DECA POSLE RATA

Jos je rano proceniti kako ce se agresija NATO-a odraziti na mentalno zdravlje najmladje populacije. Medjutim, indikacije vec postoje

Jos je rano sumirati posledice bombardovanja na psihu najmladje populacije u nasoj zemlji. Medjutim, prognoze strucnjaka nisu ohrabrujuce: bice vise mentalnih bolesti, cudnih, karakterno izmenjenih osoba, granicnih struktura licnosti - ni bolesnih ni zdravih.

Roditelji i nastavnici nemaju uvek uvid u traumatsko iskustvo deteta. Odrasli se zavaravaju detetovim cutanjem o traumatskom dozivljaju. Misle da je dete zaboravilo ili nije svesno onoga sta se desilo. Ispitivanja su pokazala da i vrlo mala deca mogu da evociraju traumu. Razloga za cutanje je vise i ono nije dokaz da je dete nepovredjeno. I dok odrasli imaju mnogobrojne mogucnosti i prilike da izraze bol, patnju, strah - deca ostaju po strani. Najmladji redje spontano govore o svojim osecanjima, a odrasli ih jos redje pitaju.

Utisci dece o ratu jos su svezi. Teodora (6 god.) kaze: "Ja nisam zelela da bude rat. Ljudi ratuju kad se posvadjaju, nece da bude mir i onda ratuju. Hoce da se ubijaju. Cula sam da su (NATO) rasturili neke zgrade, da su poginula neka mala deca. Gledala sam sruseno iz autobusa i bila sam tuzna. Nisam se plasila, ali mi je bilo tuzno da pogode moju kucu. Mama, tata, baba i deda su mi pricali da se ne plasim, da ce sve biti u redu i ja sam im verovala. Oni su mene i batu utesavali."

Uspomene i mrznja

Nikola (10 god.) iz Pirota kaze da u njegovom gradu nije bilo mnogo strasno sem kad je avijacija gadjala kasarnu. Plasio se samo na pocetku bombardovanja, a posle se navikao. Seca se svoje majke koja "nije htela da se nervira, pa se stalno smejala i trudila da sve bude veselo". Ovaj decak smatra da su mu roditelji za vreme rata bili bolji, "manje su me grdili".

Maji (5 god.) najupecatljivija ikona rata bila je Medlin Olbrajt: "Ja se secam Olbrajtove sto je zovu baba. Debela je k'o prase. Zategne joj se suknja na dupetu kao svinji, fali joj samo repic. Najvise me nerviralo sto nosi one sesire: crveni, pa beli, pa zuti. Ima nokte k'o vestica."

Deca raspolazu i nekim "cinjenicama": Marina (6 god.) kao uzrok rata vidi to sto nismo dali Kosovo, a oni (NATO) im pomazu. Rat je prestao "kad je Klinton naterao da se potpise".

Nikola (6 god.) kaze da Amerikanci "kojima mi nista nismo skrivili", mogu da nam uzmu celu drzavu. - Kako? "Lepo. Dodju i oteraju sve ljude koji tu zive i uzmu zemlju." Cuo je od svojih roditelja da Siptari mogu da dodju i u Beograd. "Oni pale kuce Srbima, a mi njih mrzimo."

Stefan (9 god.) predlaze kako da rata vise ne bude: "Sve oruzje na svetu treba skupiti na jednu gomilu, gadjati ga jednom (preostalom) raketom i takom sve unistiti."

Predskolska deca iz ove ankete za NIN su iz obdanista "Slavujak" na Karaburmi. Vaspitaci iz ovog vrtica su "presrecni jer im deca ne pokazuju nikakve stresogene simptome". Njihovi sticenici su bili relativno bezbedni toko rata, pa zato i nemaju traumatskih posledica. Rat nije uticao na njihovo ponasanje i igru. "Samo su se jednom igrali NATO-pakta i Srba".

Strahovi i fobije

Ratna dejstva na mesta stanovanja, skole, obdanista i ostale objekte namenjene najmladjima, povecavaju nivo anksioznosti kod dece koja zive u takvim uslovima. Posledice su razlicite vrste strahova i fobija.

U takvim situacijama roditelji su najvazniji zastitni cinilac. "Sto je dete mladje, to je traumatofilnije i osetljivije na reakcije roditelja", kaze za NIN Miodrag Mitic, specijalista medicinske psihologije na odeljenju za decu i omladinu Instituta za mentalno zdravlje. Prema njegovim recima, u deciji dispanzer vec dolaze deca koja su i pre rata imala ranjivu strukturu licnosti, pogotovo ako su i "roditelji bili ukljuceni vrlo emotivnim reagovanjem".

Deca razlicitog uzrasta drugacije reaguju na stres. Predskolska deca imaju "manji kognitivni kapacitet", pa zato i manju sposobnost rasudjivanja. Teze im je da identifikuju situaciju pa im je pomoc roditelja neophodna.

Reakcije koje su se javile na ovom uzrastu su intenzivno trazenje blizine roditelja (strah od separacije), poremecaj sna, traumatska igra, privremeni gubitak govora, odbijanje hrane. Zabelezeni su i regresivni oblici ponasanja: gubitak novostecenih sposobnosti ( npr. ponovno mokrenje u krevet), vracanje na raniji stil govora i slicno, objasnjava ovaj psiholog.

Deca skolskog uzrasta imaju vecu rasudnu moc, ali ih zaokupljenost razmisljanjem o stresogenom dozivljaju ometa u ucenju i drugim skolskim aktivnostima. Poteskoce u ucenju i problemi u ponasanju se znatno uvecavaju. Dete postaje agresivnije i zahtevno (gruba igra, neposlusnost, psovanje...) ili, opet nezainteresovano i pasivno. I ova deca mogu da regradiraju na ranije oblike ponasanja, mada redje nego predskolska.

Smrt

Buduci da rat ugrozava fizicki integritet, savetuje se da smrt i umiranje ne smeju da ostanu tabu teme. U zavisnosti od uzrasta deca ce biti spremna na razlicita objasnjenja. Deca do devet godina ne poimaju smrt kao nesto bespovratno. Za njih mrtav moze da se vrati. Ukoliko nije adekvatno objasnjena, smrt roditelja (npr. otac na frontu) dete moze da shvati kao napustanje. Strah da ce i drugi roditelj umreti, kad se vec tako lako umire, povecava detinji strah od separacije.

Deca koja su prezivela strahote i videla nagle i neocekivane smrti prestaju da ocekuju "da ce ziveti dugo i srecno" do starosti. Narocito kod adolescenata (12-16 god.) naglo saznanje o sopstvenoj smrtnosti vodi u jako ispoljenu potrebu da se zelje zadovolje bez odlaganja, jer za to nece biti prilike kasnije. Nakon traumatskog iskustva adolescenti bivaju cesto prinudjeni da preuzmu ulogu odraslog. Nasilje preurani formiranje identiteta: mladima uskrati mogucnost da postepeno vrse izbor i sebe izgrade nakon duzeg odmeravanja alternativa.

Psiholog Miodrag Mitic smatra da deca iz najopasnijih ratnih zona ne moraju obavezno da budu i najugrozenija. "Presudne su osnovne karakteristike individue. Bazicna snaga licnosti proizasla iz odnosa sa briznim roditeljima, osnova je za otpornost na stresne situacije. Takodje, osobine temperamenta, samopouzdanje, prilagodljivost, poverenje u svet, cine mentalni sklop deteta otpornijim."

Pomoc

Deca koja su prezivela traumatska iskustva ne smeju da ostanu izolovana iz sredine i postojecih sistema brige o deci. Porodica, iako najvaznija detetu, nije dovoljna. Deci, pod rizikom javljanja problema u razvoju, moraju se obezbediti kontakti i aktivnosti izvan uske porodicne zajednice: drustvo vrsnjaka, igra, redovno pohadjanje skole...

Ljubica Beljanski-Ristic, direktor Centra za kulturu "Stari grad" kaze za NIN da je njihov "primarni ratni zadatak bio: raditi, ne zatvoriti centar". Ovo "decje skloniste" je tokom bombardovanja bilo otvoreno za svu decu koja su zelela ili mogla da dodju. Roditelji su, takodje, bili ukljuceni u razlicite programe. Za saradnike u Centru je organizovan seminar "Pomoc pomagacima" jer je trebalo, prema misljenju gospodje Beljanski-Ristic, "pomoci prvo sebi, da bi se pomoglo drugome""

Deca su se najvise interesovala za programe cije je glavno obelezje komunikacija (novinarska radionica, debatni i dramski program i sl.) jer omogucuje aktivizaciju i "drzanje zivota u svojim rukama", smatra direktorka. Ovi programi "iz tri ratna meseca" nastavljeni su i posle bombardovanja, a deci su dobrodosli jer im omogucavaju da izraze svoje emocije i prevladaju eventualne traume.

U organizaciji "Prijatelja dece Srbije", saradnici Centra za kulturu "Star grad" i strucnjaci za mentalno zdravlje iz Instituta u Palmoticevoj vise puta su se sastali sa vaspitacima i uciteljima radi njihove edukacije u pruzanju pomoci najmladjoj populaciji. "Stari grad", inace, redovno saradjuje sa ustanovama za pruzanje psihosocijalne pomoci.

KRISTINA RADOVANOVIC