovo nas uci optimizmu. I ukazuje na red stvari. Vecoj sili se uvek valja povinovati. Pa, i ako je ona "pomracenje". Kad se tome naucimo, onda ce nas koliko sutra primiti u Pakt. Onda cemo moci da se sa ostalima posvetimo bezbriznom natjecanju u disciplini: ko je prvi i oduvek smatrao da je suverenitet bio najvece zlo koje je ikad zadesilo nase narode i narodnosti u regionu. Vece i od komunizma, jasno.

A kad dotle doguramo, za nas nece biti zime. Nece lako biti u Paktu ni Bugarima, ni Rumunima, ni Hrvatima. Znamo mi da budemo "gurke". Svako moze da se o tome raspita kod "uciteljice zivota". Mozda, cak, da posle svega uzmemo 11. avgust za dan antisuverene drzavnosti. "Dan je to kad je pomracenje osvetlilo nas put ka svetloj buducnosti", govorice nadahnuti govornici iza cijih ce ledja blestati, kao "plavkastozeleni trag" onog leteceg objekta, ogromni bimovi sa poznatim parolama: "Sve su zivotinje jednake. Ali, neke zivotinje su jednakije od drugih." Jer, Dzordz Orvel u svetloj buducnosti nece biti nepodnosljivi cinik. Njega ce posthumno odlikovati ordenom "zivotinjskog heroja drugog reda" i imenovati ga ideologom novog svetskog poretka. Samo ce retki stogodisnjaci na klupama Kalemegdana, genetski subverzivni i nepokorni, preko sahovskih figura sapatom mrmljati najstroze zabranjenu parolu: "Proleteri svih zemalja, ujedinite se!" A nasi mladi potomci ce prenositi slavu nase mojsijevske pameti: kako smo onda, u mraku, golim rukama uspeli da se izborimo za nase "pomracenje". Niko to nije uspeo tako kao Srbi.

SLOBODAN RELjIC