INTERVJU: LJILJANA BLAGOJEVIC, GLUMICA

"Valja meni kroz carsiju proci..." kaze ona s pozicije gradskog sekretara za kulturu

Ljiljana Blagojevic dobila je ove (festivalske) sezone dve glavne glumacke nagrade, u Herceg Novom i u Nisu, obe za izvanredno odigranu ulogu majke Rabije u filmu "Noz". I pre toga je cesto igrala upravo to: jake zene iz naroda. Bas njima je uspevala da udahne dusu. Pa, ipak, cak i te njene letosnje pobede nisu bacile u senku ono po cemu je mnogi prevashodno vide: kao osobu na vlasti, funkcionera za kulturu, dakle nekog od cije volje i zamisli zavisi sudbina, makar na nivou Beograda. Tu se vec ona postavila autoritativno, ubedljivo. I time pocinjemo razgovor u njenom kabinetu, kabinetu gradskog sekretara za kulturu...

Da li ste mozda i vi uocili taj raskorak?

- Odmah da kazem kako ne bih volela da je tako, ali se jesam pribojavala da bi moglo biti. Znaci, ako ste vi u pravu, a meni bi vise prijalo da me ljudi dozivljavaju pre svega kao glumicu, onda je to zato sto smo mi i inace narod koji misli i prica jedino o politici. Veruje da se u nju odlicno razume. Ne zaboravimo da je ovo i vreme politicke ostrascenosti, vreme velikih manipulacija, vise od svega ovo je tesko i neizvesno vreme kojeg se plasimo, pa tim vise svako po celi dan pretresa politicka dogadjanja. Otuda se, mogucno, upadljivije vidi ova moja funkcija. Ona, da tako kazem, sada odnosi sve.

Takva je vlast, pri cemu joj nisu odolele jos neke vase kolege. Sta je, recimo, vas privuklo poziciji nekoga ko odlucuje o kadrovskim promenama ili o novcu, dakle o bitnim stvarima, i to unutar sopstvenog esnafa?

- Prvo, ja se nikada nikome nisam preporucivala. Odgovorno tvrdim da ne pripadam nijednoj partiji, pa ni Srpskom pokretu obnove koji drzi vlast u Beogradu. Moje privatne simpatije za neke politicke strukture ili neke politicke opcije su moja privatna stvar. U trenutku kada se dogodila smena, kada je opozicija preuzela gradsku vlast, ja sam bila clan neke komisije za kulturu kao jedini predstavnik iz Beograda. I, po odlasku s funkcije mog prethodnika Bobana Skerlica, meni je ponudjeno to mesto. Receno mi je, otprilike, uzmi to ali nemoj ostaviti posle pet, sest meseci. Odgovorila sam da kad na nesto pristanem - ne dajem ostavku. Ne dajem je u kontekstu prepreka, ma kako one izgledale nesavladive. U stvari, rec "nemoguce" ne priznajem. Smatram da problemi zaista postoje zato da bi se resavali.

Cime biste se - a proteklo je godinu dana kako ste na toj duznosti - najpre pohvalili?

- Zatekla sam situaciju da socijalno i penziono osiguranje slobodnim umetnicima nije bilo placeno od 1992. godine. Dvadeset godina sam i sama bila u tom statusu pa mi je dobro poznat. U tom statusu su i danas mnoga znacajna imena u nasem gradu. Da li znate sta je to znacilo: da su imali muke da odu kod zubara, da registruju auto, da izvade pasos, da ne vide mesecima ni dinara... Smatrala sam da bi bilo neozbiljno od coveka u mojim godinama - inace spremnog da kritikuje druge kad nista ne rade - da tu ponudu, koju vi zovete vlast, u tom momentu odbije. Jer, sta?! Onda bih i ja bila samo jos jedan od onih jalovih bundzija. Po meni je daleko ispravniji rezon: izvoli, probaj i ti nesto da uradis! Verujem da sam, pre svega, bitno pomogla upravo u resavanju egzistencije slobodnih umetnika kojih u Beogradu ima 1600.

Sada je, dalje, septembar a ljudi zaposleni u ustanovama kulture - kojih ima trideset na budzetu grada - dobili su vec avgustovsku platu. Nekada to nije bilo tako, naprotiv. Gotovo celo dugovanje slobodnim umetnicima isplaceno je i sada je stiglo do 1998. godine. Znaci, dug star sest godina eliminisan je samo u jednoj godini. Sta bih jos izdvojila? Pozoriste "Radovic" koje je veoma stradalo tokom bombardovanja, sada je vec potpuno renovirano. I "Zvezdara teatar" se, koliko-toliko, dovodi u red i nadam se da ce u daleko boljem izdanju docekati 8. oktobar kada slavi petnaest godina postojanja. Zatim, "Bosko Buha" je konacno dobio kupatila, a pozoriste "Puz", jedno izvanredno pozoriste sa odlicnim rezultatima, najzad je resilo pitanje svog statusa. Rekla bih jos da je Biblioteka u Rakovici zastakljena a nije imala maltene nijedan celi prozor posle agresije na Srbiju, okrecili smo zatim Kulturni centar Beograda a u toku je isti posao na Galeriji "Cvijeta Zuzoric" koju doterujemo za Oktobarski salon...

Ne osporavajuci ni rec onoga sto kazete, mora se primetiti kako ste se uklopili u formulu gradske vlasti koja nas svako vece uverava preko svoje televizije o novim pregnucima. Svuda su oni, sve se gradi, svi su srecni, vredni i zadovoljni. To deluje bas onako malo previse?

- Da, ali ja cu vam reci da je to samo deo onoga sto radimo, vi vidite samo deo toga. Recimo, prvi put cu sada javno reci da je posle mnogo, mnogo godina ljudima iz kulture dodeljeno dvadeset stanova. To se nigde nije obelodanilo i nigde se s tim nije mahalo. A ti ljudi su svojim biografijama ali i svojom socijalnom strukturom to zasluzili. Morate tu shvatiti nesto drugo: gradskoj vlasti su na drzavnoj televiziji potpuno zatvorena vrata i ona negde mora da ima svoj prostor. Mozda ga ponekad koristi nespretno, ali svakako ne laze. To potpisujem. Pa, molim vas, ovaj grad je normalno ziveo u najtezem trenutku, u vreme bombardovanja, a mogao je da se desi ne javasluk nego haos. Toliko se ovoj vlasti ipak mora priznati.

Nedavno smo vas mogli videti na otvaranju BITEF-a. Iznenadjujuce, zar ne, posto su najvece kritike, pa i uvrede, krenule na vas racun u trenutku kada ste smenili Jovana Cirilova u Jugoslovenskom dramskom pozoristu?

- Nikada nijednu ruznu rec nisam javno izgovorila protiv Jovana Cirilova. On mi, medjutim, nije uzvratio na isti nacin. Narocito ne odredjeni krug ljudi oko njega a iz tog pozorista. Ni njihove izjave nisam komentarisala posto mi se nije trosilo vreme na to prepucavanje. Jednom ce se pokazati istina, to jest da nisam isla ni na kakav sukob. Cirilov je po sili zakona morao da ode u penziju, aman zaman, i to je cela prica. Nazalost, Upravni odbor Jugoslovenskog dramskog zaboravio je sta su njegove ingerencije, zaboravio pre svega da upravnika imenuje grad kao osnivac tog pozorista pa su hteli po svome a mene po novinama napadali kao uzurpatora...

Cak su vas i kao glumicu negirali sto je sigurno najvise zabolelo?

- Znate, sve to me je stiglo od kolega s kojima sam zajedno studirala i od reditelja s kojim nikada u zivotu nisam radila. Izuzetno cenim svoj esnaf, ali i u njemu ima, kao i u svakom drugom domenu, vise ili manje moralnih ljudi. Oni se samo bolje vide kad smo mi u pitanju posto smo interesantni medijima, svakako vise od lekara, profesora, i tome slicno.

Sto se tice BITEF-a, smatram prirodnim da budem ne samo na njegovom otvaranju vec i da ga celog odgledam i da javno kazem sta mi se tu dopada, a sta ne. Nijednog momenta nisam rusila tu instituciju Jovana Cirilova. I ove godine on je glavni covek tog festivala a ostao je i isti Savet posto mu jos ovog puta traje mandat. Za kasnije, videcemo.

Mnogima je posebno zasmetao Vladimir Jeftovic kojeg ste upravo vi imenovali za novog upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorista. Izgledalo je cak da se ta bura nece lako stisati, ali smo i na tom primeru svedoci kako svako cudo traje tri dana...

- I ne samo to! Uverena sam da treba dati sansu Jeftovicu, i ne jedino njemu. Ja sam imenovala i nove upravnike u pozoristima "Radovic" i Beogradskom dramskom, Miku Aleksica i Gorana Sultanovica. Zasto ne probati s novim ljudima, dati im godinu dana prilika da nesto urade. To je neki minimum. Duboko verujem da ti ljudi imaju pravo na to i svojim znanjem, i svojim talentom i svojim biografijama. Vreme ce pokazati da li sam ispravno postupila, i to ubrzo, posto pozorista upravo krecu s novim premijerama, s novim repertoarom.

U kojem je od beogradskih pozorista najbolja atmosfera, s kojim, u stvari, vi najradije saradjujete?

- Izuzetno dobro saradjujem sa svim upravnicima. Poslujemo po principu - sta se dogovorimo, tako ce i biti. Nista ne obecavam da bih neki problem odlozila niti prihvatam takva obecanja. Postojala je, osim toga, neka surova praksa da se beogradska pozorista izmedju sebe bore kao da ne pripadaju istoj sferi. U duhu one cuvene recenice velike Mire Trailovic koja je umela da, odgledavsi neki debakl, kaze: Jos jedan uspeh "Ateljea 212". S tim se nikako ne mogu sloziti posto se ne radi o ljutim protivnicima vec o konkurenciji. Sto zdravijoj, to boljoj. Ovih dana cemo imati sastanak bas na tu temu.

Izuzetak u celoj prici je Narodno pozoriste koje, kao kulturna ustanova od nacionalnog znacaja, pripada Republici. Tamo se, svi znamo, trenutno dogadja nemoguca kombinacija: ministar za kulturu Srbije ujedno je i upravnik tog teatra. Kako se to vama cini?

- Nije to nesto sasvim novo: bila je to, recimo, jedna od mogucnosti onda kada je gospodja Nada Popovic-Perisic smenila Aleksandra Berceka, na kraju krajeva, mogla sam i ja slicno da uradim kada je Cirilov odlazio iz Jugoslovenskog dramskog. Naravno, nismo to uradile. Samo bi mi jos to trebalo pored sveg ovog posla i glume. Uostalom, u sali obicno kazem da sam upravnik svih pozorista. Stvarno u sali. Ali, da se vratim pitanju: zaista ne znam koji su razlozi podstakli Zeljka Simica da uradi to sto je uradio. Verovatno da ih je imao. Ono sto izvesno znam, to je da je Narodno pozoriste tokom bombardovanja jedino naplacivalo ulaznice. Smatrala sam to sramotnim i sada smatram. Izvesno takodje znam da Zeljku Simicu predstoje teski dani. Ogroman je posao biti i ministar za kulturu i upravnik takvog jednog pozorista. Najbolje da njega o tome pitate.

Mozda vise nema svrhe, posto se uveliko pominje novi covek na funkciji ministra za kulturu. Time dolazimo i do onog neuspelog vica o Zorici Brunclik kao toj licnosti. Zamislite da je i to postala nasa stvarnost...

- Koliko ja znam, ona je demantovala tu vest. Ministar za kulturu ce biti neko drugi, neka imena su vec u opticaju, a ko ce to biti - znacemo uskoro. Zelela bih, iskreno govoreci, da to bude neko ko ima drugaciju specificnu tezinu od Zorice Brunclik. Osim toga, haj'te da ne otpisujemo Zeljka Simica dok se to ne desi.

Kako ste, inace, vas dvoje saradjivali?

- U zavisnosti od odnosa grada i Republike. Znaci, kako kad. Nekada dobro, a nekada nisam mogla danima ni telefonom do njega da dodjem. I uglavnom se nisam oslanjala na njega. Najcesce se oslanjam na sebe.

Novo pozoriste Ljubise Ristica je, mada u gradu, van vaseg uticaja. Ili mozda gresim? Da li ste ga vec posetili?

- U "Secerani" sam bila i dok je tamo postojala samo jedna furuna, smrzavala se na nekim klupama u bundi i cizmama, hodala po blatu s mirisom melase. I secam se kada mi je Ristic govorio da ce ovde biti jedna dvorana a tamo druga, redjao i nabrajao, a ja mislila da on ne zna sta prica. Toliko je to zvucalo neverovatno. Letos sam otisla da vidim taj novi prostor i mogu vam reci da sam bukvalno ostala fascinirana promenom, ako hocete i luksuzom. Jako bih volela da su takva i druga gradska pozorista. Ristic je uradio to sto je uradio i to se nalazi ovde, nije negde van zemlje. Tu ce i ostati i mi cemo moci tamo da odlazimo.

Vi, u stvari, cestitate Risticu?

- Naprosto govorim o tome da bih volela vise takvih mesta u Beogradu. Naravno, jedno pozoriste ne cini samo prostor nego i predstave, glumci. Cinjenica je da u ovom trenutku u Risticevom pozoristu rade ljudi cija su imena nepoznata. Ali, hajde da vidimo. Ipak su to ljudi s diplomama beogradskog i novosadskog fakulteta dramskih umetnosti a ti novi, mladi i obrazovani ljudi negde moraju da rade. Njih je vec prilicno a scena u gradu malo. U tom smislu Ljubisa Ristic njima daje sansu. Neka je njegovo pozoriste i sagradjeno parama JUL-a, svakako grad s tim nema nista, ali cu vam opet reci da te pare nisu otisle iz zemlje. One su tu i one se vide. Reci cu vam jos nesto: Ristica sam kao reditelja nekada izuzetno cenila i volela, radila s njim niz predstava na "Godo festu". Sve u svemu, njegov je KPGT ostavio znacajan pecat u nasem pozorisnom zivotu i to ne bi, mislim, niko smeo da prenebregne.

Vas suprug Sinisa Kovacevic nikada nije krio da je vrlo ambiciozan covek. Puno se cak nagadjalo o tome u kom bi beogradskom pozoristu mogao da osvane kao upravnik, naravno uz vasu ministarsku pomoc...

- Dok sam ja na ovoj funkciji, to se nece desiti. Uzalud su pricali i nagadjali. Jer, takva je njegova odluka pre svega, takav je njegov moral. On je duboko moralan covek sto ga puno kosta ali je to i jedan od razloga sto sam s njim. Osim toga, bio je on vec jednom upravnik, i to upravnik Srpskog narodnog pozorista u Novom Sadu, probao i video da i to moze. S lakocom je pri tom otisao s te funkcije, moglo mu se to jer je kvalitetan covek koji uspeva da zivi od svog rada, znaci od svog pisanja. Dakle, nece on biti upravnik nijednog pozorista u gradu koje je pod mojom ingerencijom. Ali, sto se tice Republike, to ne znam. Ambiciozan zaista jeste.

Poslednji film Zivojina Pavlovica "Janez", radjen upravo prema scenariju, odnosno drami vaseg supruga, jos cami, nedovrsen, u nekim futrolama. Tu ni ambicija vise ne pomaze?

- To je nesto sto nikako ne mogu da shvatim. Da tek tako bagatelisemo testamentarni rad velikog pisca i reditelja Zivojina Pavlovica koji je zaista bio jedan renesansni covek. Da tek tako bagatelisemo istinski podvig Radka Polica koji je posle tri infarkta dolazio u Srbiju da snimi taj film u vreme kada to nije bilo nimalo popularno u njegovoj sredini. Ne mogu da razumem totalnu nebrigu o necemu toliko vaznom. Kazu da je kriv producent Zoja Todoric. Nece da isplati neke dugove i zato sve stoji. Mislim da je jednako krivo i republicko Ministarstvo za kulturu koje je, takodje, ulozilo novac u taj film. Molim vas, ako u nesto ulozite novac, vi morate to da isterate do kraja, imate naprosto tu obavezu. I ne znam sta se tu moze uraditi. Da li da pisemo peticiju? Sve je bolje od ovoga sto se trenutno dogadja, odnosno ne dogadja s tim nesrecnim filmom.

Na drugaciji nacin zle srece je i "Noz" koji nigde nije pozvan a ova svetska festivalska sezona polako istice?

- I za mene je to nesto zapanjujuce. Apsolutno mi nije jasno ko je tu gde i kada pogresio pa taj film nigde nije otisao. Ostao ovde zatocen. Kao da ponavlja sudbinu romana, jednom takodje zatocenog.

Razgovaramo u vasem kabinetu koji deluje prilicno cinovnicki. Takav je, u stvari, i vas posao: svi nesto traze, mole pare, usluge. Zar zaista nalazite u tome zadovoljstvo?

- Tu se radi o etici. Zbog cega prihvatiti nesto ako to neces da odradis? Osim toga, nemam ja bas mnogo vremena. Ovo nije funkcija za celi zivot vec na cetiri godine a moze da bude okoncana i za dva dana. Raskinuta s jedne ili s druge strane. Ako tako postavimo stvari, ja onda samo znam da moram sto vise toga da uradim kako bih uzdignute glave i mirne savesti mogla da pogledam u oci svojim kolegama, da se, dakle, ne stidim vremena provedenog u ovoj, kako kazete, cinovnickoj sobi. Znate, postoji onaj vic o Fati kada joj je muz dobio ambasadorsko mesto pa kazao: Hajde Fato, da oslabis, bona; ides u Pariz gde je centar svetske mode, a ona mu rekla: Valja meni kroz carsiju proci a u Pariz mozda ocu a mozda i necu poci. E, bas tako! Valja meni opet biti sa svojim kolegama u pozoristu. I ja to nikada ne zaboravljam. A i kako bih kada sam glumica...

Jasmina Lekic