FELJTON

Sredinom osamdesetih godina u javnosti je pocelo da sazreva osecanje nezadovoljstva u vezi sa polozajem Srbije i Srba u Jugoslaviji, i da se oprezno ispoljavaju nacionalna osecanja.

Za vreme Tita, ali i posle Titove smrti postojao je nezvanicni "crni spisak" pesama oznacenih kao nacionalisticke, i nije bilo neobicno da se za njihovo pevanje na javnim i nejavnim mestima zasluzi po nekoliko sedmica zatvora "zbog vredjanja rodoljubivih osecanja gradjana". Ispoljavanje nacionalnih osecanja najsirih slojeva zavrsavalo se uglavnom na tome i, kako vidimo, vec na prvom koraku bilo je suzbijano.

Nesto obrazovaniji svet, medjutim, suptilnije je ispoljavao ovo nezadovoljstvo. Veliku popularnost tih dana imali su pozorisni komadi sa tematikom iz novije istorije srpskog naroda, i to one istorije o kojoj se uglavnom cutalo. Bile su to predstave "Golubnjaca" i "Kolubarska bitka". Ova druga je tako punila Jugoslovensko dramsko pozoriste da je to bio fenomen bez primera u dotadasnjoj, a i kasnijoj pozorisnoj praksi. Iako je po unutrasnjoj strukturi - bila je to puka dramatizacija odlomaka iz romana "Vreme smrti" Dobrice Cosica, odlazak na predstavu imao je skoro ritualan karakter. Predstava je pocastovana i kolektivnom posetom velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve, a glumac Mihajlo Janketic (tumacio lik generala Zivojina Misica) za scenu u kojoj se obraca Bogu redovno je nagradjivan aplauzom na otvorenoj sceni.

Ta duhovna klima u kojoj je naglasak bio na nacionalnom potrajace narednih nekoliko godina i kulminirace nacionalnim TV-projektima u vidu serije "Vuk Karadzic" (1987, o dvestogodisnjici Vukovog rodjenja) i filmom "Boj na Kosovu" (1989, 600-godisnjica bitke). Srbi su otkrivali da imaju nacionalnu istoriju i nezavisno od Jugoslavije. Klima je uzrokovana nezadovoljstvom koje nije bilo jasno formulisano, ali je svakako imalo veze sa prilikama na Kosovu.

Politicka elita, olicena u Savezu komunista Srbije, uvidjala je narastanje ovog raspolozenja.

Eduard Ile, funkcioner CK SK Srbije zaduzen za kulturu, javno ce pokazati zabrinutost zbog "sirenja nacionalistickih stavova u svakodnevnom zivotu mnogih ljudi pa i clanova SK - od izrazavanja otvorenih simpatija za licnosti koje javno ispoljavaju nacionalisticke stavove do vracanja nekim davno zaboravljenim obicajima iz porodicne i nacionalne tradicije koje vec imaju ili mogu imati nacionalisticki prizvuk".

Ile je, verovatno, mislio na slavljenje slave kao obnovu porodicne tradicije, te sve masovnije obelezavanje "srpske Nove godine" 14. januara.

Situacija je bila apsurdna: srpski funkcioneri i strah od odnosa ovakve klime, pa i njena stetnost po odnose u zajednici kakva je jugoslovenska, hteli su da joj se suprotstave suzbijanjem licnih sloboda.

Sasvim iznenada, ova osecanja dobila su svoju naucnu i politicku razradu u jednom tekstu, koji ce prvi put biti pomenut u javnosti 24. septembra 1986. godine. Toga i sledeceg dana je u "Vecernjim novostima" (tekstovi Ponuda beznadja i I AVNOJ je "laziran") novinar Aleksandar Djukanovic objavio postojanje Memoranduma SANU, obrusivsi se na njega kao na nacionalisticki, antijugoslovenski i antisocijalisticki tekst.

Nekoliko dana potom potres se slegao, da bi se zatim politicka lavina obrusila svom snagom na autore Memoranduma, na Akademiju, na srpski nacionalizam koji je "podigao glavu" a oko koga ce se kasnije, sve do danas, lomiti koplje...

Partijske strukture su odmah trazile od partijske organizacije u SANU (predsednik Aktiva SK akademik Milos Macura) da se izjasni povodom ovog dokumenta. Aktiv je stao na stanoviste da "provaljenu" verziju Memoranduma nije verifikovao nijedan organ SANU i da je ta verzija u stvari "pripremna faza" posle koje je trebalo da uslede opsezne izmene, pored ostalih i izmene koje su se odnosile na sporne delove teksta. Takav kakav je, tekst nije dobio podrsku komunista SANU, ali je naglasak dat nezadovoljstvu zbog zaverenickog nacina ("politicka diverzija da se diskredituje SANU i Srbija i SKS" - akademik Ljubisa Rakic) na koji je tekst prezentiran javnosti. S tim u vezi, odbacene su sve izrecene ocene o Memorandumu.

Novinar Djukanovic je shvatio da je prozvan, pa je u svome listu uzvratio da je "bolje biti i diverzant protiv nacionalizma i kontrarevolucije, nego kalkulant u ime nauke".

Nacin na koji je Memorandum provaljen zaista je velika misterija koja nije rasvetljena do danasnjih dana. Akademik Jovan Djordjevic, koji je bio u porodicnim vezama (tast) sa Aleksandrom Djukanovicem, nasao se u situaciji da se javno pravda kako nije kriv za citav dogadjaj.

Najuverljivije objasnjenje, koje je izdrzalo i test vremena (13 godina je proslo) glasi da je zbilja bila rec o politickoj diverziji dirigovanoj iz saveznog vrha, kako bi se u politicku defanzivu stavio Ivan Stambolic, predsednik Predsednistva Srbije, angazovan tih dana u bici za amandmane kojim bi se stabilizovao status Srbije uzdrman postojanjem dveju pokrajina sa de facto vecom vlascu od same republike.

Stambolic je jasno osudio Memorandum, a to su ucinile i sve strukture koje je drzao pod kontrolom. Slovenacka stampa je hvalila azurnost kojom su se srpski mediji distancirali od ovog dokumenta, u kojem je najvecu paznju privlacila ocena da "izuzimajuci period NDH, Srbi u Hrvatskoj nikada nisu bili toliko ugrozeni koliko danas".

U osudama Memoranduma svi su se udruzili: politicki forumi, mediji, sindikalne organizacije svakovrsnih preduzeca iz Srbije i van nje, itd. U klimi opste hajke, mesec dana posle provale Memoranduma, SANU objavljuje da obustavlja rad na ovom dokumentu, saziva vanrednu skupstinu Akademije i odlaze brizljivo pripremanu proslavu stogodisnjice. Ni ovom prilikom nije propustila da osudi "nedopustivi i nelegalni nacin na koji je ovaj radni tekst dospeo u javnost, a od stampe dobio nezeljeni publicitet".

Tekst Memoranduma, apokrifan i "neautorizovan", kako se tada govorilo, carsija je pustila u promet. Sadrzao je 74 kucane strane teksta. Bice verodostojno publikovan tek 1989. godine u listu DUGA, a oficijelna verzija, kao neka vrsta kritickog izdanja, tek 1995. godine (potpisali su je Kosta Mihailovic i Vasilije Krestic). Ovo izdanje je kontradiktorno vec i zbog toga sto se u uvodnoj reci kaze da je Memorandum tekst iza kojeg SANU nije stala stoga jer je nedovrsen, da bi se zatim objavilo da se pred javnost izlazi sa "integralnim tekstom" Memoranduma, u izdanju Akademije sa punim autoritetom.

Jedan od zapazenijih napada na Memorandum s jeseni 1987. izveo je Dusan Mitevic na sednici Predsednistva organizacije beogradskih komunista. "To je jednostrano, egoisticno i nacionalisticko tretiranje sudbine svoga naroda za koju su krivi uvek drugi", rekao je tada Mitevic, uz uverenje da ce dalja "diferencijacija" pokazati da je "uska grupa nosilaca opozicionog i nacionalistickog misljenja uspela da za svoje svrhe izmanipulise celu Akademiju".

Od najveceg znacaja za dogadjaje koji ce uslediti bice to sto se Slobodan Milosevic, predsednik CK SK Srbije, nije eksponirao u istupima protiv Memoranduma. Akademici mu to nece zaboraviti. U pomenutom Akademijinom izdanju Memoranduma sa komentarima iz 1995, Mihailovic i Krestic kazu da "tokom politicke kampanje protiv Memoranduma on nije mogao imati drugaciji stav od Predsednistva SK Srbije ciji je bio clan; medjutim, neke cinjenice govore da je on kritikovao sastavljace Memoranduma vise zbog partijske discipline nego iz uverenja".

Da li zbog discipline ili uverenja, tek Milosevic nije ostao bez alibija pred Partijom: na sastanku politickog aktiva Instituta za bezbednost (zatvoreni sastanak), Milosevic je rekao: "Sta je drugo nego crni nacionalizam pojava Memoranduma SANU, u kome se predlaze razbijanje Jugoslavije. To znaci likvidiranje postojeceg uredjenja nase zemlje, odnosno razbijanje posle koga nema opstanka nijednom narodu ni narodnosti" (Slavoljub Djukic, Izmedju slave i anateme, "Filip Visnjic", Beograd, 1994, str.47).

Sednica CK posvecena Memorandumu kojom je predsedavao Milosevic bila je zatvorena, a njeni zakljucci nisu dati javnosti.

Danasnji hronicari i Milosevicevi biografi smatraju da je Milosevic igrao dvostruku igru, kojom je hteo da izbegne kompromitovanje u ocima u javnosti i uticajne inteligencije nacionalnog predznaka, grupisane u Akademiji i Francuskoj 7. Ako je tako, bilo je to lukavo i vrlo uspesno. Oni su mu ostali zahvalniji nego sto se mogao i nadati.

Vanredna sednica Skupstine SANU, povodom Memoranduma, dogodila se 18. decembra 1986. godine. Osim akademika, u radu Skupstine je ucestvovao i Vukoje Bulatovic, potpredsednik Predsednistva SR Srbije. Bulatovic, kao predstavnik politicke Srbije, i ovom prilikom se distancirao podsecajuci na reci Ivana Stambolica: "Ne pristajemo na ono na sta Memorandum poziva da - Srbija okrene ledja svojoj buducnosti i buducnosti Jugoslavije..."

Ipak, Bulatovic nije zaostravao spor pozivima na "diferencijaciju" i obracajuci se Akademiji sa duznim postovanjem ostavljao je prostor svima za uzmak. Znacajno je, medjutim, da je kao irelevantne odbacio argumente o nepostenom nacinu objavljivanja Memoranduma, sto je bilo uporisna tacka odbrane: "Kad bismo pristali na takve rasprave, prakticno bismo pristali na logiku da tekst Memoranduma ne postoji, da su oni delovi teksta koji izazivaju osudu i odbijanje javnosti neke fantomske misli cije se poreklo i autorstvo ne zna, pa da bi, shodno tome, trebalo misliti kako te misli zapravo i ne postoje", kazao je Bulatovic.

Protiv Memoranduma izjasnio se i stari akademik Vasa Cubrilovic, objasnivsi svoj stav principijelnim protivljenjem mesanju nauke u politiku zbog koje je, kako je rekao, jos knez Mihailo 1864. godine rasturio Drustvo srpske slovesnosti (preteca Akademije).

Osim toga, Cubrilovic je Memorandum oznacio kao "malogradjanski akt u kome su svi drugi krivi".

Negativan stav imao je i Pavle Savic, raniji predsednik SANU, koji je za dokument rekao da ima obelezja pamfleta i propagandnog materijala. U diskusiji je doslo do polemike Savica sa akademikom Gojkom Nikolisem, sto je list "Politika" iskrivljeno interpretirao, nateravsi Nikolisa da reaguje pismom. Medjutim, i samo pismo "Politika" je iskoristila u ovoj mini kampanji protiv Nikolisa, uveravajuci citaoce da je izjavio ono sto sasvim ocigledno nije. Nema sumnje da je u pitanju bila intriga nejasne pozadine ciji je rezultat humoreska "Vojko i Savle", jos jedna do danas nerasvetljena necasna igra ciji je cilj bila uvreda Gojka Nikolisa. Jasno je bilo samo da su podmetanja i prljavstine postali legitiman nacin ophodjenja u javnosti koji je inaugurisala "Politika", ciji je glavni i odgovorni urednik bio Zivorad Minovic.

U buducim vremenima uobicajice se stereotip prema kome je Milosevic usvojio Memorandum kao neku vrstu nacionalnog i svog sopstvenog politickog programa. Ta tumacenja, koja ce cesto figurirati u buducim medjurepublickim medijskim harangama na Srbiju, (razume se da ova nije ostala duzna) postace najzad i dominantno uverenje u medjunarodnoj javnosti koja se bavila raspadom Jugoslavije.

Sami akademici ce najodlucnije odbijati optuzbe za saradnju sa Milosevicem, obrazlazuci time da intelektualci u principu nikad nisu u situaciji da uticu na kreiranje politickih tokova, vec da su u tom polozaju politicari. Jos manje da akademici mogu posluziti kao pokretaci za oruzane sukobe.

Clanovima komisije koja je srocila Memorandum ne moze se pripisati namera da uzrokuju gradjanski rat, ni nasilni raspad Jugoslavije. Ali, nema sumnje da su ti stavovi ideoloska prethodnica za politiku formulisanu kao "svi Srbi u jednoj drzavi" (inace krilaticu koju je Milosevic upotrebio prvi put na mitingu 1990. godine), preciziranoj kasnije da "oni koji hoce da se odvoje ne mogu imati veca prava od onih koji hoce da ostanu".

Iako zvuci principijelno, ovakav stav bio je jasno politicki neprimenjiv i neproduktivan (Ratko Markovic, profesor ustavnog prava, tvrdio je kako se "mogu otcepiti samo narodi, ali ne i teritorije") i posluzio je jedino za raspirivanje nacionalizma i manipulaciju nacionalnim osecanjima Srba, sve u cilju ucvrscivanja Miloseviceve vlasti.

Vrlo je zanimljivo da su mnogi od akademika i intelektualaca koji su bili bliski memorandumskim pogledima na svet, ili cak stajali iza Memoranduma, poput Dobrice Cosica (iako nije bio clan Komisije za Memorandum) zanemarivali Milosevicevu sasvim ociglednu neoboljsevicku praksu i pruzali mu podrsku u onome sto su prepoznavali kao nacionalne projekte. Gledali su u njemu autenticnog i iskrenog zastupnika srpskih nacionalnih interesa. U trenutku kada je vec obavljena prljava zloupotreba medija u obracunu sa drugim republikama, ali i unutrasnjom opozicijom, kada su odrzani prvi visestranacki izbori, kada je prosao deveti mart sa oklopnom intervencijom protiv demonstranata i kada pocinje krvavi raspad, ugledni clanovi SANU staju uz Slobodana Milosevica. Svoje stavove objasnili su u nekoj vrsti cirkularnih intervjua (pitanja su doslovno ponavljana za svakog od sagovornika) u "Politici", u leto 1991, sa potpisom Milorada Vucelica.

U pohvalama ponajmanje je skrt bio najuticajniji, Dobrica Cosic, nepunih godinu dana pre nego sto ce postati predsednik SRJ i nepune dve godine pre nego sto ce, na dan svoga smenjivanja u Saveznoj skupstini (zbog "krsenja Ustava"), Milosevica nazvati despotom.

Akademici nisu zaboravili Milosevicevu uzdrzanost iz vremena velike harange protiv Memoranduma.

U sledecem broju : Osma sednica

Odluka o izradi memoranduma doneta je na redovnom zasedanju sanu 23. maja 1985. Predsednistvo SANU je 30. juna iste godine izabralo Odbor (Komisiju) za izradu nacrta memoranduma. Predsednik je bio Dusan Kanazir, a potpredsednik Antonije Isakovic. U Komisiji su jos bili Mihailo Markovic, Miroslav Pantic, Milos Macura, Vasilije Krestic, Kosta Mihailovic, Ivan Maksimovic, Dejan Medakovic, Radovan Samardzic, Ljubisa Rakic, Stojan Celic, Nikola Cobeljic, Pavle Ivic, Miomir Vukobratovic i Nikola Pantic.

Vec u prvim redovima Memoranduma nagovestena je mogucnost raspada jugoslovenske drzavne zajednice ukoliko se aktuelna kriza ne resi. U tekstu je bilo formulacija koje nisu svojstvene komunistima. Liberalna demokratija se pominje u pozitivnom kontekstu. Verbalni delikt je jasno osudjen. Primeceni su zavisnost sudstva i praksa da se gradjanska prava nekaznjeno krse. Zemlja se nalazi ispod nivoa moderne civilizacije. Rukovodstvo SKJ drzi monopol drustvene moci.

Ipak, ovih i njima slicnih mesta nema dovoljno da bi tekstu dala pecat antikomunistickog spisa.

Opsezna i ostra kritika ekonomskog sistema i privrednog stanja pokazuju, stavise, da se radi o komunistickoj kritici. Izmedju 1953. i 1965. razvoj je bio uspesan, sto se, bez idealizacije, moze reci i za prve dve posleratne decenije. Od 1965, kad je projekat politicke demokratizacije zamenjen projektom ekonomske liberalizacije, razvoj je krenuo stranputicom i davao sve slabije rezultate. Najzesce su napadnuti dogovorna ekonomija (dogovaranje i sporazumevanje), stvaranje osam privrednih podrucja, socijalizacija gubitaka i socijalna demagogija, rad u inostranstvu koji izaziva gubljenje vere u socijalizam u odnosu na sisteme u zemljama gde rade gastarbajteri.

Da bi ideoloska pozicija kriticara bila sasvim jasna, receno je da se ne dovodi u pitanje sistem kao celina i da je Jugoslavija u stanju od kojeg je Boris Kidric najvise strahovao. Postavljeno je pitanje sta se desilo sa projektom izgradnje novog dustva za koji su pale tolike zrtve. Mada je nacionalnim odnosima i njihovoj institucionalizaciji posveceno posebno poglavlje, nacelna pozicija autora vidi se i pre toga: klasno je potisnuto i nadvladano nacionalnim, a odbacuje se ideologija koja u prvi plan stavlja nacionalnost i teritoriju.

U poslednjem poglavlju pisci su veoma jasno izneli ocenu da sve nacije nisu ravnopravne. Srpska nacija nije, na primer, dobila vlastitu drzavu. Delovi srpskog naroda, koji zive u drugim republikama, nemaju prava, za razliku od nacionalnih manjina, da se sluze svojim jezikom i pismom, da se politicki i kulturno organizuju i da zajednicki razvijaju jedinstvenu kulturu. Iako je privredno zaostajanje i ekonomska diskriminacija Srbije ocigledna u citavom posleratnom (i medjuratnom) razdoblju, savezni vrh je to priznao tek Planom za period 1981-1985. godine. Ustavom od 1974. Srbija je fakticki podeljenja na tri dela. Politicko-pravni polozaj uze Srbije sasvim je neodredjen: ni republika ni pokrajina. Izgon srpskog naroda sa Kosova je drastican i spektakularan, a sudbina Kosova je zivotno pitanje citavog srpskog naroda.

Uzroci ovakvog polozaja Srba i Srbije nalaze se u politici Kominterne prema Srbima kao hegemonistickoj naciji, u delovanju Titovom i Kardeljevom da bi se privilegovale Hrvatska i Slovenija i diskriminisala Srbija, u sastavu, nacinu rada i odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a, i u Ustavu od 1974. godine u kojem se sve to potpuno obelodanilo.

Sveopsta diskriminacija Srba temeljila se na "doktrini" da je Jugoslavija jaka ako je Srbija slaba. S obzirom na sve to, trazilo se uspostavljanje "potpunog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, nezavisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazi". Ovaj stav je novost. Srbi ovoga puta nisu trazili unitarnu Jugoslaviju, kojom su, ma gde bili, zasticeni, nego posebno organizovanje i povezivanje Srba. U njemu su nogi videli poziv "Srbi na okup", a nesto kasnije i doktrinu koja je evoluirala do politike "Svi Srbi u jednoj drzavi".

Posmrtna optuzba Tita i Kardelja za nepravdu nanesenu srpskom narodu, izazivala je narocitu jarost kriticara Memoranduma.