NEDELJNIK

"Tako im i treba", procedio je kroz zube jedan opozicioni lider ogorcen sto se na Trgu Republike u Beogradu, na mitingu Saveza za promene u utorak, pojavilo samo desetak hiljada ljudi. U 18 drugih gradova sirom Srbije odziv na istovetne mitinge takodje nije bio preterano ubedljiv.

Neki socijalisti su se medjusobno podgurkivali, objasnjavajuci jedni drugima kako im "ovi ne mogu nista".

Iz provincije do Beograda i natrag strujale su u noci izmedju utorka i srede kratki izvestaji preko zice: "Ovde je bilo bez veze", "Sta se vi u Beogradu femkate", "Nisam stigao da odem, ali kazu mi da je bilo..."

"Nema s ovima promena", optuzujuci sada jedni druge. Opozicioni lideri ne bi da se menjaju, iako su im se za deset godina neuspeha harizme otrcale. Socijalisti bi da zadrze vlast i pare, ali ne znaju kako bi se izvadili iz jada koji su napravili. Gradjani bi nekako, ako je moguce preko noci, da se probude u nekoj drugoj zemlji: promena silom se zgrazaju, na mitinge im se ne ide po kisi, parlamenta se gnusaju, a u izbore su izgubili poverenje...

Svi zive, ili, svi mi zivimo, kao na nekom manovskom "Carobnom bregu", gorko se tuzeci i sladostrasno nasladjujuci sopstvenom bolescu.

A inostranstvo, ono koje takodje ocekuje da se ovde nesto desi, "ali dotle ne bi da se mesa", takodje duboko uzdise, i salje humanitarne i ine organizacije, koji rendgenski snimaju, proucavaju, prave grafikone, i dojavljuju, koliko je bolest napredovala, da li je stvarno tako uzbudljiva i egzoticna kao sto se prica, bas tu, usred Evrope, na zalosnom Balkanu...

Pa sta da radimo tako bolesni, tako nemocni, tuzni i bezidejni? Sta uopste da radimo, kad su nam prozori musavi, kad je kesa sa smecem puna...?

Srbija je takodje nasa kuca, kuca u ulici koja se zove Evropa i u gradu koji se zove svet. I nema nikakvog drugog resenja nego da se svako zagleda u ogledalo i upita:"A sta sam danas ucinio za sebe, sta sam ucinio za svoje dete, prijatelje, rodbinu, poznanike...?

I to se odnosi na sve gradjane koji su u nedavnoj sondazi javnog mnjenja rekli da nisu zadovoljni svojim polozajem (osim onih osam odsto koji jesu), da ne bi voleli da zive u zemlji kakva je Srbija i da ne smatraju da je odgovorno radjati decu "u ovakvoj situaciji". I, odnosi se jednako na medjunarodnu zajednicu koja i bi i ne bi da nesto pomogne, i ne moze sama sa sobom da se dogovori.

Sto je veci jaz u drustvu, ljudi se teze odlucuju za promene, kazu sociolozi, a vec pomenuta proslonedeljna anketa pokazala je da se 60 odsto gradjana plasi da ce nastupiti jos gora vremena. Ljudski je plasiti se, ali je ljudski i pobediti strah, inerciju i neodlucnost.

U zimu '96- '97. mnogi ljudi su strahovali od policijske represije i imali su pravo, jer su oni sa "slobodankom", tukli nemilosrdno. Ali su isto tako, jednom kad im je dojadilo da im neko ne dozvoljava da slobodno hodaju ulicom, kad im je takvo ponizenje postalo nepodnosljivo,setali namerno, uporno i s malom decom na ledjima, da bi taj strah pobedili.

Teskoba, kakvu smo osecali te zime, jer su nas pokrali, postoji i danas. Treba samo malo gradjanske hrabrosti, poverenja u sebe, malo manje lenjosti, malo vise vere, da se ta teskoba pretvori u smislen bunt protiv ovakvog stanja u kojem zivimo.

Mozda Djindjic nije najsimpaticniji, mozda ne verujemo Vuku, mozda su svi vec jednom izdali, i mozda ce opet, ali ni pranje prozora ne ispadne najbolje iz prve ruke, ni smece se iz jednog pokusaja ne iznese iz kuce za sva vremena, pa ipak ne odustajemo da se i dalje bavimo tim neprijatnim radnjama da bi nam u kuci bilo prijatnije.

Za takve stvari, kakve su radikalne promene, treba imati i strpljenja, pokazati vise upornosti, i ne treba bas traziti dlaku u jajetu i cekati da se prvo onaj drugi potrudi. Srbija je vec dugo jedna nepospremljena kuca, na kojoj su razvaljeni i vrata i prozori, i moze da se popravi samo uz zajednicki napor onih koji zive u njoj i onih koji su u komsiluku.

Nema nikog drugog koga bismo psovali i proklinjali, ako Srbija bude jos gora, i nikog drugog ko bi mogao da nam pokaze da smo mozda bolji nego sto smo mislili - od nas samih. To je ta vera koju svako mora da nadje na dnu svoje duse.

Nijedan od tih poslova nije ni lep, ni uzbudljiv, nije zeljen, ni po lepom, ni po ruznom vremenu, ni pre, ni posle podne, ali posto nema neke "pepeljuge" da ih odradi umesto nas, onda da do kraja ipak sami zasucemo rukave, da prozore operemo, da smece izbacimo...

Sa "Carobnog brega", manovog, su svi negde otisli, neki zamotani i elegantno otpremljeni pod zemlju, a drugi, kad ih je instinkt samoodrzanja vratio medju normalan, zdrav svet.

To je stvar racionalnog izbora, a ne usuda.

Tanja Jakobi