ISPOVEST: DUSAN JANICIJEVIC, GLUMAC

Pavle Vuisic je bio neka vrsta mog ucitelja. To je, u dva navrata, hteo i da demonstrira - meni je naprsla kost na nozi, a on je mesec dana jeo samo supu

Svojom specificnom, otmenom pojavom, Dusan Janicijevic nam je kroz citav svoj glumacki opus zapravo pricao o jednom liku: liku coveka sa sela, koji u sudaru sa gradskim vrednostima pokusava da ocuva svoje principe, prirodnost, identitet. Kakav je na platnu, takav je i u svakodnevici: dostojanstven i skroman covek pun samopregora i bogatog unutrasnjeg zivota. Iako ne pripada kategoriji ljudi koji se lako otvaraju i daju sudove o drugima, bez premisljanja je prihvatio predlog za NIN-ov intervju.

BES MILIVOJA ZIVANOVICA: Pohadjao sam gimnaziju u Prokuplju i hladne zime 1948. prikljucio sam se amaterskom pozoristu da bih se ljudski ogrejao. Ali, poceo sam ozbiljno da dozivljavam svoje glumacke zadatke, i kad sam zavrsio gimnaziju, zakljucio sam da bi bilo dobro da se oprobam na Pozorisnoj akademiji. To sam i ucinio 1952, a vec sledece godine dobio sam ulogu u filmu "Stojan Mutikasa", velikog reditelja Fedora Hanzekovica. I dogodilo se da sam za tu ulogu osvojio cak dve nagrade na Prvom filmskom festivalu u Puli 54, od zirija i novinara. Uloga je bila kompleksna: prati lik od decackih dana do starosti, pruzala je mogucnost da se pokaze glumacki dar. Milivoje Zivanovic, legenda, imao je dva filma u Puli, ali ja sam, eto, dobio nagrade. Znate sta mi je rekao: "Tako bih te izudarao! Sta ce tebi dve nagrade!?"

Hanzekovic je bio vrhunski intelektualac, diplomirao je na Kembridzu, kao i moj profesor Mata Milosevic, nije bio samo pedagog, vec i jedna intelektualna gromada. Ta dva coveka imali su presudan uticaj na moj razvoj. Nisam bio gradsko dete, nisam imao osnovna predznanja, tako da su ti njihovi intelektualni nivoi meni dosta pomogli. Jednog dana sretne me Mata Milosevic, kaze: "Dusko, nesto vas ne vidjam na koncertima u Kolarcu?" Ja nikad nisam ni odlazio na koncerte u Kolarcu, shvatio sam da on to trazi od mene.

PAVLE VUISIC: Gradska sredina nije delovala na mene tako da bih stekao komplekse. Beograd me je odusevljavao svojim sarenilom, ali nije me zbunjivao. Jos jedna dobra okolnost u mom zivotu jeste i poznanstvo s Pavlom Vuisicem. Postali smo i kucni prijatelji, tako da sam usao u krug njegovih drugara pesnika i slikara. Naravno, bio sam dovoljno pametan da se ne istrcavam sa svojim osobenostima, nego sam ucio od njih. Zaista, imali su veliki i pozitivan uticaj na mene; bili su to ljudi koji su pratili kulturni zivot, a u slobodno vreme ziveli su po kafanama. To je uticalo na mene: dugo sam kafanu dozivljavao kao svoje osnovno staniste i dan-danas najbezbednije se osecam u kafani.

Pavle Vuisic je bio izuzetno inteligentan, nacitan covek. Imao je snaznu licnost i posedovao sarm, koji se na filmu nije mogao osetiti do kraja. Prihvatio me je mozda zato sto sam dosao iz daleka, i bio je neka vrsta mog ucitelja. To je, u dva navrata, hteo i da demonstrira - meni je naprsla kost na nozi, a on je mesec dana jeo samo supu. Da, da, bio je prgav. Mesec dana imali smo zahladjene odnose, posle smo zaboravili na to.

S MAJKOM DO KALEMEGDANA: Snimiti film u to vreme bilo je vrsta cuda. Prvi put sam izasao pred kameru u jesen '52. U Beograd je dosao americki reditelj Robert Siodmak, da bi pripremio film "Sarajevski atentat". Izmedju ostalih, bio sam i ja kandidat. Moja partnerka Nadja Poderegin i ja snimali smo probne kadrove u Botanickoj basti. Kad su ukljucili kameru, tako je zatandrkala, da sam se odsekao. Pitaju me: "Sta ti je?" "Nisam znao da ovo bruji kao traktor."

Na premijeru mog prvog filma u Beogradu je dosla i moja majka, u seljackoj nosnji. Sutradan, hoce da je vodim na Kelemegdan. Krenemo centrom, ali ja sam postao popularan preko noci, presrece nas narod na ulici. Ja nista ne govorim, ali moja majka diskutuje sa svima: "Znate, oduvek je on bio takav. Jos dok je bio u osnovnoj skoli, znate kako je recitovao!" Shvatila zena, u trenutku, sta je to marketing, pa se raspricala. Zovem je: "Ajde, idemo!" "Cekaj, vidis da se razgovaramo. Idi ti ako ti se zuri!"

Kad je covek mlad, godi ta popularnost, kasnije smeta. Ja volim da razgledam pijace i letos u Nisu idem izmedju tezgi, kad, jedan me scepa za ruku: "Je l' ti mene poznajes?" "Pa, ti si", reko "Pera!" "E, nije Pera, pogadjaj!" "Slusaj, bre, zurim!", ono upekla zvezda... Srecom, ja nisam bio mnogo popularan, vise sam uzivao ugled kod intelektualnijeg dela publike.

CETIRISTO FILMOVA: Od '57. ja sam kompletno na filmu, a to znaci da pored srece imate i ogromnu disciplinu u radu. Drugacije ne mozete da opstanete. S obzirom da mi narav nije mekana, nisam prilagodljiv, terao sam svoju liniju i jedino velikom disciplinom u radu mogao sam da dodjem do posla. Mnogo nasih glumaca, sarmantnih i darovitih, nije red da im spominjem imena, zaustavili su se zbog nedisciplinovanih odnosa prema ulogama.

Zbog jedne uloge isao sam u policijsku skolu, pored Ljubljane, mesec dana se ujedao sa psima da bih mogao da dodjem do potrebne vestine. U to vreme se jos i malo gledalo kroz prste, danas je konkurencija medju glumcima neuporedivo veca. Oni koji idu s upaljenim motorima, opstace bez obzira na kvalitet.

Krajem pedesetih snimali su se ratni filmovi, ali i filmovi po literaturi, sto jeste garant osnovnog kvaliteta. Danas toga nema u nasoj kinematografiji, ubi boze koliko su filmovi povrsni. Imao sam nekoliko srednjih uloga koje su bas bile dobre. Recimo, "Rafal u nebo", pa "Kota 905", Vanje Bjenasa. Interesantno da sam vise snimao po bivsim republikama, nego ovde. Zasto je to bilo tako, ne znam.

Snimio sam uzasno mnogo filmova, necete mi verovati cifru - vise od 400. Vecinom su to male uloge, jer sam ih retko odbijao. Mnogo toga je beznacajno, ali ima i nekih izvanrednih, kao sto je uloga u filmu "Duvanski put" Bore Draskovica. U njemu igram oficira kraljevske vojske, koji izvrsi samoubistvo u rovu, prekolje se brijacem. Uloga ima samo pet-sest kadrova, ali su antologijski. Kao sto je "Bure baruta" pokriveno sa deset kadrova Ane Sofrenovic, a mnogi to i ne zapaze.

CIZME STJUARTA GRENDzERA: Sezdesetih je pocelo bolje da se zivi, pa su se pravili i vedriji filmovi. Jedan od takvih je "Spijun Iks", rezirao ga je ceski reditelj Frantisek Cap, jedno vreme je ziveo u Sloveniji. Lakoca s kojom je radio taj film, ostavila je na mene veliki utisak. I kad sam snimao druge filmove, trudio sam se da se tako osecam, bez obzira na uslove.

Radio sam dosta koprodukcionih filmova, imao prilicno velike uloge u njima. To sam dozivljavao kao argatovanje: odes i odradis, lepo su placali, ali nikad posle nisam video te filmove. Ne mogu svih ni da se setim, ali bilo je medju njima i lepih uloga.

"Sarajevski atentat", koji je oskarovac Robert Siodmak pripremao, nije ovde realizovan, vec u Austriji - scenario filma se nije bio dopao nasoj vladi. Godine 1963, kad je Siodmak ovde ponovo dosao, setio se mene i dao mi je veliku ulogu u svom vesternu. Glavnu ulogu imao je Stjuart Grendzer, tada velika holivudska zvezda. On je uzivao da bude zvezda, toliko da je to povremeno prelazilo u idiotluk. Snimali smo u zapadnom Berlinu, u jednoj sceni Grendzer treba da podigne pajtasa koji lezi ranjen, i odnese ga u sator. Vec je bio u godinama, bio je spremljen dubler da to uradi. "Ne", kaze Grendzer, "ja cu to da uradim!" Svi gledaju kako ce on to da izvede: on se sagne, podigne svog drugara, i padne zajedno s njim. Tisina, svi cute, a on pocne da se dere na garderobera - dao mu je lose cizme! Eto, toliko je isla njegova uobrazenost, nije mogao da prizna da ne moze. Zajedno smo radili tri filma.

ZIVOJIN PAVLOVIC: Znacajna institucija u mom zivotu bio je Kino-klub Beograd. Poceo sam da se druzim sa tom ekipom amatera: Zikom Pavlovicem, Dusanom Makavejevim, Aleksandrom Petkovicem i Markom Babicem. Zajedno smo radili njihov omnibus "Kapi vode, ratnici". Bili su puni zelje da steknu znanje, da urade nesto. Bili su i veliki protivnici klisea, sto je, na kraju krajeva, dobro za umetnost.

Moje prijateljstvo s pokojnim Zikom ne potice iz Kino-kluba, nego sa snimanja filma "Gazija", u Sarajevu. Rado je dolazio kod mene na Kopaonik, i puno vremena provodio druzeci se s mojom majkom, izuzetno bistrom zenom. Bila je seljanka, bez skole, ali je sama naucila da cita. Za jednu zimu procitala jedan roman, i svako slovo zna napamet. Kao da je imala disketu u glavi.

Samo bliski Zikini prijatelji znali su da je on veliki saret. Posto je njegov intelekt bio snazan, on taj saretluk nije odmah pokazivao. Uvek je bio spreman na igru, strasno zanimljiv covek. Ne znam kakav je bio u kuci, porodica mu je sjajna, a uvek je govorio: "Ja sam nula u odnosu na moju zenu. Ona je covek, ja sam pacavra, olupina!"

Imali smo jedan sukob, kad smo radili "Zadah tela". Zika je voleo morbidne scene: seks mora da bude kao u dzungli, ako se ne vidi veliko zensko dupe, onda to nije nista; ako mecka ne udje u kadar kad ne treba...

Naime, zenski lik u filmu, koji je u vezi sa mnom, zatrudni, a Ziki padne na pamet da bi bilo zgodno da ona insistira da vodimo ljubav. Iako joj je stomak do zuba. Kazem: "Mozemo to da uradimo, ali diskretno, samo glave da nam snimis!" "A, ne' ce da bude kako ja kazem!" "E, vala nece!" "Kako nece!?" "Tako lepo. Toga nema u scenariju, sad ti je dunulo, hoces da pravis egzibicije!" I snimili smo scenu, samo s nasim glavama.

GUSKA U KADRU: Sigurno da je u "Zadahu tela" jedna od mojih najznacajnijih uloga. Zika je cvrsto postavio taj uzasno tezak lik. Njegova moc bila je, pored ostalog, to sto je umeo da pravi dobre glumacke podele, a to je rak-rana nasih reditelja. Ako glumac ne moze sebe da ugradi u lik koji igra, dzabe talenat. "Zadah tela" ce vreme tesko da pregazi. Zika je imao strasan osecaj za taj marginalni svet, kojim se cesto bavio u svojim filmovima. Gde je on to stekao, ne znam.

Secam se da sam se pribojavao, kako cu da odigram scenu kad, tresten pijan, padam pevajuci. Nije lako odigrati pijanstvo, i pesmu treba prekinuti u pravom trenutku, a ne mozes unapred da znas kako ce da ispadne. Zika mi je rekao: "Uradi kako znas!" Rad na filmu s njim bio je lagan. Nije se mesao, nije galamio. Ima reditelja koji bacaju stolicu, prave predstavu, ne slusaju nikog. Na Zikinoj komemoraciji ispricao sam detalj sa snimanja "Zadaha tela". Kad je trebalo snimiti scenu svadbe, kaze: "Ziko, ja ne znam sta tu da radim?!" On me pogleda, kaze: "Sta se deres, ne znam ni ja!" Bio je jedan od retkih reditelja koji je priznavao kad nesto ne zna.

Niceg se nije stideo. Dogodilo se da rekviziter, umesto predvidjene patke, donese gusku. Zika nada dzevu: "Je l' u scenariju pise patka?!" "Pise!" "Pa sto si doneo gusku?" "Veliko je blato tamo gde su patke, gusku sam lakse uhvatio", i da bi se spasao bede, doda: "Sto ne bi pustio gusku u kadar, kad poleti to ce da izgleda lepo?!" Zika gleda - "Odlicno!" Imao je sluh, zato je mnoge stvari i uradio dobro.

SEZDESET KADROVA: Ljudi misle da je posao glumca veliko zezanje, lep zivot, popularnost, pare, reklame... Baviti se filmom je tezak posao, i to ti se, negde, smuci. Spadam u one koji brzo zaboravljaju svoje uloge. I moje drustvo - Pavle Vuisic, Zika Pavlovic, Janez Vrhovec - nikad nismo pricali o filmu. Kad dodje neki gorljivi filmadzija, teramo ga od stola.

Kad saberem sve sto sam snimio, ono sto vredi moze da stane u jedno sezdeset kadrova. To su kadrovi iz filmova: "Stojan Mutikasa", "Duvanski put", "Ale retur", "Zadah tela" i "Praznik".

Znate, mi glumci trajemo koliko i nasa publika. Tako to biva, sve je prolazno, i zato se gubici lakse podnose. Dugo sam radio, ali ne mislim da je to bilo od velikog znacaja za film. Treba imati u vidu da sam ja na film dosao sa Kopaonika, i da je taj skok bio veliki za mene. U stvari, sebe sam bacio u vatre o kojima nisam mogao ni da sanjam da postoje. Sve u svemu, nisam nezadovoljan. Moglo je da bude bolje, moglo je i gore, a bilo je upravo tako. Nemam gorcine, nisam neizivljen, nasnimao sam se. Sve skupa, bio je to jedan sarenis, koji je postojao samo za mene i sa mnom ce sve to otici u zaborav.

LjUBISA STAVRIC