IZBEGLICE

Spavali su po hodnicima skola, bez higijenskih uslova. Neki su se kupali i u reci. Bilo je i onih koji su nocivali u kapeli na groblju

Izbegli kosovski Srbi tumaraju Srbijom. Posle tromesecnog boravka u Kraljevu i okolini, gde je najveca koncentracija srpskih izbeglica, mnogi su pokusali da pronadju drugo utociste pred dolazecom zimom. Neki od njih kazu da su morali da idu, zato sto ne zele vise da se sukobljavaju sa lokalnim stanovnistvom koje je izgubilo strpljenje. Zeleli su za Beograd, ali su bili spreceni. Vlasti su se uplasile od reakcije javnosti, da im nevoljnici "ne naprave nesto".

Posle policijske blokade kod Cacka i razgovora sa predstavnicima vlasti, dozvoljeno im je da smestaj potraze u Uzicu, Pozegi, Nisu, Gornjem Milanovcu, Cacku. Uslovi u kojima zive vec nekoliko meseci ni izbliza ne mogu biti zadovoljavajuci. Spavanje po hodnicima skola, bez potrebnih higijenskih uslova, neki su se kupali i u reci, sa decom i starima koji traze negu i pomoc. Desavalo se da spavaju i po gradskim parkovima Kraljeva, pa i na zeleznickoj stanici.

Pozega

U razgovoru sa Srbima iz Kline koji se sada nalaze u Uzickoj Pozegi, brzo se shvata u kakve su nevolje zapali ovi ljudi. Velimir Mitrovic govori da se u Pozegi nalaze cetiri dana. "Ima nas oko 170. Jos nismo svi smesteni, ali i to ce valjda brzo biti. Ovde su nas ljudi lepo prihvatili." Jedan deo izbeglica je, prema njegovim recima, produzio prema Uzicu. Njegova porodica ima sedam clanova, od toga troje dece: beba od nepunih godinu dana, jedno od cetiri i jedno od deset godina.

"Sedamnaestog juna morali smo da napustimo nasu kucu. Albanci su navalili, pola sata smo imali da pokupimo sve sto smo mogli. Sve nam je popaljeno, poruseno, stoka rasterana. Sada nemam cime ni cigare da kupim", prica Velimir. Misle da ostanu ovde "dok se dole ne oslobodi".

Stanojki Dabizljevic su Albanci ubili unuka od 18 godina. "Nisam smela ni na grob da mu odem. Stalno su nas maltretirali." U njenoj porodici od sest clanova su i dva unuceta od cetiri i sedam godina. Tri kuce su im spaljene. Sada razmislja kako da prezimi zimu. "Ne trazim nista, samo krov nad glavom." Bila je, kako kaze, u situaciji kad je morala da sa celom porodicom prespava na kraljevackom groblju u jednoj kapeli.

U Pozegi ce Srbi iz Kline biti smesteni u lokalnom hotelu, starom decjem vrticu i radnickim barakama preduzeca "Ratko Mitrovic". Prilaze im i mestani koji nude smestaj u kucama. Jovan Cirjanic iz sela Rasna nadomak Pozege pozvao ih je u svoju kucu; napominje da je dovoljno velika i siroka. Klinjani kazu da im je vazno da ne budu na ulici. Boje se za decu da se ne razbole, treba im odece, obuce, pelena, decje hrane. "Nijedna kuca nije kao nasa", misle i govore..

Nema opstanka

Razapeli bi i satore na svojim imanjima samo da se vrate. Sve to pod uslovom da ih cuva nasa vojska i policija. Govore da ne moze da ih cuva tudja. "U svojoj drzavi da nemas svoju vojsku, to nema nigde u svetu." Italijanski vojnici iz KFOR-a se nisu proslavili u cuvanju njihovih zivota i imanja, kako kazu. "Oruzje su nam oduzeli, i u takvoj situaciji nije nam bilo opstanka." Rodjaci su im do tada sedeli pune dve godine u rovovima.

Kada su bezali, celu noc su proveli u mestu Kec Potok kod Kosovske Mitrovice gde su bili u albanskom okruzenju. Rakete, meci i mine su leteli preko njih. Kazu da je tesko opisati situaciju kada mora da se napusti ognjiste: ne zna se gde ces pre, da li decu da zastitis ili da ucinis nesto drugo. Skoro je bio covek iz Kline u pratnji KFOR-a da obidje imanja - crkva srusena i spaljena, isto je i sa kucama. "Ako je pita pojedena, tepsija je ostala. Niko ne moze da nam uzme zemlju", govore Srbi iz Kline.

Clan SPO-a od osnivanja i clan Izvrsnog odbora u Klini Dragoljub Ribac kaze nam da ne planira nista unapred kao ni vecina njegovih komsija i rodjaka. "Vecina ljudi koja bi se i vratila, vratila bi se sa nadom da proda zemlju i da sa tim kapitalom pokusa da obezbedi egzistenciju u unutrasnjosti Srbije. Procena je velikog broja ljudi da ce tesko biti ziveti sa Albancima posle svega, rata i zrtava - najmanje ce to potrajati deset, petnaest godina."

Mali procenat

Procenat Srba na Kosovu i Metohiji je, prema Ribacevim recima, bio manji od 15 odsto. Sa takvim procentom stanovnistva, perspektive u tzv. Republici Kosovo ili nezavisnom Kosovu su nikakve. "Za srpsku politiku Kosovo je bila rak-rana i jedino se moglo resiti saradnjom sa svetom, drzavnickom sposobnoscu i mudroscu. Ta je prilika propustena, tako da nema ni govora o integritetu i suverenitetu na Kosovu."

Ribic objasnjava i zasto su se kosovski Srbi najvise grupisali na podrucju kraljevacke opstine: "Vecina je zelela da bude tu zato sto je to raskrsnica. To je bilo i adekvatno resenje sto se tice zemlje i bolje se tu snalaze. Medjutim, ljudi su dovedeni u situaciju da prihvate ono sto im se nudi." Trenutno jos nije odlucio sta bi i gde bi. Pokusao bi da ostvari zaposlenje u opstinama gde je demokratska opozicija na vlasti - od Kraljeva do Beograda. Po zanimanju je pravnik i radio je u opstinskoj upravi. U Pozegi se nalazi sa sedmoclanom porodicom - troje dece i roditelji. Sacekace jos naredne poteze medjunarodne zajednice.

Pitamo i za predsednika opstine Klina, Svetu Dabizljevica. Kazu da ih je obilazio da vidi kako su smesteni. "Ostao je u Kraljevu jer mu se dete razbolelo. Zajedno je sa nama spavao tri meseca u hodniku jedne skole."

Napustajuci ih, secamo se reci jednog od njih: "I Bog nas je zaboravio!" Valjda nije.

VLADIMIR MARTINOVIC