INTERVJU: GORDAN MIHIC, SCENARISTA

Ugledni fimski scenarista o tretmanu profesije kojoj je posvetio zivot... o narodu i inteligenciji... o bivsim prijateljima... o svojoj srecnoj porodici

Mali covek u nevremenu, to je uvek bila tema Gordana Mihica, naseg najuglednijeg scenariste ciji je opus odista zamasan, toliki da se cini kako njemu nijedan dan nije prosao bez pisanja. Njegove price su i tuzne i smesne, zapravo apsolutno zivotne. Izdvojimo samo one glavne, najbolje: "Kad budem mrtav i beo", "Osvajanje slobode", "Kraj rata", "Tople godine", "Bubasinter", "Vrane", "Cuvar plaze u letnjem periodu", "Zaboravljeni", "Varljivo leto '68", "Tudja Amerika", "Dom za vesanje", "Terasa na krovu", "Sivi dom", "Dnevnik uvreda '93", "Tango argentino", "Crna macka beli macor" i poslednja - "Ranjena zemlja".

Gordan Mihic nedavno je dobio prvu nagradu na filmskom festivalu u Vrnjackoj Banji za scenario filma "Crna macka, beli macor". Delovao je zadovoljno, nasmejan i srecan, ali ni tada nije krio ljutnju zbog tretmana profesije kojoj je posvetio zivot. U stvari, bila je to prilika da se jos jednom okrene u gnevu...

Otkuda toliko gorcine u vama, kao da ste pocetnik kome je naglo presecen put?

- Otuda sto vec decenijama traje - najblaze receno - povreda sustine, znacaja i ugleda profesije filmskih scenarista. Ne samo novinari koji pisu o filmu, vec i kriticari i teoreticari, sem casnih izuzetaka, film pripisuju jednom autoru - reditelju.

Sve sto film nosi u domenu ideja, price, karaktera, likova, dijaloga, humora, tragike, pa i anticipacije rezijskog postupka - potekne od pisca i on je, za svakog ko hoce razlozno da misli i procenjuje, po prirodi stvari ravnopravan autor s rediteljem. Ali, u praksi nije. Za scenario je cak izmisljena nakaradna rec "predlozak", jedan ponizavajuci deminutiv koji je sve cesce u upotrebi. Branio sam, dakle, i branim profesiju. Jer, filmski pisac je isto sto i pozorisni pisac: stvaralac dramske literature. Dve i po hiljade godina pozorista priznaje i postuje pisca a film ga ignorise i precutkuje. Ta sramna i nemoralna praksa postala je uobicajena u celom svetu pa cak i najveca kinematografska filmska smotra, Kanski festival, do pre nekoliko godina uopste nije procenjivao vrednosti scenarija!

I, naravno, kada je mogao Kan, zasto ne bi mogao Mojkovac a o Nisu da i ne govorimo: na tamosnjim Filmskim susretima, glumackom takmicenju, posle projekcije mogu da se pojave i publici predstave svi gosti osim - scenarista! Oni ni za zivu glavu! Govorim o necemu sto u prvi mah moze da zazvuci kao banalan primer a naravno da nije. Sve je, u sustini, posledica jedne nestrucne, povrsne kvazikritike kakve ima tusta i tma od Tokija do Toronta. To je bratija nedoucenih djaka koja je nasla uhleblje u poslu koji slabo zna i nepromisljeno ponavlja floskule o reditelju kao jedinom autoru. Ono sto je, bar za mene, paradoksalno je cinjenica da ima i obrazovanih kriticara koji veruju da je rezija ishodiste filma i da scenario nije dramska literatura.

Mozda se vasa rec najvise cuje, ali utisak je da se gotovo vi jedini javno bavite tim problemom?

- Da, zato sto postoji jos paradoksalnija stvar: ima scenarista koji ni sami sebe ne postuju! Navescu primer izuzetnog pisca koji je jednom prilikom, kasnih osamdesetih, kada smo bili gosti tribine u Cankarjevom domu, rekao da on nije autor filma "Ritam zlocina" vec je to samo reditelj Zoran Tadic. Znate, uz sve postovanje prema Tadicu, i uopste prema filmskoj reziji, upitao sam tom prilikom Pavla Pavlicica, direktno, ciji je, najpre, naslov filma, zatim ideja, zaplet, celokupna misaona struktura, dijalozi, onaj sjajni intelektualni humor, ona ledena strava i, konacno, smisao "Ritma zlocina". Kada je, s meni nerazumljivom nelagodom, odgovorio onako kako je jedino mogao da odgovori, upitao sam da li je to sve zaista toliko sekundarno da on ne bi mogao da bude ravnopravan autor. Osmehnuo se i blago odmahnuo rukom: "E, ako to tako postavite..."

Kao ugledni romanopisac, on je verovatno tako govorio posto mu je pisanje scenarija bila neka vrsta usputne ljubavi?

- Drukcije se cela stvar ne moze postaviti. Njemu je film odista bio usputna ljubav. Meni nije. Kao sto nije Djordju Milosavljevicu, Srdjanu Koljevicu, Igoru Bojovicu, Aleksandru Barisicu, Milanu Puzicu, dakle mojim studentima koji su vec svojim prvim ostvarenjima snazno iskazali sopstveni talenat. I da kazem jos nesto pa da zavrsimo odgovor na tu temu: moj student je bila i Biljana Srbljanovic ciji su prvi pozorisni komadi osvojili Beograd ali i mnoge strane scene. Ona je autor, je li, a Djordje, Srdjan, Igor, Aleksandar i Milan nisu. Nisu?

Primecujete li i u drugim domenima umetnosti slicne probleme?

- Naravno. Ali, u poredjenju sa onim sto nam se u zivotu dogadja, bilo bi slepilo i ludilo govoriti samo o ovoj mojoj profesiji. Odmakao bih se cak od umetnosti i odgovorio sire: iako nisam od onih pisaca kojima je politika postala osnovna delatnost, ili makar isto toliko vazna kao i njihov osnovni poziv, iako sam verovao, i verujem, da svoj stav o vremenu i ljudima treba da iskazem kroz filmove, pozorisne drame i televizijske serije, nisam se libio da u javnim nastupima govorim, jasno i nedvosmisleno, o zlu, nesreci, gubicima, ludosti, kobnim svadjama i mrznjama, ali i mudrosti i razumu koji nam, avaj, toliko nedostaju.

Sta vas, u stvari, najvise iritira?

- Pa, posebno reagujem na sada toliko omiljeno pljuvanje naroda kome cak i umni, razlozni ljudi pripisuju ropski i podanicki mentalitet. Narodu koji je samo u ovom veku imao toliko zrtava i gubitaka, podneo toliko uzasnih ratova, narodu koji je jedva opstajao i jedva opstaje. Ko mu i sta mu nudi? Kakva je njegova inteligentzia? Koliko je u njoj, inteligenciji, golubova prevrtaca koji i u najstrasnijim danima misle samo o sebi i svojoj promociji, znaci o svojoj koristi? I kako da narod ima slogu kada je nemaju oni koji se, navodno, bore za njega? Najzad, ko je narod? Najvecim delom to su milioni onih koji ne znaju kakav ce im biti sutrasnji dan, zene i majke na prinudnim odmorima, sa sto-dvesta dinara plate, muzevi i sinovi na buvljacima, starost bez penzija, mladost koja osvaja puteve noci i gluvarenja, ratnici bez dnevnica, razorena i nesrecna zemlja...

Ipak, svedoci smo niza protestnih okupljanja i poziva da se na njih dodje. Bas iz razloga koje ste upravo naveli. Verujete li u promene o kojima se sada toliko govori?

- Uprkos svemu, verujem. Ja sam obican covek, nisam nikuda pobegao, nisam se sklonio, ne saljem poruke sa Kipra, iz Pariza, Londona i Rima, ne dolazim ovde iz sveta samo zbog mitinga, stalno sam tu i zato ja, jednostavno, moram da imam nadu. I borim se za nju.

Okosnica dobre vecine vasih tekstova jeste mali covek u potrazi za srecom. Danas, u ovoj mizernoj svakidasnjici, taj san o sreci je gotovo zaboravljen. Kako biste vi, kao pazljivi posmatrac stvarnosti u dugom periodu, objasnili toliki sunovrat zivota?

- U TV emisiji "Kino oko" koju je vodio Dragan Babic rekao sam pre petnaest godina da smo na ivici katastrofe i obrazlozio zasto tako mislim. Jos tada je u pitanju bio, figurativno receno, prost racun - dva i dva su cetiri. Kod nas je taj zbir, medjutim, iznosio 179 ili bilo koji trocifreni broj. I sta se dogodilo? Citave generacije ljudi ulagale su ogromnu, nenadoknadivu energiju da spuste taj tuzni, apsurdni zbir na, recimo, bar 95. I bili srecni kada bi u tome uspeli. Nazalost, ma sta oni cinili, taj zbir je uvek bio i ostao - samo cetiri. Kada bi se generacije osvescivale, shvatale su da nisu bile nista drugo nego uzaludni, suvisni ljudi o kojima je u devetnaestom veku pevao Ljermontov. Koliko je takvih danas? I koliko ce ih, ne daj boze, jos biti? Zapad je okrutan i gluv, Istok na kolenima, ostali svet zaokupljen sopstvenim jadom, Ujedinjene nacije su nista, nas jedini put je da sve sto je najbolje, najobrazovanije, najspremnije... prevazidje svoje sujete, omraze, nipodastavanje tudjeg misljenja i prokleti autizam, stane i zatrazi oprost od naroda, nadje sporazum sa svetom i otvori se ka njemu, a zatim slozno prihvati rada. Nema nam druge ili ce biti onako kako ste lepo rekli u svom pitanju.

Kako se, po vasem misljenju, nasa kinematografija nosila sa ovim teskim vremenom? I da li biste, mozda, izdvojili jedan film koji je u tome najvise uspeo?

- Nasa kinematografija opstaje uprkos nemogucim uslovima. Pojavili su se, srecom, mladi i daroviti autori. Postoji citav niz filmova koji ovu kinematografiju cine jednom od najjacih u svetu. O tome svedoce nagrade i priznanja. Pojavili su se i novi producenti, sa silnom energijom, mladi, obrazovani i spremni da uloze sav svoj trud i znanje najpre u formiranje projekta a zatim u traganje za novcem. Sto se tice izdvajanja nekog filma, nije red da ja to cinim. Jer, izdvojivsi nekog, povredio bih drugog koji to ne zasluzuje.

"Crna macka, beli macor" nesto je ipak drugo a iz istog vremena: prica puna zivota, humora, koja vraca veru i otopljuje srce, uliva optimizam i onima ubijene duse. Da li ste taj tekst i pisali s tom idejom i takvim ambicijama?

- Da. On je, u jednom trenutku kada je prestao rat u Bosni, bio moja vera i moja nada da se moze napisati i prica o onome sto je Dilen Tomas nazvao snagom sto list kroz zelen fitilj tera, pobedi Erosa nad Tanatosom, pobedi zivota nad smrcu, o nekoj maloj ali toliko potrebnoj erupciji zivotne radosti.

To je, da tako kazemo, vas veseli film sa Emirom Kusturicom, posle onog tuznog "Doma za vesanje". Poznato je da vasi odnosi, ljudski i profesionalni, vise nisu dobri. Sta se, u stvari, dogodilo i sta biste mu zamerili posle toliko godina kucnog druzenja i zajednickog posla?

- Cujte, bilo pa proslo. Ako vas bas zanima razlog, mislim da sam ga sustinski objasnio odgovarajuci na prvo pitanje. Posle svega sto smo zajedno uradili, a mi saradjujemo od njegovih studentskih dana u Pragu, on je izjavio kako je moja zabluda sto verujem da je scenario dramska literatura i da je to bila tacka naseg razlaza. U svakom slucaju, svako je otisao svojim putem. On je sa "Crnom mackom..." otisao u Veneciju, a ja u Vrnjacku Banju. On nece u konkurenciju ovde, kod nas, ja hocu. Zato sto mislim da moji studenti, bas kao i ostali mladi autori, moraju da imaju sansu da se uporede sa delima onih koji se bave ovim poslom. Bio sam i prosle godine u Vrnjackoj Banji kada su moji studenti dobili tri prve nagrade. Pomislio sam pre toga da je mozda doslo vreme da se vise ne takmicim, ali su mi Goran Markovic, Biljana Srbljanovic i Rade Zelenovic rekli upravo to - da treba da budemo zajedno. Bili su u pravu. Sve dok pisem, dakle sve dok radim, moram da budem izlozen i sudu javnosti i konkurenciji.

Da li ste imali vise srece sa Goranom Paskaljevicem? Njegovi najbolji filmovi su upravo radjeni prema vasim scenarijima...

- Da, mi jesmo radili neke lepe filmove, ali je i tome dosao kraj. Nijednom mi se, recimo, nije javio tokom bombardovanja...

Jedno, mozda, sasvim privatno pitanje: vasa supruga Vera Cukic i kci Ivana su glumice; znaci, po definiciji vrlo osetljiva bica. Koliki prostor moze pisac da izdvoji za sebe u takvom okruzenju a da ga ne povredi nepaznjom, odsustvom vremena. Ima li tu neke formule ili pricamo jednostavno o ljubavi?

- I to uzajamnoj ljubavi. Nama posao nikada nije na prvom mestu. Nikad.

Ali vi danas funkcionisete i kao mala firma sa cerkom koja je vlasnik filmske kuce "Horizonti": kako se prilagodjavate kapitalizmu u nasim uslovima?

- Ivana je producent, ona se bori, ja vise nemam snage za tu vrstu borbe. Za svoj prvi film "Kupi mi Eliota" dobila je sedam nagrada, ukljucujuci i onu za produkciju, sada se bori za drugi film, daje sansu novim, mladim ljudima. Bori se, u stvari, za svoju generaciju...

S tuznim, pa i jezivim izgledima na zimu koja dolazi, pisete li mozda neki novi "Dnevnik uvreda"?

- Mozda cu ga zbilja poceti. Medjutim, napisao sam vec nesto slicno po duhu, to je "Ranjena zemlja" koju je producirao i rezirao Dragoslav Lazic a s kojim smo davne sezdeset sedme godine Ljubisa Kozomara i ja snimili "Tople godine".

To nas dovodi i do poslednjeg pitanja: odavno ste otisli iz novinarstva, napustili ga na vreme kako vec glasi dobra, stara izreka. Koliko se ono otada promenilo, kako uopste gledate na danasnje medije?

- Ne bih se usudjivao da dajem globalni sud. Kada sam ja bio novinar, to je bilo sasvim drugacije vreme i sasvim drugacije osvajanje slobode izrazavanja. Dva puta sam bio otpustan ali to mi je samo pomoglo da se definitivno opredelim za film, televiziju i pozoriste.

Danas imate sijaset listova, sedamdeset i tri radio stanice, stotinak televizijskih stanica. Ima obrazovanih, razumnih i izuzetno hrabrih ljudi medju novinarima, ali ima, bas kao i u moje vreme, dogmata, nepismenih, povrsnih, zlih, kakvih ima i u svetskim medijima. Ono sto me onespokojava, to je sto ima medija koji su se orijentisali na partijsku pripadnost, iskljucivost, selekciju informacija, kao sto ima i onih koji sluze cistoj gluposti, kretenizaciji ukusa, praznoverju, pogubnom duhu mlacenja para, nesuvislom danonocnom diplanju i blebetanju. Nema vise sramote. Nema vise stida.

JASMINA LEKIC