NEDELJNIK

"Nasi gradjani nisu ludi i blesavi, nasi gradjani ne sede pred televizijskim ekranom po ceo dan da bi im mediji ispirali mozak", uskliknuo je savezni ministar za informisanje, kadar JUL-a, Goran Matic. Ko se brzopleto ponadao da ova misao, ako zanemarimo recnik, ohrabruje i pokazuje da je i vlast konacno nesto shvatila, prevario se. Mozgove, prema zvanicnoj verziji, ne ispira drzavna TV propaganda, nego cuvena i prokazena "peta kolona", sastavljena od grupe placenika. Srecom, ti izrodi su u manjini.

Kad vec ne sede pred televizorom, gradjani sigurno na neki kreativniji nacin provode vreme. Uzmimo, na primer, krajnje srecan slucaj stanovnika glavnog grada koji jos ima stalan posao: ovih dana mogao je da podje na svoje radno mesto, ali nije mogao do njega da stigne - takozvani drzavni autobusi voze svega nekoliko puta dnevno, posto nemaju goriva, a privatnici su prestali da saobracaju jer im je policija, nicim izazvana, zaplenila (oni kazu otela) sezdesetak autobusa zato sto su umesto beogradskih, imali uglavnom crnogorske tablice.

Kad je vec takva situacija gradjanin se, u neprilici, doseti svog automobila. Davno ga je zaboravio na parkingu, jer ne moze da ga registruje dok ne plati porez. A porez vise nema sanse da plati, posto se sa Dafina-sistemom kamate na kamatu od 0,2 odsto dnevno, uvecao do besmisla.

Kad se, ipak, svesno izlozi riziku i sedne u svoj automobil, ceka ga novi problem - nema benzina. Bonove koje je dobio za citavih dvadeset litara goriva moze odmah da baci, jer na pumpama ovu robu ne prodaju. Tamo se sad prodaju knjige nase najpoznatije spisateljice. Mora, dakle, da obidje nekoliko ulica, da pretrazi coskove i haustore u potrazi za dilerom benzina. Naci ce ga, naravno, ali ga i tamo ceka sok: marka je skocila, policija pravi racije, pa benzina nema ispod tridesetak dinara za litar. Kad proguta knedlu i odluci da kupi cak dva litra, nailazi nova prepreka - nema gotovine. Platu vrednu nekoliko desetina maraka nije uspeo da podigne, jer banka nema dinara. Umesto toga, udelili su mu tri ceka ali njih, opet, dileri ne primaju. Kao, uostalom, ni prodavci na zelenoj pijaci.

Ako ima nesrecu da pripada ljudima neznije psiholoske strukture, koji ce sve ove male zivotne nedace shvatiti kao nameru drzave da podanike ponizava i sikanira na sve moguce nacine, gradjaninu moze pasti na pamet da ode, recimo, na Novi Zeland i tamo cuva ovce, pod uslovom da ga uopste prime. Ali, ne moze - nece dobiti pasos dok ne plati porez. Ne moze se iz ove zemlje isetati kako kome padne na pamet. Dobro, ako on ne moze da putuje, mogu bar njegova maloletna deca, koja nisu poreski obveznici. Ministar prosvete Jovo Todorovic upravo im je, vrlo velikodusno i neocekivano lako, odobrio da posecuju inostranstvo. Cak mogu i da izaberu zemlju, makar i agresorsku, on se nece mesati. Ostaje jos samo da ta zemlja pristane da nas ovakve prokazene (odnosno, nasu decu) pusti u kracu setnju svojim ulicama.

Ni nama koji ovde uporno ostajemo nije nikad dosadno - preteruju oni koji tvrde da je Srbija dobila odlike masovnog zatvora. Razlike su i dalje znacajne: lekari, na primer, mogu slobodno prodavati raznu robu po tezgama i kartonskim kutijama, sve dok ih policija i inspekcija ne pojure, prosvetari i penzioneri takodje. Ovi poslednji ne moraju da uzmu po tri penzije u bonovima za struju, ako im to ne odgovara, mogu slobodno cekati novac, kad ga bude. Mozemo cekati i ulje i secer u redovima i vec za nekoliko sati cemo ih dograbiti, ako se bas ispred nas ne rasprodaju. Meso ne mozemo da jedemo jer onog jeftinog nema, a skupo se ne sme vise prodavati, posto je privatnim mesarima zapreceno zatvorom. Mleko ne mozemo da pijemo iz istih razloga. Devize mozemo kupovati od ulicnih dilera kad god drzava izazove monetarni udar i opet ih dilerima prodavati kad nam zatreba hrana. Nije pozeljno razbolevati se, jer lekova nema. A ako ih i ima, preterano su skupi. Ko (opet!) nije platio porez, ne moze da overi zdravstvenu knjizicu, ali zato moze kod privatnog lekara, ako odresi kesu.

Srecnike koji ipak stignu na posao tamo doceka nova odluka Savezne vlade po kojoj se ni jedno placanje ne moze obaviti dok se prethodno Zavodu za obracun i placanja ne prezentiraju dokazi da su placeni svi porezi. Tako je u ovoj sluzbi poslednjih dana nastao pravi haos a u preduzecima i bankama gotovo totalna blokada poslovanja.

Jedina oaza u kojoj je covek mogao odmoriti napaceni nervni sistem, do sada je bila sopstvena kuca. Toga se, medjutim, i vlast dosetila, pa je nasla nacin da nas i tamo sikanira i podseca da u svakom trenutku, na svakom mestu, zavisimo samo i jedino od njene milosti. Od pre neki dan, svakog momenta nam na vrata moze zakucati policajac, da proveri da li smo na svim dokumentima upisali istu adresu! U kuce ce nam, objasnjeno je sa nadleznog mesta, ulaziti samo ako ih pustimo. Nasilni upadi, znaci, (jos) nisu predvidjeni. Kad se coveku koji ovde, potpuno nastrano, zeli da zivi mirno i posteno, na vratima pojave policajci, neizbezno je da pomisli "sta sam to skrivio?"

I bas u tome je poenta - treba nas naterati da se plasimo, da i kod sopstvenih kuca zivimo u grcu, da se pitamo sta smo zgresili, jer ovde nevinih nema - ko je taj koji moze tvrditi da nikad nije trgovao devizama, izdao cek bez pokrica, kupio ili prodao nesto "ispod ruke"? To sto ga je na ovakvo ponasanje upravo vlast naterala, sto nije imao izbora ako je hteo da prezivi, uopste nije olaksavajuca okolnost.

Tu dolazimo do same sustine vladanja ovog rezima: sa jedne strane nas bezocno pljacka na sve moguce nacine (obrazlaganje je suvisno), a sa druge, daje sve od sebe da nas sto vise degradira, sikanira, ponizi, zaplasi i u krajnjem ishodu ucutka. Jer, slobodan covek, pre svega oslobodjen straha, moze da pita, zahteva, seta, pa i da smenjuje. Ponizen, uplasen i osiromasen, sklon je da cuti, da ne bi jos gore nadrljao. U jednom trenutku, ipak, i ovaj drugi neizbezno mora doci u vrlo opasnu dilemu: hoce li da bude (ne)prijatelj ovakvoj vlasti, ili samom sebi i svojoj porodici? Jedinstvo ove dve suprotnosti vise nije moguce.

Biljana Stepanovic