INTERVJU: LAZAR RISTOVSKI

"Ljudi koji dobro rade posao, njima pripadam; ljudi koji kvalitetno zive, njima pripadam; ljudi koji su uspesni, njima pripadam", kaze jedan od nasih najpopularnijih glumaca, sada i reditelj, povodom premijere svog filma "Belo odelo"

Lazaru Ristovskom, koji je vec postao legenda, ovo je prvi intervju u NIN-u: oboje smo, sa tek ukljucenim magnetofonom, nekako istovremeno svesni te cinjenice. I Ristovski kaze: "Da, nekoliko puta su me pozivali iz vase redakcije ali sam odbijao. Zazirao sam od NIN-a zato sto je on za mene uvek bio nekako previse ozbiljan list. Kultni list je bio. Imao sam utisak da pripada ljudima koji su prvi u knjizevnosti, prvi u umetnosti, prvi u nauci, prvi u politici, i tome slicno. A sebe nisam video u tom drustvu."

Sad, s filmom "Belo odelo", koji ste rezirali, u kome igrate i za koji ste napisali scenario, stvari su se bitno promenile, primetno je vase cesto prisustvo u medijima. Ali, zanimljivo je nesto drugo. Dugi niz godina izbegavali ste javnu rec a postigli gotovo nemoguce - da vas svi znaju. Kako?

- Tacno je da sam retko govorio javno, sve do ovog filma. "Belo odelo" me je puno kostalo u svakom smislu, pa sad moram... A to sto kazete, pa nisam naprosto osecao potrebu da objasnjavam ni svoj posao, niti svoj zivot, pogotovo privatni. Neki ljudi to vole, ja ne. Nekako sam mislio da je ono sto radim proces koji mi je dovoljan, koji me zadovoljava. Dok traje pozorisna predstava, ili dok snimam film, ja sam ispunjen i uzivam u tome, a kada se okonca, time je taj krug zatvoren.

Primetio sam, medjutim, i ja to sto ste rekli, da me ljudi znaju, i to ne samo poslednjih godina kad je postalo lako s obzirom na vrlo gledane filmove koje sam snimio, vec i mnogo ranije a da nijednu moju izjavu u novinama nisu procitali. Pri tom su me i retko gledali na televiziji posto sam je izbegavao zbog nekvalitetnog rada. Ne znam sta se tu i kako dogodilo. Stavise, uvek sam se, stavise, pitao odakle to kada nikada, recimo, nisu bili u nekom od beogradskih pozorista a samo su tu mogli da me vide. Jos nemam odgovor na to pitanje.

Zaista, veliki deo vase karijere bio je gotovo iskljucivo posvecen pozoristu. Zbog cega?

- Znate kako! Mogao sam ja da uradim isto sto i mnoge moje kolege: da odmah budem popularan, da jos onda, pre dvadeset i pet godina kad sam pocinjao, postanem zvezda. I ovde, bas kao i u svetu, ljudi preko noci to postaju, pre svega uz pomoc televizije i uz nekoliko intervjua. Ali, nije mi se ulazilo u taj sastav. Hteo sam da budem svoj, svakako da sacuvam svoj mir, recju da kontrolisem sopstveni materijal u uverenju da cu tako produziti zivot, i bioloski i umetnicki. To je bio moj princip. Zeleo sam postupno i oprezno da sazrevam i kao covek i kao glumac. Pozoriste mi je u tome pomagalo, ono me je cuvalo. Zbilja sam se na tim daskama naigrao. Kad se samo setim, iz veceri u vece, dvadesetak godina. Cesto su me zvali i kad bi se osnivala nova pozorista, na primer Pod razno, pa Dvoriste. Zvezdara teatar je poceo predstavom "Mrescenje sarana" u kojoj sam igrao. Koristili su, verujem, tu neku moju veliku energiju, znali su da mogu da racunaju na nju, a meni je opet bilo potrebno da ucestvujem u stvaranju nekih pocetaka, prosto mi je prijalo kao coveku.

E, sad, da se vratim pitanju. Vidite, bas zato sto sam toliko radio u pozoristu, dugo me je pratio glas pozorisnog glumca. Stavise, glas nekog koji glumi prejako, preekspresivno, znaci neadekvatno potrebama filma. Otuda me toliko i nije bilo na filmu, s izuzetkom "Hajke" Zivojina Pavlovica pre vise od dve decenije. Vi sigurno pamtite da je nekada kod nas bila vrlo jasno podvucena linija izmedju pozorisnog i filmskog glumca.

I, kako je u stvari pocele s filmom posto to jesu vase bitne stepenice uspona?

- Negde krajem osamdesetih, nekako odjednom, dobio sam uloge u vise filmova. "Tito i ja", "Vizantijsko plavo", "Granica", "Kako se kalio celik", sve to u nekoliko godina. Probio sam taj led, kazem odjednom, konacno postao i filmski glumac. Narocito s "Podzemljem", filmom koji ce ostati zapamcen kao poslednje veliko ostvarenje u ovom veku.

"Podzemlje" je, naravno, i vasa najveca prekretnica?

- Lagao bih da nije. "Podzemlje" i moja uloga u njemu bili su zapazeni u svetu, pre svega u Evropi. Taj film me je svakako uverio da na drugaciji nacin mislim o svom poslu. Prvi put sam tada, u svim svojim vecitim traganjima, poverovao da i to mogu. Sto jeste opasno, ali godi. Od "Podzemlja" vise ne igram u pozoristu. To je prva promena. Nisam nikada mogao ni da pretpostavim da ce se to desiti a proslo je, evo, vec pet godina. Bice da sam se, osim toga, pomalo vec i zasitio teatra. S "Podzemljem" sam, zatim, prvi put otkrio i kako je mogucno, radeci ovaj posao, zaraditi dobre pare...

Sto je bilo presudno, ocigledno, u vasem potpunom okretanju filmu?

- Kako da nije! Kao muz i otac dvoje dece ja sam morao i kao muskarac da brinem o svojoj porodici. Duznost je muskarca da familiji obezbedi pristojan zivot, u to cvrsto verujem, tako sam vaspitan. A taj film i taj novac su mi dosli upravo u vreme kad se ovde bas onako nenormalno zivelo i kad su mnogi radili bukvalno za hleb. Za razliku od pozorista, film ipak obezbedjuje lagodniji zivot, cak i kod nas, da ne govorim o velikom svetu.

I postali ste u medjuvremenu bogati?

- Naravno da nisam. Trenutno cak nemam nista, u teskim sam dugovima, posto sam sve zaradjeno, i od "Podzemlja", i od "Bureta baruta", i od "Druge zene" koju sam snimio u Italiji, ulozio u "Belo odelo" iz cega ispada da bas nisam odgovoran pater familijas, da nisam dosledan, ali mislim da je vredelo. Moja supruga Danica me je veoma hrabrila da se u taj rizik upustim i sad smo tu gde jesmo. Trenutno nemamo nista ali imamo zadovoljstvo sto smo jednu zelju ostvarili, izveli do kraja.

O kojoj zelji govorite?

- Na to bih mozda mogao da odgovorim racionalno, mozda i ne bih. Desilo se nesto sto je sazrelo u meni. Sve vreme bavljenja glumom ja sam, u stvari, tezio nekom autorskom delu. Jer, gluma, koliko god bila teska, zahtevna, koliko god najzad bila priznata, meni nekako nije bila dovoljna. Hteo sam da kazem jos nesto, da progovorim iz svog stava. Iza filma ili iza pozorista stoje pisci i reditelji kao autori a mi smo, sto bi rekao Zoran Radmilovic, samo izvodjaci glumackih radova. E, pa, odjednom vise nisam pristajao da budem jedino taj izvodjac glumackih radova vec i arhitekta celine. I to me je povuklo da uopste krenem u razmisljanje o sopstvenom filmu. Drugi razlog je sto volim da zivim po instinktu, po intuiciji. To jesu kategorije koje prakticno nisu objasnjive, ali ja sebe dobro poznajem, volim to osluskivanje unutrasnjeg glasa. Odlucujuci se za ovaj film i, uopste, pripremajuci se da prvi put udjem u takvu avanturu, zaista sam slusao samotaj svoj unutrasnji nalog. I shvatio da mi zbog necega treba. Onda, kada je sve bilo gotovo, to se pokazalo kao tacno. Jeste, trebalo mi je. I zato se isplatilo. Ne jos u novcu, jos nisam ni dinar poceo da vracam od ulozenog, govorim o onoj drugoj, duhovnoj sferi. Moram reci da su me u tome mnogi podrzali, imam oko sezdeset sponzora, i to doslovno sirom zemlje. Svako je dao onoliko koliko je mogao a bez te pomoci "Belog odela" ne bi bilo. Sad kad mislim o tome, pa ja na zatvorena vrata nisam ni naisao, ni u Srbiji, ni u Crnoj Gori, da ne pominjem veliku drzavnu kucu, ZTP Beograd, koja mi je dala voz, ceo voz kao glavnu scenografiju u filmu.

Voz je, znamo, mocno filmsko sredstvo, gotovo da odradjuje pola posla. Da li ste s tim racunali?

- I vise od toga. Voz u "Belom odelu", posto ga vuce parna lokomotiva, dise i uzdise, brekce i kasljucka, gotovo da prerasta u jedan od likova filma, on je u stvari bice filma. To mi je bilo veoma vazno, bas to. Osim toga, voz je mesto gde se ljudi najlakse i najbrze opustaju. Sede zatvoreni u kupeu njih petoro-sestoro, vrlo blizu jedno drugom, gledaju se u oci i prosto su primorani, putujuci zajedno nekih deset, dvanaest sati, da nesto o sebi progovore. Cesto i vise nego sto bi inace, jer znaju da su tada skupa i nikada vise. Film "Belo odelo" je bas to.

U osnovi cele price stoji mala, istinita anegdota. Desilo se da je jedan moj ujak napisao drugom mom ujaku telegram: "Brate Savo, majka je umrla, dodji hitno na sahranu i ponesi ono bijelo odijelo sto sam ti ga kupio." Tako je pisao posto je moja majka Crnogorka, pa i moji ujaci. Krenuo sam, dakle, pisuci scenario, u razradu te price, u stvari tog telegrama.

S lakocom?

- Mogu vam reci da i nije bilo tesko. Vec sam ja pisao i pesme, i price, pa i neka scenarija. Cak i jedan roman koji nisam objavio. Cini mi se da u ovoj zemlji svako pise. Medjutim, svako i ne objavljuje. Otkricu vam tajnu: uskoro bi trebalo da se "Belo odelo" pojavi u knjizarama kao roman koji je prosao cenzuru nekih mojih prijatelja. Oni kazu da je to dobra literatura. Uspeo sam i to u svoj onoj guzvi i muci da uradim i bas sam srecan zbog toga. Izdavac cu biti ja, tako je najbolje.

Polako dolazimo i do rezije, vase prve rezije. Da li ste, radeci s nasim najboljim rediteljima, od njih pomalo krali zanat ili ste, jednostavno, smatrali da ste ga, tokom godina tolikog rada, sami savladali?

- I jedno i drugo. "Belo odelo" sam uradio onako kako sam mislio da treba, to je sigurno, ali su izvesni uticaji - svakako ne uzori ili idoli - bili neminovni. Nekakvo emotivno i saznajno iskustvo sigurno je doprinelo da film izgleda onako kako izgleda. Ima u sebi rekao bih - a i drugi su to rekli - izvesnu mediteransku toplinu, ima i neznu duhovitost ceske skole, verovatno da ima i necega sto je Kusturica. Normalno, to je milje iz kojeg poticem.

Zar se niste, ipak, malo plasili rediteljskog izazova?

- Nisam imao vremena da mislim na strah. Toliko me je priprema filma iscrpla, svo ono prikupljanje novca pre svega, da sam ja, kada je najzad pocelo snimanje, jedva u stvari cekao da se ono zavrsi. Da mu jednom vidim kraj. Srecom, vec je na pocetku dobro islo, osecalo se to u ekipi, a govorim o ljudima koji su, mahom, do sada radili stotinak filmova, pa nam je to davalo snagu da izdrzimo. Moram vam, medjutim, reci i da sam se veoma dobro pripremio za film. Verujem da sam budan odsanjao sve kadrove. Dopustao sam, ipak, sebi mogucnost - bas zbog toga sto sam bio i producent i scenarista - da tokom snimanja menjam ono sto mi se ne svidja. Imao tu vrstu dragocene slobode.

Uz "Belo odelo" ide slogan da je to film o malom coveku u vremenu velikih istorijskih promena. Sta je pisac time hteo da kaze?

- Tu recenicu sam napisao davno pre snimanja, hteo u stvari takvu jednu dosetku posto u filmu ne postoje zapravo velika istorijska dogadjanja. Ta recenica je tu onako, iz kontre. Jer, prica filma dogadja se prosle godine u ovo vreme, preciznije u samo jednoj noci, onoj noci 12. jula kada se u Francuskoj igralo finale svetskog fudbala. Zasto bas te noci, to takodje bitno ne utice na film zbog toga sto je prica "Belog odela", s promenom scenografije i kostima, mogucna i pre sto godina. I upravo sam zato imao potrebu za preciznom vremenskom odrednicom koja stavlja film u realne okvire. To vremensko lociranje mi je, s druge strane, omogucilo kao reditelju da film malo izdignem od zemlje. Da lebdi. Onako kako sam ja to video, ceo voz lebdi iznad sina nekih desetak santimetara. Pa i svi likovi takodje lebde, sto filmu daje imaginarnu notu. Bar sam ja to tako hteo. Da on bude magicno-poeticna prica koja nigde ne stoji cvrsto.

Lako je pretpostaviti onda i da je "Belo odelo" - tuzna komedija?

- Mora da bude. U velikom rasponu od tragedije do komedije svasta moze da se smesti. Istovreme, to strasno obavezuje posto su iskliznuca tad najopasnija. Otuda mi je bilo najteze da sve vreme drzim taj jedan rukopis kako bi film bio dosledan u kljucu koji sam smislio kao resenje. I glumci su, naravno, morali da igraju na taj odredjeni nacin. Ima komedije ali ne i smire, persiflaze; ima drame, ali bez patetike. Sve je negde izmedju a tanano postavljeno. U tome su mi glumci mnogo pomogli, sto je bitno, slusali su me kao da pred sebom imaju nekoga sa bar sto reziranih filmova. I ja sam im beskrajno na tome zahvalan.

Film ste premijerno prikazali na poslednjem Kanskom festivalu, u vreme najzesceg bombardovanja Jugoslavije. Do nas su stizale samo najlepse vesti o prijemu "Belog odela", kao da se nista drugo tamo nije vrtelo. Zbilja, kako je bilo u Kanu?

- Tamo sam bio, sad mogu to da kazem, ipak nesrecan, mozda cak i duboko nesrecan ako hocemo iskreno. Dogodio mi se neki poremecaj vremena, nisam mogao da shvatim kako je mogucno da nam to rade. Pri tom sam stalno bio suocen s ljudima koji upravo pripadaju zemljama koje su nas bombardovale. I zato su moja osecanja bila podeljena, pa i konfuzna. S jedne strane, trebalo je da budem srecan sto se moj prvi film nalazi u Kanu, Kanu kao snu svakog reditelja i glumca, a opet to nikako nisam uspevao da budem posto su se u meni rusili svi civilizacijski principi u koje sam verovao. Govorili su mi ti ljudi, ljudi Zapada, da osudjuju agresiju na Jugoslaviju, priznavali cak osecaj krivice. Ponekad su isticali da su oni kao narod jedno a njihove vlade drugo. Nisam znao, niti sada znam, sta tacno da mislim o tim utesnim recima. Jer, znate, oni tamo ipak zive lagodno, zive bogato, i njih se mi ovde, u stvari, ne ticemo. Mislim da je to pravi odgovor i prava istina. Inace, "Belo odelo" je imalo devet projekcija, sve su bile pune, a to vec - tako izdvojeno - dovoljno govori i o njihovom odnosu prema meni, prema mom filmu, konacno i o trenutku pojacanog interesovanja za Jugoslaviju. Ocekivali su, verujem, film o ratu a dobili film o ljubavi. U "Belom odelu" su cak i negativci pozitivni, tako sam ga uradio. U njemu glavni junak izjavljuje ljubav na sto jezika. Verujem da je to odlika pravoslavlja - da naprosto voli, i zato sam takvu poruku poslao u svet. Neka je to mozda i moja licna utopija, ali imam prava kao stvaralac da mislim kako takav svet moze da postoji.

U svakom slucaju, od vasih kolega - takodje sjajnih glumaca - vi ste se, evo, prvi usudili da rezirate. Sta mislite, kako oni na to gledaju?

- Posto uvek na stvari gledam pozitivno verujem da mi moje drage kolege to ne zameraju. Nasi ljudi i inace nisu zli, pre bi se moglo reci da su zavidni. Medjutim, odskrinuo sam sad nova vrata i vidim da i ostali idu tim putem. Evo, Ljubisa Samardzic upravo rezira "Nebesku udicu". I sto da ne?! Pokrenuo sam takmicarski duh, neka vide kako je to. Zbog cega ne bi mislili da i oni mogu kroz to da prodju? To je sasvim u redu.

Za razliku od, opet, nekih svojih sjajnih kolega koji uglavnom gravitiraju ka Parizu, vi ste se opredelili za Italiju. Kazu da ste tamo, kao balkanski maco, gotovo isto popularni?

- Ne bas, ali me prepoznaju po kaficima, sto jeste neki znak. Meni Italija odgovara iz nekoliko razloga. Prvo, to je taj nas Mediteran. Postoji i slicnost izmedju nas, ako ne u mentalitetu a ono sigurno u nacinu radovanja i u nacinu patnje. U tim smo krajnostima slicni. Italiji me je, najzad, privukla lepota, kultura, ponajvise arhitektura, a onda i ljudi koji se voze na "vespi" i pevaju. Mislim da se radi o mojoj zelji da tako zivim.

Upravo predstoji beogradska premijera "Belog odela". Strepite li pomalo?

- Naravno, i to ne pomalo. Sve sto se s filmom dogadjalo u Kanu, a kasnije u Rimu i Edinburgu, od mene je ipak daleko. A ja sam film snimio ovde, prvenstveno za nase ljude, i naravno da mi je najvazniji taj prijem. Jer, ja cu i dalje ovde biti, tu ziveti i tu raditi. Mada cu povremeno odlaziti. Trebalo bi, recimo, da ove jeseni glumim u jednom nemackom filmu, a mogucno je da ponovo reziram, i to u Italiji. Rec je o filmu za koji sam davno napisao scenario. Zove se "Kako je Ristovski dobio Oskara". To je prica o sudaru Istoka i Zapada.

Da li ste zaista razmisljali o "Oskaru"?

- Sigurno, i sad razmisljam, ja sam covek takmicar. Ovo sto radim delom smatram kao sportsku disciplinu. Covek koji igra zeli da dobije. A dobiti u ovom poslu znaci uvek samo jedno - dobiti "Oskara". To je nesto cemu svi ljudi filma teze. Pa, sto bih ja sebi uskratio mogucnost da o tome sanjam?

Bogami, vi sve vreme, sve ove godine, postavljate sebi zaista visoke ciljeve.

- Ako se ne tezi vrhu, onda covek ostaje mnogo nize od onoga koji vrhu tezi. Ako covek unapred sebi postavi granice, onda te granice nikada nece preci. Tako ja to vidim, pri cemu sve skupa smatram igrom. Jer, u vremenu u kome zivimo - a kako je ono vec jadno, nesrecno i trusno - samo fali da kukamo i placemo nad samima sobom. Ko to radi, neka odmah zna da je promasio zivot. Ne zelim niti sebi dopustam tu mogucnost. Da me ova nasa katastrofa toliko obuzme i postane jedini smisao? Zar da se bavim politicarima, da se opredeljujem za ili protiv, i to vec svakodnevno, toliko to brzo i nekontrolisano sada ide, ne, ja sam sebi to zabranio! Deset godina smo uvuceni u jednu igru i stalno pisemo domaci zadatak na zadatu temu a ne bismo hteli da ga pisemo. Necu da jos sledecih deset godina pisem taj domaci zadatak. Necu to da radim. Mojoj generaciji je propalo mozda najpotentnijih deset godina zivota koji se zapravo pretvorio u nekakav poluzivot. Ne pripadam nijednoj partiji, niti sam ikada pripadao, stalno pokusavam da u sebi sacuvam i mir i tu neku vrstu umetnicke i ljudske slobode. Nekada je tesko bilo ne pripadati Komunistickoj partiji, sto ja i nisam. Danas je mozda jos teze ne pripadati nikome, ali mi ne pada na pamet ikakvo vezivanje. Bavim se svojim poslom, svojom porodicom, svojim uzim okruzenjem, i verujem da bi nam na kraju svima bilo malo bolje kada bismo se tako postavili.

Iako su trenutno bas vruca politicka vremena a hladna zima dolazi?

- Za hladnu zimu sam se pripremio, kupio cetiri metra drva. Sto se tice vruce politike, to samo znaci desifrovati sve odnose izmedju stranaka, pa izmedju vlasti i opozicije, i tako unedogled. Kako vreme tece, sve cesce i cesce vidim da narod ispada budala, a ja ne zelim da budem budala.

Zovu vas "car", zovu vas "Laza nacionale", toliko obozavanje ipak obavezuje, svaka vasa rec, otuda, moze da ima i posebnu tezinu?

- Misliti o sebi na taj nacin nije lepo. Zivim normalno kao sto sam uvek ziveo. To znaci dosta povuceno, bez obzira sto ljudima mogucno delujem kao ekstrovertan tip. U stvari, uopste nisam. Sve sto nastojim, a govorili smo o tome na pocetku, jeste da kontrolisem svoj mir posto smatram da se samo iz mira moze dobro raditi, dakle i dobro ziveti. A to sto me zovu "carem", pa dobro, to nekako ide uz ovaj moj posao. Ne mislim da me to posebno opterecuje ili obavezuje. Moja opredeljenja nikada nisu isla u pravcu nacionalnog. Otac mi je Makedonac, majka Crnogorka, odrastao sam u Vojvodini a zivim u Beogradu. Sta bih ja bio ista od svega toga? Naravno da jesam ali u isto vreme mogu i da ne budem nista od toga. Moje je pravo da biram i ja biram. Ljude koji dobro rade svoj posao, njima pripadam; ljude koji kvalitetno zive, njima pripadam; ljude koji su uspesni, njima pripadam. To ja zovem svojim nacionalnim bicem. Zanimaju me pobednici. Takav mi je, izgleda, genetski kod. Napravljen sam da volim da pobedjujem, a bogami, i pobedjivao sam. Mislim, sta ce mi da budem gubitnik? Kome uopste treba gubitnik?

JASMINA LEKIC